Svaki put kada se na Kosovu stvari zamrse u mrtvi čvor, kosovski Albanci su uvereni da će se na sceni pojaviti njihovi anđeli čuvari – Amerikanci. Ali, naravno, kao što su u svakoj priči o anđelima obavezno prisutni i đavoli, tako se i na Kosovu u vreme krize kao što je ova sadašnja, pojave i đavoli – Rusi. Sličan entuzijastički pogled na svet čini se da imaju i Srbi, ali sa obrnutim rasporedom: za njih su Rusi – anđeli, a Amerikanci – đavoli.
Kosovo kao mitsko mesto dvoglavih albanskih i srpskih istorija, nastavlja suživot sa primitivnim i ekstremnim konceptima binarnog tipa: anđeli – đavoli, patrioti – izdajnici, naši – njihovi…
Nakon dvodnevnih tenzija na severu Kosova, između kosovskih policijskih snaga i naoružanih grupa Srba, dva problematična granična punkta preuzeo je američki KFOR. Kosovski Albanci su to euforično prokomentarisali: „Kontrolu su preuzeli Amerikanci“, što je podrazumevalo da smo kontrolu „preuzeli mi“. A u međuvremenu su novine objavile kako su u masi Srba, koji su blokirali puteve, viđeni ruski plaćenici. Tako je skoro svaka kosovska saga o srpsko-albanskom konfliktu poslednjih decenija obeležana prisustvom Amerikanaca i Rusa.
U onim danima, vesti iz Mitrovice ličile su na vesti koje su antički glasnici, dahćući od umora, donosili javljajući o „padu“ ili „osvajanju“ gradova. „Osvojili smo granični prelaz broj 1“; „Pao je granični prelaz 1“; „Pao je granični prelaz 31“; „Preuzeli smo prelaz 31“, „Pala su oba granična prelaza“, „Preuzeli smo oba granična prelaza!“ Pao je Carigrad! Osvojili smo Rim! Pao je Berlin! Pala je Troja! Osvojili smo Pariz…
Jedan moj prijatelj, Srbin, pisac, napisao mi je: „Jebem ja mater ovim majmunima! Mi se toliko trudimo da izgradimo mostove komunikacije, a oni sve sruše s takvom lakoćom, kao što vetar ruši tvrđavu od peska koju su tokom dana deca napravili na plaži!“
Zaista, tenzije kao ova koja je izbila u Mitrovici još više otežavaju albansko-srpski dijalog, koji je počeo nedavno, kao što otežava i ono malo albansko-srpske kulturne saradnje. Poslednji događaji na severu Kosova dali su krila patriotskom i ratnohuškačkom diskursu za koji smo mislili da pripada prošlosti. Ljudi su se počeli prijavljivati u dobrovoljce za „odbranu Domovine“, govore o destabilizaciji drugih regiona, počeli su da pale, psuju i urlaju. Aveti rata bile su ponovo ovde. Ako sam doskora verovao da je rat prošlost i da su ljudi siti stalnih međuetničkih napetosti i problema, sada kažem, ne, rat se mota tu negde oko nas. Na Kosovu on liči na onu lukavu divlju zver koja se ukipi i ćuti, ili se pravi da spava, da bi u trenutku kada joj se približi plen, skočila i progutala ga.
Dok sam na televiziji gledao razjarene sugrađane koji su u nekoliko gradova na Kosovu palili srpske prehrambene proizvode, širio sam oči da bih video da se možda na lomači ne nalazi i antologija srpske proze koju smo nedavno preveli na albanski jezik. Ona bi, pretpostavljam, lepo gorela, a ja bih opet bio potresen „pričama o knjigama“ koje sam doživeo poslednjih godina. Radi se o nizu istorija „paljenja“ i „istraga“ knjiga… Kao da je u knjigama bilo skriveno „najveće zlo“ onoga drugog. Ako spališ i uništiš knjige, spalio si i uništio zlo!
Kratka istorija paljenja
Jednog lepog sunčanog prepodneva početkom devedesetih, u mojoj kući, na vatri na kojoj se pekla flija,1 moj stric je spalio gomilu knjiga, za koje je rekao „da su za lomaču“. Zamislite, bile su to knjige o Titu, Marksu, Lenjinu… Jedino se sažalio nad knjigom Roze Luksemburg, koja mu nije izgledala tako strašna, bar ne kao neka strašna komunistkinja. Mislio je da ćemo kasnije, nakon te vatre, biti slobodniji, srećniji… Kao da će s tom vatrom, na kojoj se pekla flija, biti završeno jedno ružno poglavlje istorije. I kao da se time zauvek ispunjavalo jedno prokletstvo: Zlu treba uništiti knige!
