Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt milion ljudi je statistika. Ne znamo da li su ovo zaista Staljinove reči, ali to jeste surovo precizan opis naše ekonomske stvarnosti. Globalna panika izazvana pandemijom COVID-19 sasvim je razumljiva, jer svaka prevremena smrt je tragedija. Ipak, iako to može zvučati cinično, konačne ekonomske i političke posledice pandemije zavisiće pre svega od brojeva. Srećom, u ovom slučaju, trendovi na koje ukazuju relevantne brojke znatno su manje alarmantni nego što se može zaključiti na osnovu uspaničenih novinskih naslova.
U narednim sedmicama medijska histerija će se verovatno pojačati, jer Sjedinjene Države tek započinju temeljno testiranje stanovništva. Izvesno je da će broj Amerikanaca za koje se zna da su oboleli ili umrli uskoro porasti i da će se finansijske i ekonomske strepnje zato produbiti. Javno mnjenje u Sjedinjenim Državama i širom sveta moglo bi početi da se smiruje tek krajem aprila ili početkom maja. Ali kada god da se to dogodi, statistički podaci prikupljeni u poslednja dva meseca već upućuju na zaključak da će globalni efekti pandemije na zdravlje i smrtnost u svetu biti zanemarljivi, osim u provinciji Hubei, gde je epidemija i počela.
Prikazani grafici to jasno pokazuju svakome ko razume eksponencijalnu funkciju u širenju epidemija. Na četiri tabele u nastavku prikazano je kako ovu pretnju vide mediji, političari i investitori. U skoro svakoj zemlji u kojoj je izbila epidemija broj zaraženih rastao je gotovo vertikalno, prateći obrazac iz provincije Hubei, uz udvostručavanje broja obolelih na svaka 3 ili 4 dana. Ali obratite pažnju na razlike u razmerama u prikazu naizgled sličnih epidemija (levo i desno od svake krive). U Hubeiju je u prve tri sedmice zaraženo 40.000 ljudi. Odgovarajuće brojke za prve tri sedmice epidemija u Južnoj Koreji i Italiji, najteže pogođenim zemljama izvan Kine, bile su 5.000 i 2.500.
Na donjem grafikonu globalno širenje korona virusa prikazano je na drugačiji, u ovom slučaju smisleniji način. I ovde se uočava sličnost između epidemija u provinciji Hubei i drugim pogođenim regionima, ali poruka je drugačija. Vidimo da se širenje virusa u svim zahvaćenim regionima – prikazano logaritamski (što je i primereno za epidemiju sa eksponencijalnim širenjem) – usporava gotovo do tačke zaustavljanja, slično obrascu iz provincije Hubei. Medijima se, naravno, više dopadaju senzacionalistički prikazi eksponencijalnog rasta kojima se iskustvo iz Kine ekstrapolira u najavu globalne apokalipse sa milionima i milijardama žrtava. Neobično je što i mnogi političari i zdravstveni stručnjaci prihvataju takvu iskrivljenu sliku.
Ako prihvatimo da je širenje epidemije eksponencijalan proces proporcionalan broju stanovnika, onda su dosadašnji nalazi daleko od apokaliptičnih. Uspeh Kine u stabilizaciji stope širenja virusa posle 4 do 6 nedelja ponovljen je u 3 od preostale 4 azijske zemlje koje su imale dovoljan broj slučajeva i dovoljno dugo trajanje epidemije za izvlačenje korisnih zaključaka: Singapur, Japan i Hong Kong. Nedavni nagli rast broja slučajeva u Južnoj Koreji izgleda alarmantno, kao i epidemija na severu Italije, ali i u ove dve zemlje kriva eksponencijalnog rasta prelazi iz konveksnog u konkavni oblik i približno prati trend ustanovljen oko mesec dana ranije u Hong Kongu, Singapuru, Japanu i ostatku Kine izvan provincije Hubei.
Ako ostavimo po strani provinciju u kojoj je epidemija počela i gde je virus imao priliku da se čitav mesec ili duže širi bez ikakvih mera zaštite, asimptotska kriva širenja infekcije, kojoj sve prikazane krive konvergiraju, nalazi se negde između 10 i 100 slučajeva na milion stanovnika – to jest, između jedne desetine i jedne stotine stope od 1.100 slučajeva na milion stanovnika koja je zabeležena u provinciji Hubei. Podaci iz svih zahvaćenih regiona, uključujući čak i Hubei, pokazuju da stopa širenje virusa opada na zanemarljiv nivo kada se kriva epidemije poravna, možda zato što su najteže pogođeni pacijenti u međuvremenu izolovani i tretirani, dok je prenošenje sa asimptomatskih nosilaca, izgleda, manje izraženo nego što smo mislili.
Zato, umesto da se pripremamo za scenario katastrofe filmskih razmera, sa autoritarnim vladama koje uvode blokade i zatvaraju ljude kao u provinciji Hubei, verovatnije je da možemo očekivati scenario koji se odvija otprilike ovako: na svakih milion ljudi u globalnoj populaciji njih 10-100 će se verovatno zaraziti virusom u nekom uočljivom obliku. Sa globalnom populacijom od 7,5 milijardi ljudi, broj zaraženih korona virusom, pored onih 67.000 pacijenata dijagnostikovanih u provinciji Hubei, mogao bi da poraste sa približno 40.000, koliko ih je danas, do bilo koje brojke između 75.000 i 750.000.
To je prilično širok opseg neizvesnosti, ali važno je da je čak i maksimalni broj daleko ispod katastrofičnih prognoza koje dominiraju u medijima. Takođe, sudeći po kliničkim iskustvima iz azijskih zemalja sa solidnim sistemima zdravstvene zaštite i državne uprave, broj pacijenata koji će preminuti neće biti veći od 2-3 odsto zaraženih. U Singapuru, zemlji koja je inicijalno imala najveći broj zaraženih po glavi stanovnika posle Kine, niko nije umro od infekcije korona virusom.
Naravno, u siromašnim zemljama sa manje efikasnim zdravstvenim sistemom može se očekivati viša stopa smrtnosti. Ali čak i ako globalno bude četiri ili pet puta veća od stope zabeležene u naprednim azijskim zemljama, na primer, 10 umesto 2 ili 3 odsto, ukupan broj umrlih bi mogao biti između 7.500 i 75.000, pored onih 2.800 u provinciji Hubei. To je velika tragedija; ali kao statistički podatak koji proizvodi određene ekonomske i političke posledice, to je kap u okeanu od 55 miliona stanovnika sveta koji svake godine umiru i onda kada je zdravstvena situacija normalna, a stopa smrtnosti uobičajena.
Project Syndicate, 10.03.2020.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 18.03.2020.
KORONA