Lucerne Valley, USA, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Lucerne Valley, USA, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Inauguraciju Donalda Trumpa za 45. predsednika SAD mnogi su doživeli kao početak kraja kapitalističkog poretka izgrađenog posle 1945, koji je po okončanju Hladnog rata ostvario globalnu dominaciju. Ali možda je njegova pobeda samo kraj pometnje nastale posle krize 2008, kada se pokazalo da ekonomski model koji je proizveo krizu više ne daje očekivane rezultate, i početak nove faze u razvoju globalnog kapitalizma u kojoj će se izgraditi novi pristupi upravljanju ekonomijom.

Istorija pokazuje da se posle bliskih susreta sa mogućim kolapsom globalnog finansijskog sistema, kakav smo iskusili 2008, za približno pet godina može očekivati gubitak poverenja u političke institucije i dominantnu ekonomsku ideologiju. Kao što sam nedavno objasnio – i detaljnije obrazložio u svojoj knjizi Kapitalizam 4.0 iz 2010 – to je bio redosled događaja u prethodnim sistemskim krizama globalnog kapitalizma: liberalni imperijalizam je nastupio posle revolucija 40-ih godina 19. veka; kejnsijanizam je došao posle Velike depresije 30-ih godina 20. veka; tržišni fundamentalizam Margaret Thatcher i Ronalda Reagana usledio je posle visoke inflacije 70-ih. Da li bi trampizam – ako ga tumačimo kao reakciju na krizu 2008 – mogao biti najava novog kapitalističkog režima?

To pitanje se može podeliti na tri dela: Mogu li Trumpove ekonomske politike doneti rezultate? Hoće li ekonomski program njegove administracije biti politički održiv? Kako će trampizam uticati na ekonomsku misao i odnos prema kapitalizmu širom sveta?

Povratak ekonomiji prelivanja

Što se tiče prvog pitanja, nekolicina autora koji pišu za Project Syndicate veruju da još ima nade, ali većina je krajnje pesimistična i deli stav nobelovca Josepha Stiglitza. „Oblak koji se nadneo nad SAD i čitav svet ne donosi ništa dobro“, kaže on. „Jedini način da Trump ispuni svoja obećanja o povećanju budžeta za obnovu infrastrukture i odbranu, uz istovremeno smanjivanje poreza i deficita, jeste pribegavanje onome što smo nekada nazivali vudu ekonomijom“. Po Stiglitzovom mišljenju, Trump će prirediti reprizu Reaganove ere socijalno regresivnih ekonomskih politika, uz dodavanje još dva smrtonosna sastojka – trgovinskog rata sa Kinom i ukidanja zdravstvene zaštite za milione ljudi.

Političke posledice će biti katastrofalne, veruje Stiglitz. Iskustvo nas uči da se priča o prelivanju od bogath ka siromašnima „neće dobro završiti za Trumpove glasače iz propalih industrijskih regiona“. Kada shvate razmere Trumpove izdaje, daće se u još agresivniju poteru za krivcima.

Simon Johnson iz Instituta za međunardonu ekonomiju Piterson dolazi do sličnih zaključaka. O pravim prioritetima Trumpove ekonomske politike najbolje govori sastav njegovog kabineta koji na dramatičan način uvodi direktnu „oligarhiju i kontrolu nad državom daje ljudima kojiimaju veliku privatnu ekonomsku moć“, kaže Johnson. „Trump je odlučio da smanji poreze za Amerikance koji najviše zarađuju, kao i porez na kapitalnu dobit (koji uglavnom plaćaju bogati) i gotovo sasvim ukine porez na dobit preduzeća (što takođe pogoduje najbogatijima).“

Analizirajući politiku i planove nove administracije, Johnson, bivši glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, primećuje da „Trump predvodi koaliciju biznismena koji žive u zabludi da je protekcionizam dobar za ekonomju“ i „tržišnih fundamentalista“ koji su objavili rat porezima. Da bi se ta neobična koalicija konsolidovala, tržišni fundamentalisti su prihvatili protekcionizam. Predložene carinske tarife, čiji se konačni efekat neće razlikovati od povećanja poreza na promet, pravdaju se kao dobar način da se nadoknade budžetski gubici zbog smanjenja poreza na dobit preduzeća. Tako se „skreće pažnja sa glavnog elementa njihove politike: što je smanjivanje poreza za oligarhe“, a gubitak će se nadoknaditi „višim porezima za gotovo sve ostale – da ne pominjemo značajan gubitak dobro plaćenih poslova“ (zbog primene protekcionističkih mera).

