Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Na kraju svake godine, mediji vole da postavljaju pitanja o tome šta je obeležilo proteklu sezonu u politici, društvu i kulturi. Ljudi se na kraju svake sezone najčešće sete nepogoda, elementarnih ili političkih. Najlakše bi na kraju i ove godine bilo reći da je premijer Aleksandar Vučić obeležio svaki naš dan, svojim prisustvom u medijima, svojim odlučivanjem o svakom segmentu političkog i društvenog života Srbije. Kulturnog, takođe. Od otvaranja poglavlja u pregovorima sa EU do krečenja školskih i bolničkih klozeta. Vrlo često, ta stvarnost izgleda kao da osim njega nikog nema na političkoj sceni. Kao da su njegovi ministri, najbliži saradnici, čitavi ešaloni koji se koncentrično šire i spuštaju prema društvenoj bazi, zapravo nevidljivi. Odnosno da funkcionišu samo kao maske u teatru i nemaju nijednu drugu funkciju, osim da klimaju glavom i govore: Aleksandar Vučić – Ima pravo! Stoga u ovom tekstu neće biti reči o Aleksandru Vučiću, već o svima onima, koji simbolično, preko uzurpiranog političkog sistema utiču svojim delanjem ili nedelanjem na rast groteskne figure premijera, koji ima običaj da za sebe kaže kako on “nije za prijeme i koktele, već da voli da dođe i sa narodom porazgovara”.

Postoji nekoliko pozorišnih predstava koje su ove godine pokušale da artikulišu kritiku aktuelne vlasti u Srbiji. Neke su bile prilično radikalne i doticale su se nereformisanog sistema upravljanja, zloupotreba političkih funkcija, političkih ubistava, homofobije, obezvređenih institucija ili pothranjivanja stereotipa prema Albancima. Najambicioznije od tih predstava, pokušale su da objasne fenomen uspona figure premijera kakvog danas ima Srbija. No samo je jedna do kraja izvršila vivisekciju tkiva, zapravo onog štofa kojim je ta pozorišna lutka ispunjena: glasačima, koji se u životu ali i na pozornici kreću onako kako vetar sa ratnih ili političkih zgarišta duva. U pitanju su Rodoljupci Jovana Sterije Popovića u čitanju režisera Andraša Urbana, čija je predstava premijerno izvedena 30. oktobra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Ova Sterijina komedija, koja je pisana nakon revolucionarne 1848, bavila se analizom ljudskih naravi i slabosti, koje je sam autor u svom predgovoru, svakako jednom od najpoznatijih u srpskoj književnosti, okarakterisao kao ludosti, preterivanja, pokvarenost i besmisao. Što je toga u povesti bilo više, zapisao je autor Rodoljubaca, utoliko je podrška bila veća, dok je svaki opozicioni glas, tretiran kao protivnost i izdajstvo. Ovaj predgovor, koji prethodi “veselom pozorju u pet dejstvija” bio je predmet različitih analiza u teatrologiji i obično se smatrao autopoetičkim komentarom, nakon kojeg kreće prava igra. U interpretaciji Andraša Urbana, međutim, došlo je do inverzije, pa je sam predgovor doživeo pozorišno razigravanje, dok je dramski tekst poslužio kao pogovor ovoj važnoj analizi srpske politike. Ili još bolje, kao kulturološka rekvizita za razumevanje Sterijine političke poruke par excellence, koja je do nas dospela kao pismo u vremenskoj kapsuli.

Usled ove promene, došlo je i do prekodiranja samog žanra, pa je tako komedija potisnuta u pozadinu dok je na scenu isplovila tragička radnja likova-funkcija, zapravo glasačkog tela, ratne mašine, mirnodopskih hulja, ratnih zločinaca, sitnih profitera, nadasve patriota koji vole narodnost i koji smatraju da je zarad rodoljublja sve dozvoljeno. Zapravo se radi o rađanju srpske realpolitike iz duha zločina i pokvarenjaštva. U takvom svetu nema mnogo prostora za manevrisanje, igra se između simbola dvoglavog orla i svetog ratnika, dok ansambl Narodnog pozorišta izvodi veoma tešku koreografiju, koja je najteža u onim momentima kada treba predstaviti ludački ples kolektiva u nacionalističkom zanosu. Urban je u tom smislu napravio malo čudo, jer je pokretanje poslovično lenjih glumaca domaćeg teatra, ravno Sterijinom imperativu osvešćivanja publike. Njegovi glumci zbog takve promene igre više ne liče ni na jednu ulogu koju su odigrali u desetinama domaćih serija, loših predstava i filmova. Oni imaju pretežak zadatak plesa na “vojvođanskom tlu”, koje se neprestano izmiče pod nogama u zavisnosti od verbalne zapaljivosti. Ovaj rascep između tela i govora, koji je Urban nategao do pucanja ne bi li pokazao dimenzije tragičnih posledica takve politike, pulsira kao tamni prostor zlokobne aktuelnosti Jovana Sterije Popovića danas.

Jedno govorim a drugo radim, zvuči kao krilatica aktuelnog vlastodršca u Srbiji. Njegovi Smrdići, Žutilovi, Zelenićke i Lepršići oduvek su voleli bedževe. Nekada su imali kokarde, nekada ocila, pa lik Vojislava Šešelja, dok danas imaju simbol EU. Obično nose po dva bedža, jedan spolja, za svet, i jedan ispod sakoa, za nas. Ovo nisu konstruisane analogije, još ih je Sterija upisao u svoj tekst. Danas doživljavaju svoju novu realizaciju. Stoga je Andraš Urban otišao i korak dalje, učinivši Rodoljupce samosvesnim komadom, koji ne samo da misli o sebi u aktuelnom kontekstu izvođenja, već nastoji da pokaže kako se rodoljubačko poprište čitalo iz sfere kulture. Naime, songovi koje ansambl peva u pauzama dejstvija uzeti su iz pesničkog opusa samog Sterije, Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Hadžića, Đure Jakšića i Stevana Vladislava Kaćanskog. Dakle, pesnika koji su bili savremenici revolucionarnih događanja sredinom devetnaestog veka a neretko i sudionici u borbama. Tako se rodoljubiva lirika u kontrastu sa Urbanovom postavkom transformiše u najubitačnije brehtijanske songove, čiji napevi lede krv u žilama.

Jedini racionalni glas, koji je suprotstavljen kolektivu, pripada Gavriloviću. U izvornoj verziji on je taj kome ostaje poslednja reč kao opomena i nada da se stvar sa rodoljupcima može ispraviti ponavljanjem „veselog pozorja“ pred publikom. Andraš Urban ukida tu nadu, jer njegovi rodoljupci u naletu rodoljubivog besa ubijaju Gavrilovića kao psa. Zaista, ovaj model „komunikacije“ nam je svakog dana pred očima. Nakon ubistva, sve ostaje po starom, samo su rodoljupci evropskiji od onih u prvom činu. Njihova odeća, govor i interpretacija minulih događaja neodoljivo podsećaju na transformaciju aktuelnih političara. Urban je uspeo da „uhvati“ centralno pitanje naših dana: Kako je moguće posle zločina i mraka preuzeti identitet ubijenog i nastaviti sa istom politikom. Uz sve to, još i dobiti enormnu podršku.

Peščanik.net, 30.12.2015.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)