Sramotni neuspeh NATO strategije sa libijskim „pobunjenicima“ lakše je razumeti kada se uporedi sa najbližim srodnim slučajem, a to je verovatno Kosovo. Nakon što je Slobodan Milošević pokušao da ovu pokrajinu očisti od albanske manjine, i nakon što je vladama NATO zemalja konačno postalo jasno da se on ni na koji način više ne može smatrati „partnerom za mir“, započeta je kampanja bombardovanja srpskih jedinica i položaja. Kao odgovor onima koji su sumnjali da se isključivo vazdušnom strategijom može izvršiti potrebni zadatak, naglašeno je da će pobunjeničke snage Oslobodilačke vojske Kosova koje se nalaze na terenu pratiti bombardovanje i koordinisati svoje aktivnosti u skladu sa njim. Oni kojima se nije svidela ova politika, prezrivo su govorili da na taj način postajemo„vojno vazduhoplovstvo OVK“. Ovo je ustvari bio više-manje tačan komentar. (Dobro se sećam jednog pobunjenika sa Kosova koji se primitivno radovao naglom pojavljivanju prijatelja na nebu, govoreći da to omogućava njegovim saborcima da „jebu Miloševića Klintonovim kurcem“ – što je impresivno poređenje u bilo kom kontekstu.)
Postojale su i druge primitivne stvari kada je u pitanju OVK, kao što je krijumčarenje, pa čak i trgovina ljudima, uključujući i očigledan nedostatak nežnosti prema srpskim civilima. Međutim, OVK je bila dobro ukorenjena gerilska sila, sa suštinskim poznavanjem terena i društva, nastala kroz decenijsku borbu u vidu sveopšteg pasivnog i građanskog otpora pod vođstvom Ibrahima Rugove. Postojali su klanski i plemenski elementi u njihovim redovima, što je nezaobilazna pojava u ovom regionu, i ja nigde nisam video više municije besmisleno ispaljene u vazduh nego što je to bilo na jednom skupu pripadnika OVK negde u brdima. Ipak, oni su umeli da se bore kada bi kucnuo čas za to, a šansa da Beograd ponovo uspostavi kontrolu nad Kosovom je tada već stigla na listu stvari koje više nisu moguće ili izvodive. I dok su se sprske snage sve više osipale, vojna i politička logika diktirala je da se bombardovanje usmeri na izvor – Miloševićevu „komandu i kontrolu“ u glavnom gradu. Nije prošlo mnogo vremena od tada, i Milošević se našao na optuženičkoj klupi, gde je i pripadao, bulazneći besmislice.
A sad da se vratimo Libiji: očigledno je da se pukovnik Gadafi pridružio grupi poremećenih diktatora koji postaju neprihvatljivi, i nezamislivo je da on iz ovog konflikta izađe sa kontrolom nad bilo kojim delom zemlje. Isto toliko je očigledno da ćemo biti primorani da odemo u Tripoli kako bismo ga sklonili sa vlasti. Ali to nećemo učiniti na začelju nekakve pobedničke pobunjeničke vojske. U Avganistanu smo mogli da se obratimo za pomoć žestokim i iskusnim borcima u okviru Severne alijanse. U Iraku su kurdski pešmega ratnici oslobodili veliki deo zemlje od Sadama Huseina pod zaštitom naše „zone zabrane letova“. Međutim, takozvani libijski pobunjenici ne samo da pucaju u vazduh i poziraju pred kamerema, već i beže, međusobno se svađaju, i nemaju zajedničke korene u istorijskoj tradiciji pružanja otpora ili barem običnom iskustvu. Drugim rečima, oni su rulja, tako da bi pravi trenutak za slanje trenera i „savetnika“ bio posle Gadafijevog odlaska. Tek tada će stvarno biti nužno i od pomoći ponuditi sredstva i savete jednoj temeljno obnovljenoj libijskoj vojsci. U međuvremenu, besmisleno je i blamirajuće biti njihovo vojno vazduhoplostvo.