Bila je godina 1997. ili 1998. Događaj se zbiva ispred Univerzitetske biblioteke Kosova, nedaleko od ondašnje biste Vuka Karadžića. Utovarali su u prikolicu knjige na albanskom jeziku sa Filozofskog fakulteta koje su potom traktorom odvukli na put bez povratka… Zlu treba istrebiti knjige tako što ih pošalješ na put bez povratka!
Kada su srpski paramilitarci, za vreme rata na Kosovu, palili albanska sela, mi smo sa vrhova planina pokušavali da prema veličini i tipu plamena, ustanovimo u kojim je kućama bilo knjiga i koliko. Kada bismo videli da iz neke kuće izbija veliki plamen, onda smo zaključivali da je u njoj bila kućna biblioteka i da je njen vlasnik bio učitelj ili intelektualac.
Malo kasnije, 1999. u Prištini, bio je već kraj rata; Albanci su se vraćali iz izgnanstva u svoje kuće, a Srbi su se dali u bežaniju. Bilo je to vreme kada su uzurpirani stanovi Srba koji su napustili Prištinu. Za mnoge je ta uzurpacija stanova bila legitiman akt; Srbi su spalili naše kuće, sada mi uzimamo njihove stanove. Ali nije to suština istorije koju želim da vam ispričam. Radi se o nastavku istorije stradanja knjiga. Tih dana, kontejneri za smeće u Prištini bili su puni knjiga na srpskom jeziku. Mnoge stvari koje su Srbi ostavili za sobom, kao što su kreveti, stolice, kuhinjski stolovi, noževi, viljuške, noše, toalet papir, odeća, posteljina, loptice za ping-pong, čarape, radio aparati, cipele, pa i četkice za zube kao i mnoge druge stvari, novi stanari su smatrali korisnim, jer su se vratili na Kosovo kao golje bez ičega, ali nisu imali ni najmanje potrebe za… KNJIGOM. Njih je trebalo istrebiti, jer su bile na srpskom jeziku. Ali pošto je u ratu bilo mnogo vatre, nisu ih bacali u plamen, već su izmislili drugi način za istragu. Zlo je, naravno, trebalo spaliti, ali ne, ovoga puta neće goreti. Knjige zla treba bacati u kontejnere za smeće.
Pogrešan poziv
Ali, da se vratimo na nedavna dešavanja.
Dok smo sa zebnjom pratili dramatične događaje severno od Mitrovice, sva druga dešavanja činila su nam se malim, drugorazrednim, beznačajnim… U senci ovih velikih događaja, kosovski ministar za kulturu je tih dana, bez buke, završavao kampanju koju je bio počeo pre nekog vremena: čistku direktora i upravnih odbora u institucijama kulture.
Bila je sparina. I nemiri.
I tako je nedavno na moje mesto umetničkog direktora Narodnog pozorišta Kosova, na kojem sam bio tri godine, postavljen čovek koji je doskora radio u kabinetu kosovskog premijera. Primenjene su sve zakulisne i drske metode da se činovnik iz kabineta premijera Kosova dovede u pozorište. Smenjen je legitimni Upravni odbor, manipulisan je novi Odbor, učinjeno je sve da se ostvari cilj. Slično se postupilo i sa Nacionalnom galerijom Kosova i drugim kulturnim institucijama.
Politika je uvek vršila pritisak na Narodno pozorište Kosova, ali sadašnja kampanja izgleda kao ozbiljna pretnja ovom pozorištu, koje je jedva bilo stalo na noge nakon ranijeg vršljanja birokratije i korupcije, uticaja zastarelih estetika iz prošlosti i čitavog brda problema svih vrsta.