Za razliku od Johnsona, Martin Feldstein, ekonomista sa Harvarda koji je predsedavao Odborom ekonomskih savetnika predsednika Reagana, pozdravlja najavu smanivanja najviših marginalnih poreskih stopa. Politikama koje je sprovodio predsednik Obama, tvrdi Feldstein, nastavljen je nezdravi trend „prebacivanja poreskog opterećenja na obveznike sa najvišim dohotkom“ kakav se ne pamti od Reaganove ere.

Ipak, dok zagovara širenje poreske baze da bi se najbogatiji Amerikanci rasteretili na „dohodovno neutralniji način“, Feldstein ostaje skeptičan prema Trumpovim obećanjima viših nadnica, otvaranja većeg broja „radnih mesta za srednju klasu“ i ekonomskog rasta. „Sa stopom nezaposlenosti od 4,9% u oktobru ekonomija je praktično dostigla tačku pune zaposlenosti“, konstatuje on. Visok nivo zaposlenosti doveo je do rasta cena potrošačkih dobara „od 2,2% u prošloj godini, u poređenju sa 1,9% prethodne godine“, dok su nadnice „radnika u proizvodnji“ porasle za 2,4%. S obzirom na rast realnih nadnica i skok inflacije, „u ovom trenutku nema potrebe za merama kojima se uvećava agregatna tražnja“, smatra on.

Neobične nade

Kao što pokazuje Feldsteinov skepticizam, mišljenja komentatora koji pišu o Trumpovim ekonomskim politikama ne slede nužno ideološke linije razgraničenja. Dani Rodrik, razvojni ekonomista sa Harvarda koji svakako nije tržišni fundamentalista, razlog za nadu pronalazi u Trumpovom protivljenju sporazumima o „slobodnoj trgovini“ i odredbama koje nemaju veze s trgovinom. Roderik veruje da bi se „Adam Smith i David Ricardo prevnuli u grobu kad bi pročitali TPP“ i odredbe o specijalnim pogodnostima za određene industrije i poslovne interese. TPP i drugi trgovinski sporazumi koje Trump odbacuje sadrže „pravila o intelektualnoj svojini, tokovima kapitala i zaštiti investicija kojima je osnovni cilj da stvore i zaštite profit za finansijske institucije i multinacionalna preduzeća, što čine na račun drugih legitimnih ciljeva državnih politika.“

Rodrik kritikuje Trumpov demagoški politički nastup i „besmislenost“ njegovih ekonomskih politika, ali se istovremeno nada da će njegova pobeda zaustaviti trend hiperglobalizacije čija brzina više nema ekonomskog opravdanja. „Ekonomisti već dugo znaju da greške u funkcionisanju tržišta – uključujući neefikasnost tržišta rada, nesavršenosti tržišta novca, znanja ili ekoloških eksternalija i monopola – mogu ugroziti dobit od trgovine“, naglašava on. Ipak, u svojim prikazima su „minimizovali“ doprinos globalizacije „produbljivanju podela u društvu, pogoršanju problema distribucije i ugrožavanju lokalnih društvenih pogodbi“ – što su sve ishodi koji „direktno pogađaju lokalne zajednice u SAD.“

Robert Skidelsky, ekonomski istoričar kejnsijanskog usmerenja, uočava i druge pozitivne elemente u Trumpovim idejama – pa čak i u njegovoj ekonomskoj filozofiji. „Trumpov protekcionizam je izdanak stare američke tradicije visokih nadnica i proizvodnih poslova koja je nestala sa globalizacijom“, kaže Skidelsky, a čak i „Trumpov izolacionizam je samo populistički način da se kaže da je vreme da Amerika odustane od poštovanja obaveza za koje više nema ni snage ni volje.“

Najvažniji su, smatra Skidelsky, Trumpov predlog „programa investicija u infrastrukturu u vrednosti između 800 milijardi i jednog triliona dolara“, „značajno smanjenje poreza na dobit preduzeća“ i „obećanje da će pravo na socijalnu pomoć biti zaštićeno“, što bi odgovaralo nekom „modernom obliku kejnsijanske fiskalne politike“. Trampizam je po sebi „direktan izazov neoliberalnoj opsesiji deficitom i smanjenjem duga, te ograničavanju na monetarnu relaksaciju kao jedini – sada već potrošeni – instrument upravljanja tražnjom.“

