Sve asocijacije i poređenja mogućni su, a i dopušteni.
Engleski kraljević postao je kralj uz dva skandalozna događaja: nekih pedesetak republikanaca preventivno je zatvoreno da ne bi ometali krunisanje, i kralj je zahtevao neku vrstu kolektivnog zaveta svih podanika, izjavu vernosti njemu. Kažnjavati „sumnjive“ pre nego što su bilo šta uradili i tražiti vernost građana upravo je u osnovi modela vlasti koju vidimo već duže vremena u Srbiji, potpuno jasno u ovom prelomnom kriznom vremenu: predsednik Vučić prvo je pominjao kazne i pretio mogućnim budućim počiniocima, a kad se pred Skupštinom pojavilo 50.000 ljudi, smatrao je da ih treba ukoriti umesto utešiti: pokornost treba da je glavna osobina građanina. Uz to su još išle najave ostavki do kojih nije došlo (naglašena nezahvalnost građana) i olaka najava prevremenih izbora (vala ćete me izglasati). U slučaju predsednika Vučića bilo bi savršeno deplasirano pomišljati na utopiju ili bajke, u slučaju kraljevića/kralja sve je dozvoljeno: daleko je, nije u EU, mnogi ga vole i mnogo ređe ga viđaju i čuju. Zadnje dvoje verovatno je povezano.
Zato, zamislimo utopijsku i bajkovitu verziju krunisanja. Kraljević je u predvečerje krunisanja dugo razmišljao, zapravo uopšte nije spavao. Kao prvo, špargle u kraljevskom ekološkom vrtu za koji je dobio ogromna sredstva od EU zemljoradničkih fondova – ravnopravno, kao i svi drugi seljaci koji su bili uspešni na konkursima – ne rastu ovoga maja, što je njihov mesec. Starije su od tri godine, morale bi. Drugo, krunisanje izgleda skupo, i preko 60% Britanaca ga ne odobrava. Što se špargli tiče, probaće sa vodom od kopriva, trulom bananinom korom i gorkom solju (našao na Pinterestu). Što se troškova tiče, ujutro će pre krunisanja otići do banke, dignuti predviđenih 120 miliona funti, i predati ih Parlamentu da ih podeli najsiromašnijim podanicima – njih je oko 30%. Mala suma, ali krunisanje će najbolje tako zapamtiti. Samo krunisanje još uvek može biti obavljeno – u civilnom uredu u Vestminsteru, gde će se upisati kao kralj, sa Kamilom i kenterberijskim nadbiskupom kao svedocima. Svetska publika će za to vreme uživati u koncertu u katedrali. Onu skuplju kočiju vratiće Australiji, gde je izrađena, da se proda i dobitak podeli žrtvama prošlogodišnjih požara. Onu jeftiniju može prodati nekom od londonskih Rusa-milijardera, da vozi svoju decu u školu, a dobitak može pokloniti školskim kuhinjama u Engleskoj, gde se već beleže slučajevi izgladnelosti kod dece. Voziće se u jednom od starijih maminih Lendrovera, ostali vozni park može da se podeli bolnicama. Jahta i manja plovila neka pređu u javno vlasništvo – nikad se ne zna hoće li se desiti još koji Denkerk… Bakingemska palata je problem, mnogo rodbine tu živi, ali bi se mogli dogovoriti za manje stanove unutar palate; mlađi brat Edvard stao je na svoje noge, bavi se pozorišnom i filmskom produkcijom, Endrju inače samo čeka kako će ga porodica još kazniti (sudovi ne mogu), a Anu neće niko sprečavati da finansira svoju ergelu. Uostalom, svi bi se mogli preseliti u manju i udobniju Kensingtonsku palatu. Ostalo bi mogao biti otvoreni prostor za sve, od protokola do obilazaka i kulturnih događaja. Vindzor bi mogao ceo postati muzej, a ne samo delom – lokalna uprava bi konačno mogla da popravi elektriku i spreči požare, koji stalno prete. I drugi posedi mogli bi se prodati, sem Balmorala, gde treba svu rodbinu stisnuti za praznike. Ako bi i rodbina pristala na slične poteze, mogao bi se napraviti i fond za pridobijanje (i povratak) stranih radnika, posebno šofera, da se ne bi desilo da samousluge ostanu bez jaja i paradajza kao prošle zime. Sve se to može bez mešanja Parlamenta, na lokalnoj osnovi. Kraljević se obradovao i povratio od brige za špargle. I kozmetiku koju proizvodi mogao bi deliti besplatno… Toliko stvari je mogućno bez i mimo politike, u slobodnom liberalnom kapitalizmu!
Nešto ipak može da predloži podanicima, onima koji su mu verni: pitu (kiš) sa šparglama, bobom, sirom i jajima kao glavno jelo na proslavama. Smislio je i vegansku varijantu. Mama je za svoje krunisanje predložila pile u kremu sa karijem. Pa neka deo podanika slobodno kaže – bljak! – ostale mere sigurno će im se dopasti. Nije li za vladara jedino važno da bude voljen?
Prava razlika jedino je u sumama. Predaja nezakonito stečenih bogatstava za ublažavanje siromaštva donela bi u Srbiji, proporcionalno, lepe rezultate. Beli dvor takođe bi mogao bolje poslužiti. No izgleda da je posvuda nezahvalno građanstvo zaboravilo na utopije i bajke: sebično vide samo svoju nesreću. Zato se one još mogu pripisivati samo nečem nerealnom, kao što je kralj. Sve ostalo ćemo kad-tad dočekati.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
