Prema čuvenoj metafori, koja verovatno datira iz vremena prvih železničkih tunela s kraja 19. veka, možda ćemo u Evropi uskoro videti svetlo na kraju tunela, jer može se pretpostaviti, optimistički, da se bliži kraj krize evra i da je trajno rešenje na pomolu.
Ukoliko Savet Evropske centralne banke na sastanku 6. septembra odluči da usvoji plan svojih stručnjaka, na inicijativu Marija Dragija, ECB će intervenisati da spusti kamatne stope za kredite perifernih država, kupujući obveznice kako bi prekinula špekulacije. Ovaj novi, revolucionarni instrument, smanjio bi troškove suverenog duga, kao što je prethodni instrument koji je kreirala ECB, LTRO, uveden u decembru prošle godine, uspeo da smanji troškove zaduživanja komercijalnih banaka, i kao što će Evropski mehanizam za stabilnost (EMS), naslednik Evropskog fonda za finansijsku stabilnost (EFFS) obezbediti njegovo dugoročno finansiranje. Pomoću ove tri alatke, povoljno finansiranje evropske ekonomije biće zagarantovano; evroobveznice, dugo očekivane, biće praktično stvorene; a Evropa će dobiti neophodno vreme da sprovede reforme i ostvari rast.
Dve vrste prepreka mogu se naći na putu ovom scenariju.
S jedne strane, ne može se isključiti mogućnost da ECB ne donese nikakvu odluku 6. septembra, čekajući potvrdu Evropskog sporazuma i Evropskog mehanizma za stabilnost 12. septembra pred nemačkim ustavnim sudom. Istog dana čeka se i potvrda birača u Holandiji, koji će izaći na opšte izbore, a nekoliko dana kasnije, početkom oktobra, u Francuskoj, gde poslanici treba da ratifikuju novi Evropski sporazum.
S druge strane, ECB ne može da rizikuje i daje lažnu nadu kriznim državama da reforme više nisu potrebne, budući da će sav novac na svetu biti dostupan. Kako bi pokrenula ove mehanizme za spuštanje cena državnih obveznica, ona mora dobiti garancije da će nekih ozbiljnih reformi zaista biti.
A ovo je najteži deo: ko treba da definiše te programe? I ko će se pobrinuti da oni budu implementirani i nadgledani? U Grčkoj, gde država preživljava štampajući novac do sledećeg kredita? U Španiji, gde vlada odbija da shvati ozbiljnost situacije? U Italiji, gde recesija samo može da zaseni dobru volju i trud Marija Montija?
Trenutno nema uverljivog odgovora na ova pitanja. Komisija za to nema pravna ovlašćenja; Evrogrupa za to nema legitimitet; MMF nije dobrodošao u problemu koji se mora rešiti među Evropljanima; a ECB ne može da preuzme ulogu kontrolora ekonomskih politika, što mora ostati zaduženje izabranih zvaničnika.
Dakle, unutar evrozone što pre treba stvoriti pravo političko telo, sa ministrom finansija evrozone, koji ima ovlašćenja i legitimitet, pod kontrolom poslanika Evropskog parlamenta iz zemalja evrozone, da definiše i kontroliše sprovođenje reformskih programa u svim državama. Programa koji su ekonomski efikasni i socijalno pravedni.
Ukoliko takav mehanizam uskoro ne bude bio stvoren, hrabri potezi i nove inovacije ECB zaista će biti uzaludni. A grčka, španska, italijanska, portugalska i ostale krize označiće kraj evra.
Tako ćemo možda otkriti da svetlo na kraju tunela dopire iz zahuktale lokomotive.
L’Express Blog, 27.08.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 31.08.2012.