Otvaranjem rasprave o pitanjima koja su prethodno bila tabu, zaključuje Skidelsky, „trampizam bi mogao biti rešenje za krizu liberalizma, a ne katalizator njegove propasti“. Ako je tako, „liberali ne bi trebalo da zgađeno okreću glavu i očajavaju, već da se koncentrišu na pozitivne potencijale trampizma“. Trumpove „predloge treba pretresti i poboljšati“, kaže Skidelsky, a „ne odbaciti kao neznalačko lupetanje.“

U sličnom tonu Kenneth Rogoff upozorava da ne smemo dopustiti da nam odbojnost Trumpove politike zamagli moć ekonomskog rasuđivanja. Trumpova fiskalna stimulacija i insistiranje na deregulaciji podstaći će tražnju na klasičan kejnsijanski način, zbog čega su neki od lidera poslovnog sveta već „euforični“. Deregulacija možda neće „poboljšati život prosečnog Amerikanca“, i poreske reforme će sasvim izvesno najviše koristiti bogatima, ali te promene mogu „značajno podstaći rast američke ekonomije, bar na kraći rok“. Ne treba zaboraviti da nisu „samo uzorni građani sposobni da pokrenu ekonomiju“, kaže Rogoff, i podseća da je „u korišćenju ekonomskih stimulusa za izlazak iz Velike depresije Nemačka bila jednako uspešna kao Amerika.“

U prvim osvrtima na Trumpovu pobedu ukazao sam na 5 mogućih ekonomskih koristi koje donekle mogu neutralisati očigledne rizike viših kamatnih stopa, trgovinskih ratova, precenjenog dolara i posledica regresivne distribucije koje opravdano kritikuju Stiglitz, Johnson i Rogoff. Najvažniji su snažan kejnsijanski stimulus, reforma finansijskih propisa zbog kojih mnoga domaćinstva nemaju pristup tržištu hipotekarnih kredita i razumne poreske reforme, naročito one koje treba da podstaknu repatrijaciju profita američkih kompanija i proširivanje poreske baze.

Rođeni gubitnici

Moguće je da će Trumpovi izgledi za uspeh manje zavisiti od kretanja makroekonomskih parametara kao što su rast, zaposlenost, nadnice i poreske stope, a više od dubljih društveno-ekonomskih sila na koje se oslanjao u svojoj kampanji. U razmatranju tih sila neki od autora sa Project Syndicate koncentrisali su se na dohodovnu nejednakost, dok su drugi naglašavali kulturne i demografske faktore. Ipak, svi se slažu da trampizam kao politički program verovatno nije održiv.

Moguće je da su produbljivanje nejednakosti i nestajanje srednje klase glavni uzroci propulističkog revolta. Izvesno je da trampizam te probleme neće rešiti. „Realne nadnice na dnu dohodovne distribucije su tamo gde su bile pre 60 godina“, primetio je Stiglitz neposredno pred izbore. „Zato nije neobično što tako mnogo ljudi veruje Trumpu kada kaže da je ekonomija u očajnom stanju.“

Uprkos tome, nastavlja Stiglitz, već dve generacije političara iz obe partije uporno tvrde da će „liberalizacija trgovine i finansija“ – što su ključne reforme na kojima počiva globalizacija – „na kraju svima doneti prosperitet“. Ne treba da nas čudi što su glasači „čiji životni standard stagnira ili se pogoršava“ zaključili da „američki politički lideri ili ne znaju o čemu govore ili lažu (ili i jedno i drugo).“

Trump je sada u dilemi, smatra Stiglitz, zato što politike koje predlaže ne mogu ublažiti „gnev zbog gubitka poverenja“, od koga je on edvidentno imao koristi. „Naravno, sprovođenje još jednog kruga ekonomskih mera koje bogate čine bogatijima u nadi da se tako pomaže i siromašnima, u kombinaciji sa poreskim olakšicama od kojih gotovo isključivo profitiraju bogati Amerikanci i korporacije, doneće iste rezultate kao i poslednji put kada smo to pokušali.“

Robert Johnson, predsednik Instituta za novu ekonomsku misao, navodi još jedan razlog zašto Trumpove glasače koji su besni zbog sve veće nejednakosti u bogatstvu i moći čeka neprijatno iznenađenje. Nije slučajno to što su u fazi izbora kandidata jedino Trump i Bernie Sanders „jasno govorili o onome što je glasačima bilo najvažnije: o političkoj ekonomiju u kojoj će izabrani politički predstavnici snažno promovisati prosperitet za najširi krug ljud, uključujući i glasače.“

