Suprotstavljene argumente o intervencionizmu nevidljivo povezuje jedna zajednička nit – stavovi prema imperijalizmu. Kad bi bili iskreni, mnogi od onih koji učestvuju u toj jednodimenzionalnoj debati priznali bi, makar u sebi, da u principu ne veruju da Sjedinjene Države mogu učiniti išta dobro na drugoj strani okeana za bilo koga osim za američku državu, njene oružane snage i privilegovane elite. Ova pretpostavka je možda istinita, ali je svakako treba pažljivo preispitati. A kad se primenjuje u konkretnim uslovima, zahteva pojašnjenja.
Priznaću sopstvene predrasude: kao britanski socijalista nekad sam stajao, u zavičaju imperijalizma, na antiintervencionističkoj poziciji. Zalagao sam se za vraćanje vojnika kući i emancipaciju kolonijalnih subjekata, a protiv regrutovanja mladih radnika i njihovog pretvaranja u zbunjene žandarme. Onda je došla 1965, kad je bela suprematistička hunta ugrabila vlast u tadašnjoj Rodeziji i izazvala laburističku vladu da s tim u vezi nešto preduzme. Po prvi put u istoriji, na pobunu protiv autoriteta Krune u Africi nije odgovoreno silom. Konzervativni državnici i pripadnici oficirske klase pojavljivali su se na televiziji i u novinama, pevali slavopojke o prednostima pomirenja nad oružanim sukobom i pozivali na pregovore i mirno rešenje. Vojni eksperti su pominjali ogromne teškoće terena i opasnost da intervencija izazove krvoproliće. Taj iznenadni napad režimskog pacifizma maskirao je odbojnost – obično izražavanu privatno – prema tome „da se britanski momci šalju da ubijaju sebi slične“. Otvoreni rasizam tog stava imao je protivtežu – i potvrdu o svojoj prirodi – u činjenici da su, u istom trenutku, „britanski momci“ bili na zadatku u Južnom Jemenu i Adenu, gde su pokušavali da sačuvaju imperijalni položaj „istočno od Sueca“ gušeći arapski nacionalni ustanak. U Jemenu je teren, blago rečeno, prilično nezgodan, ali to očigledno nije bila smetnja za neograničen boravak vojnika. Zato se i meni i mnogima drugima činilo kao dobra satira kad smo govore ministara prekidali povikom: „Napolje iz Adena i pravac u Rodeziju!“ Zakon i sporazum su bili na našoj strani, jer se Velika Britanija obavezala Ujedinjenim nacijama da Rodeziji neće dati nezavisnost pre nego što obezbedi izbore na kojima će se poštovati volja većine. Priznajem, ipak, da mi je bilo malo neprijatno dok sam britanskoj vojsci dovikivao da radi svoj posao i optuživao kolebljivce za defetizam. (Na kraju je London ustuknuo pred režimom Jana Smita, pa je vladavina većine došla tek posle bezmalo dve decenije krvavog i razornog gerilskog ratovanja.)
Tu je i Irsko pitanje (u Irskoj poznato pod prikladnijim imenom Englesko pitanje), u kom nalazimo drugu vrstu ironije. U avgustu 1969. britanska vlada postavila je naoružane vojnike u ulogu policajaca na ulicama Belfasta i Derija. Neposredni povod bio je pogrom protiv katoličke manjine (ovde je, za promenu, reč „pogrom“ upotrebljena u svom tačnom istorijskom značenju: napad naoružane rulje koja je unapred znala da će uživati zaštitu lokalne policije). Mnogi katolici i nacionalisti iz redova radničke klase dočekali su britanske vojnike s cvećem i šoljama čaja – gotovo nadrealistički momenat – jer su u njima videli oslobodioce. Veliki delovi britanske levice privremeno su obustavili svoje istorijsko protivljenje slanju vojske u Irsku. Tada sam se ipak posvađao sa svojim drugovima. U prvom trenutku vojska se uvek šalje s „humanitarnim“ i mirotvornim zadatkom. Tako su američki marinci došli na Filipine i Kubu, a takav je bio i povod za zapadnu intervenciju u Kongu. Kao izgovor, to stoji samo malo iznad ponižavajuće ideje da je intervencija neophodna „radi zaštite naših državljana“, što je samo još jedno šovinističko opravdanje. Potonji razvoj britanskog prisustva u Alsteru nije me naveo da promenim mišljenje.