U neobično neutralnom i nejasnom zajedničkom autorskom tekstu, koji je napisao ko zna ko, predsednik Obama, britanski premijer Dejvid Kameron, i francuski predsednik Nikola Sarkozi uporno su tvrdili da je intervencija u suštini humanitarne prirode, navodno vođena pod firmom nebulozne doktrine „dužnosti brige“ Ujedinjenih nacija. Takođe su insistirali na tome da „promena režima“ nije jasno deklarisani cilj ove operacije. Prvu tvrdnju ozbiljno potkopava sporo ali surovo krvarenje nesrećnih stanovnika Misurate i drugih gradova: nepotrebno i skupo produžavanje agonije. Druga tvrdnja je sama po sebi apsurdna: ne koriste se krstareće rakete i bespilotne letilice protiv vojnih snaga neke zemlje, niti se šalje oružje samoproklamovanim protivnicima tog režima, samo da bi taj režim promenio svoje ponašanje. Direktno mešanje u „unutrašnja pitanja“ Libije teško da može da bude napadnije jasno nego što je to sada. Koja je svrha da se to radi sporadično, sa nedovoljnim brojem aviona, bez ozbiljnih vojnih snaga na libijskoj teritoriji, i da se pri tome dozvoljava da tempo događaja diktiraju snage koje se najsporije kreću?
U suštini, ovakav polovičan pristup prepušta inicijativu samom Gadafiju. To takođe znači da se rastući broj mrtvih, među koje se od skora ubraja i moj visoko cenjeni kolega iz Vanity Fair časopisa, Tim Heterington, uz još nekoliko imena, ne može opravdati bilo kakvim srazmernim vojnim ili političkim uspehom. Ovo su životi koji su bačeni u vetar. Poslednja poruka Heteringtona koju je ostavio na Twitter-u opisivala je ono što je video u Misurati dan pre nego što je poginuo: „Nemilosrdno granatiranje od strane Gadafijevih snaga. Ni traga ni glasa od NATO snaga.“ Sramno. Ono što u potpunosti nedostaje u Libiji jeste ulazna strategija.
Velika ranjivost država kojima upravlja jedan čovek – njihova inherentna slabost i naša velika nada – upravo je osobina koja ih definiše. Koliko god da su Sadam i Milošević bili zastrašujuće figure, i pored činjenice da su mnogi njihove elitne bezbednosne službe smatrali impresivnim, oni su pod ozbiljnim pritiskom pokazali da su ono što je Mao Ce Tung nazivao „tigrovi od papira“. Bilo je dovoljno da se jedan poremećeni pojedinac slomi, ili da bude slomljen, i sve je bilo gotovo. U poređenju sa njima, Gadafi je praktično niko i ništa. Da li ste možda videli njegovu nedavnu ludačku jurnjavu ulicama Tripolija uz histerično gestikuliranje sa zadnjeg sedišta kamioneta? To bi se moglo nazvati mnogim imenima, ali svakako nije bilo impresivno niti zastrašujuće.
Specijalne snage skoro svake države članice NATO-a – a sasvim sigurno američke, britanske i francuske – više su nego vične zadatku da ga samostalno eliminišu. Ako ne može biti uhapšen, sigurno može biti ubijen. Meni ovo ne deluje kao da se time krši prinicip, hajde da kažemo, zvanične zabrane ubijanja stranih vođa, koji je po prvi put objavila administracija predsednika Džeralda Forda. Gadafi je u ovom trenutku vođa i simbol izopačene vojne sile sa kojom smo u direktnom sukobu. Kao Mula Omar ili Osama Bin Laden, on je legitimna vojna meta, a da međunarodni sudovi samo nisu tako lenji, takođe bi bio i meta pravnog i političkog gonjenja.
Čuo sam da su neki tvrdili da lov na Gadafija može da dovede do civilih žrtava, što pretpostavljam da je u teoriji tačno. Međutim, ako to ne uradimo, to će sigurno značiti stalan i rastući broj civilnih žrtava. Odbijanje da uprljamo ruke ovim ubilačkim ludakom je uvrnut način da nam ruke ostanu čiste.
Slate, 25.04.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 27.04.2011.