Ostali kandidati, „sputani sistemom koji praktično onemogućuje vođenje kredibilne političke kampanje bez ropskog pokoravanja najbogatijim segmentima američkog društva“, nisu se usuđivali da otvore tu temu. „Sistem je prosto zahtevao pobunu“, smatra Johnson, „a Trump i Sanders su bili idealno pozicionirani da je povedu, zahvaljujući ličnom bogatstvu u jednom slučaju, i malim donacijama građanstva u drugom.“

Trump sada „treba da potraži rešenja za društvene, ekonomske i političke probleme na koje je u kampanji ukazivao“, nastavlja Johnson. „I to mora da učini unutar onog istog ’iskvarenog’ sistema koji je napadao i da izgradi ostvarive politike koje će doneti bolji život njegovim glasačima“. Budući da će Trumpova fiskalna ekspanzija „najviše koristiti bogatima, a prelivanje siromašnima će izostati“, iluzije će uskoro početi da blede.

Ali šta ako dohodovna nejednakost nije glavni razlog zašto je tako veliki broj pripadnika srednje klase odbacio tradicionalnu partijsku politiku i okrenuo se Trumpu? Šta ako nezadovoljstvo glasača ima „korene u društvenom statusu, a ne samo u nadnicama i radnim mestima“, pita se Michael Sandel, politički filozof sa Harvarda.

Edmund Phelps, još jedan nobelovac među ekonomistima, navodi podatke koji idu u prilog Sandelovoj hipotezi. „Zapravo, od 1970. agregatni iznos naknada za rad (nadnice i beneficije) rastao je tek nešto sporije od agregatnog profita“, kaže Phelps, i „prosečan rast nadnica na dnu dohodovne lestvice nije značajnije zaostajao u odnosu na ’srednju klasu’“. Ali „prosečna satnica radnika u privatnom sektoru (proizvodnja i nerukovodeći poslovi) rasla je znatno sporije u odnosu na druge“. Beli radnici sa sredine dohodovne lestvice, oni na nerukovodećim i proizvodnim poslovima, pretrpeli su najveće gubitke.

Oni su takođe najbrže ostajali bez posla i za njih je najverovatnije da će imati zdravstvene probleme, postati narkomani ili počiniti samoubistvo. „Izgubili su mogućnost da rade nešto smisleno i da se osećaju korisno; uskraćeno im je napredovanje u karijeri i osećaj uspeha i ispunjenosti“, kaže Phelps.

To je, naravno, upravo ona demografska grupa koja je Trumpu donela pobedu u presudno važnim industrijskim državama kao što su Ajova, Mičigen, Ohajo, Pensilvanija i Viskonsin. Phelps veruje da se radna mesta za manuelne radnike u takvim regionima mogu otvoriti jedino ako se stimuliše rast produktivnosti u proizvodnim industrijama podsticanjem „konkurencije, a ne samo zakonodavnim merama“. Međutim, Trumpove politike trgovinskog protekcionizma i političkog „primoravanja“ da se postojeća radna mesta sačuvaju, te poreske olakšice koje pogoduju velikim korporacijama, verovatno će ugušiti inovaciju umesto da je promovišu.

Francuski ekonomista Jean Pisani-Ferry dolazi do sličnog zaključka. Konstatujući da „prošlost iznenada izgleda mnogo privlačnije nego budućnost“, ne samo u SAD nego i u Britaniji, Francuskoj i mnogim drugim razvijenim i manje razvijenim zemljama, Pisani-Ferry nudi 4 moguća objašnjenja: slab ekonomski rast, sve dublja dohodovna nejednakost, tehnološke promene koje eliminišu manuelni rad, i još jedan faktor koji je manje poznat:

„Nova nejednakost uključuje politički važnu prostornu dimenziju. Obrazovani i uspešni se sve više venčavaju između sebe i žive u blizini jedni drugih, uglavnom u velikim i prosperitetnim urbanim zonama. Oni koji su izostavljeni takođe se venčavaju između sebe i žive u blizini jedni drugih, uglavnom u propalim malim gradovima. Američki okruzi u kojima je pobedio Trump proizvode svega 36% nacionalnog BDP-a, dok na okruge u kojima je pobedila Hillary Clinton otpada 64%. Velika prostorna nejednakost stvara zajednice ljudi lišenih budućnosti, onih koji bi se najradije vratili u prošlost.“

U svetlu složenosti ovih društveno-ekonomskih problema, smatra Pisani-Ferry, „svaki razuman plan bi morao da zahvati makroekonomsku, obrazovnu, distributivnu i prostornu dimenziju“. Nema indicija da će politike za koje se Trump zalaže postići bilo šta od toga. Štaviše, dok on tvrdi da neće biti smanjivanja socijalne pomoći, republikanci u Kongresu se spremaju da urade upravo to. Uz Trumpovu podršku i ohrabrenje već su počeli da demontriraju Obamin plan zdravstvenog osiguranja, iako nemaju ništa što bi ponudili kao zamenu. Prema proceni Kongresne uprave za budžet, samo u prvoj godini broj ljudi bez zdravstvenog osiguranja će se uvećati za 18 miliona.