Istoriji moje smene sa pozicije art direktora Narodnog pozorišta Kosova, prethodile su kritike na račun moga angažmana na uspostavljanju kulturne saradnje u regionu poslednjih godina. Jedna od poslednjih afera, koja je nazvana „Pogrešni poziv“, možda najbolje objašnjava moju poziciju. Kada je pre šest meseci Narodno pozorište Kosova dobilo poziv da pošalje jednu predstavu u Beograd, na Mucijeve dane koje je organizovao Atelje 212, ja sam bio jedan od onih malobrojnih koji je želeo da do ovoga gostovanja dođe. Moja odlučnost bila je povod za oštru kampanju u kojoj su moje kolege i mene predstavili kao „jugonostalgičare“, ljude „koji su prodali interese svoje zemlje“. Protiv ovog gostovanja bio je i ministar kulture Kosova. On je i naredio da se zabrani gostovanje, pošto je Upravni odbor već bio doneo odluku da se ide u Beograd.
Za mene je to bila izgubljena istorijska šansa.
Zbog nekih primitivnih patriotskih magaraca na Kosovu, koji ne vide dalje od svojih noseva, izgubili smo šansu da održimo lekciju i mnogim nacionalistima u Srbiji, koji su takođe besno reagovali kada je najavljeno gostovanje kosovskog pozorišta u Beogradu.
Nažalost, pozorište je na svim prostorima bivše Jugoslavije bilo i ostalo poligon u kojem politika demonstrira svoju snagu svaki put kada joj se to prohte. Pozorište na ovim prostorima još uvek nije oslobođeno od političkih uticaja i utvara prošlosti, od onih snaga koje ga smatraju sredstvom za rast i snaženje nacionalizma. Nacionalisti su svuda na prostorima bivše Jugoslavije krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina stvarali pozorišta u kojima su igrane „nacionalne drame“, u kojima je glorifikovana „slavna prošlost“, drame koje su uzdizale nacionalne heroje koji su se borili „protiv njihovih suseda, neprijatelja“, drame koje su pozivale na osvetu, negiranje drugog, negiranje kulture drugoga, itd. Tako je pozorište doprinelo krvoproliću koje se dogodilo u Bosni, Hrvatskoj a kasnije i na Kosovu. Umesto da se suprotstavi nacionalizmu, pozorište ga je podržalo.
Patriotic Hypermarket
Onih dana kada je u Mitrovici počela „igra oko granica“ s balvanima, trebalo da putujem za Beograd, u Bitef teatar, gde su održavane probe za dramu koju smo pisali Minja Bogavac i ja. Bosanski režiser Dino Mustafić radio je sa šestoro glumaca, troje Albanaca i troje Srba. Eho događaja u Mitrovici osećao se snažno i u Beogradu. Osetljive teme koje smo tretirali u predstavi (rat, krivica, osveta, praštanje, pomirenje…) sada su počele da se komplikuju. Odmah se osetilo da će predstava u Srbiji biti ocenjena kao „antisrpska“, a na Kosovu kao „antialbanska“.
Dok smo se starim JAT-ovim avionom vraćali iz Beograda za Skoplje, on se prilično tresao probijajući se kroz kišu i vetar. Jedan od glumaca, koji je putovao sa mnom, tokom tog kratkog i opasnog putovanja, rekao mi je u šali: „Ako ova krntija od aviona padne, poginućemo kao izdajnici. Ipak se nadam da ćemo se spasiti i ovoga puta. Tako ćemo dobiti vremena da napravimo i neko patriotsko delo i umremo kao heroji“.
O kosovskom policajcu kojega je ubio srpski snajperista u Mitrovici, ispevana je odmah pesma. Predsednica Kosova proglasila ga je herojem Kosova, i on je postao glavni lik pesme koju peva grupa kosovskih repera. Ovakvo urbano portretisanje heroja naših dana predstavlja nastavak one stare epske tradicije Balkana, koja slavi heroja koji se bori protiv neprijatelja na braniku otadžbine. Pesma o ubijenom kosovskom policajcu ima rasističkih tonova, ali u državi kakva je Kosovo, u situaciji uzbune koja najavljuje da je „otadžbina u opasnosti“, taj rasizam malo ko primećuje.
I dok se nastavlja bitka između anđela i đavola, čini se da većina ljudi na Kosovu žele da poginu kao heroji. Heroji prema onom balkanskom modelu. Nama „izdajnicima“, koji smo u manjini, preostaje da se ne predamo, jer u suprotnom, bojim se da će Kosovo i Srbija postati zemlje za koje nema nikakve nade. Prirodno je da osećamo strah od aviona koji se drma, ali ne zato što ćemo umreti kao izdajnici. „Izdajnici“ ovih dana postaće heroji sutrašnjice.
S albanskog preveo Škeljzen Malići
Beton, 18.10.2011.
Peščanik.net, 24.10.2011.