Kapitalizam 4.1

To nas najzad dovodi do pitanja o tome kako će Trumpov mandat uticati na globalnu ekonomsku misao i budućnost kapitalizma. Phelpsova predviđanja su sumorna: „Inovativnost u Americi je u opadanju i povlačenju još od kraja 60-ih godina“ zbog „korporativističke ideologije koja je prožela sve nivoe državne uprave“. Istina, „Silicijumska dolina je stvorila nove industrije i nakratko ubrzala tempo inovacija“, ali „sada se i ona suočava sa opadajućim prinosima“.

Phelps rešenje vidi u restauraciji „individualističke ideologije na kojoj kapitalizam buja“ i oživljavanju „inovativnog duha Amerike – ljubavi prema zamišljanju, istraživanju, eksperimentisanju i stvaranju“. Ali to, veruje Phelps, nije deo Trumpovog plana. Trump „retko govori o inovacijama“, primećuje Phelps, „a njegov tim razmatra opasne politike koje ih ugrožavaju“: državne intervencije, otežavanje trgovine i konkurencije i širenje korporativističkih politika kakvo nije viđeno od vremena nemačke i italijanske ekonomije iz 30-ih godina 20. dvadesetig veka“. Politike koje „štite etablirane igrače i blokiraju novopridošlice“ najverovatnije će „sasvim zaustaviti inovativne procese.“

Ja na budućnost gledam s više optimizma, bar na duži rok. Kao što sam pisao prošlog marta: „Kapitalizam je evolucioni sistem koji na krize reaguje radikalnom transformacijom ekonomskih odnosa i političkih institucija. Poruka populističkog revolta jeste da političari moraju pocepati pravila igre iz vremena pre krize i ohrabriti revoluciju ekonomske misli.“

Trumpovom pobedom je odbačena ekonomska doktrina koja dominira svetom već čitavu generaciju. U godinama koje dolaze najvažniji izazov pred ekonomistima i političarima biće oblikovanje nove ekonomske misli. Verujem da je određujuća karakteristika svake naredne transformacije globalnog kapitalizma pomeranje granica između ekonomije i politike, odnosno između vere u tržišne sile i oslanjanja na državne intervencije.

Yoon Young-kwan, bivši ministar spoljnih poslova Južne Koreje, zastupa sličan stav. „Nalazimo se u periodu interregnuma“, piše Yoon. „Populizam, nacionalizam i ksenofobija plivaju na površini jedne dublje promene: u pitanju je fundamentalno pomeranje u odnosima između države i tržišta“. Izmirenje ta dva domena je „u središtu današnje političke ekonomije, kao što je bilo i u doba Adama Smitha u 18. veku, Friedricha Lista i Karla Marxa u 19. i Johna Maynarda Keynesa i Friedricha von Hayeka u njihovoj dugoj debati u 20. veku“. I zaista, Trump je samo najakutniji simptom jedne globalne pojave. „Društveno i političko nezadovoljstvo će nastaviti da ključa širom sveta sve dok odnos između države i tržišta ne dostigne zdravu ravnotežu.“

Trumpov predsednički mandat, kao i pobuna protiv establišmenta u Evropi, primoraće svet da se suoči sa fundamentalnim pitanjima o tome kako bi odnosi između tržišta i države trebalo da se razvijaju u narednoj fazi razvoja globalnog kapitalizma. Malo je verovatno da će pod Trumpovim vođstvom u naredne četiri godine američke ekonomske politike pružiti dobar odgovor; ali možda će njegova administracija bar pokazati ostatku sveta šta ne treba činiti.

Copyright: Project Syndicate 2017 Trumping Capitalism?

Social Europe, 23.01.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 26.01.2017.

Srodni linkovi:

John Cassidy – Autoritarni populista u Beloj kući

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

TEMA – POPULIZAM

TEMA – TRAMPOZOIK