Nebranjenu republiku na Kipru napala su 1974. dva vojna režima u sastavu NATO-a – grčki i turski – koji su izjavljivali da se uzajamno mrze, a zapravo su namerili da podele ostrvo. Velika Britanija, koja je potpisala sporazum da će braniti Kipar (i zauzvrat na njemu dobila velike baze) nije iskoristila svoju znatnu lokalnu vojnu moć za intervenciju. Kasnije je otkriveno da su Britanci i Amerikanci unapred znali za grčke i turske operacije, što me je uverilo da je naša vlada, u dosluhu s Henrijem Kisindžerom, pomogla da velike sile nametnu podelu tom neprijatno nezavisnom narodu. Glavno oružje te strategije bilo je nedelovanje – sigurna garancija da će biti ostvareni ciljevi grčkog i turskog kopna. Zato se tada činilo ispravno zahtevati da Britanija poštuje ono na šta se obavezala, a vladu koja nije poštovala sporazum optuživati za licemerje i saučesništvo.
U slučaju Foklandskih ostrva, ili Malvina, ispostavilo se da Britanija ima pravo na samoodbranu prema povelji Ujedinjenih nacija, kao i da je argentinska hunta pokušala da učvrsti vlast u zemlji jeftinom vojnom avanturom u Južnom Atlantiku. Neka vrsta kompromisa koji su upriličili Džin Kirkpatrik i Aleksandar Hejg (njih dvoje su, inače, koristili iste argentinske mučitelje za obuku nikaragvanskih kontraša) ostavila bi huntu na vlasti, a vrlo verovatno i Foklande u njihovim šapama. Pošto sam se suprotstavljao tom šurovanju, nisam bio na standardnoj liniji britanske levice, koja je tvrdila da Margaret Tačer podstiče šovinizam i imperijalističku nostalgiju. Učaurena pozicija Džona Bula kao da je zanemarivala širi imperijalni kontekst, i bilo je prijatno i poučno videti zbunjenost na licima reganovaca kad su shvatili da će morati da napuste ili britanske ili argentinske saveznike.
Namera mi je da ovim pomalo solipsističkim prikazom novije istorije podsetim čitaoce na neke od njihovih dilema. U post-hladnoratovskim raspravama o principu intervencije, mnogi pošteni antiintervencionisti nisu želeli da priznaju jednu od ove dve stvari: da povod može zvučati plemenito iako je stvarni motiv ciničan; da krvlju uprljanu imperiju možda ne treba pominjati u istom dahu s brigama za pravdu i ljudska prava. Može li Satana proterati Satanu?
U liberalnoj štampi to pitanje je manje ili više namerno zamagljivano pogrešnim analogijama s Vijetnamom. U tom kontekstu često se koristila reč „živo blato“, pa je ispadalo da su Sjedinjene Države došle u Indokinu zahvaljujući svojoj velikoj, naivnoj dobronamernosti. (Nedavno sam na Nacionalnom javnom radiju polemisao s jednim ekstremnim britanskim Torijevcem, koji je svojevremeno podržavao Vijetnamski rat i tvrdio da Srbima treba dozvoliti da zauzmu Bosnu, ali se u toj prilici usudio da kaže da je Vijetnam morao naučiti Sjedinjene Države da se ne petljaju u građanske ratove drugih zemalja.) Naravno, cela istorija Vijetnamskog rata i otpora ratu iznova se piše pred našim očima, te moramo biti izuzetno pažljivi ako ne želimo da sarađujemo s tim procesom. U polemici protiv intervencije u vreme Zalivskog rata, u antiratnom pokretu je na kraju prevladao argument koji nazivam „vreće za leševe“ i koji je dostigao vrhunac u smešnoj ideji o „podržavanju vojske, ali ne i rata“. U toj analizi, imena poginulih Amerikanaca na Vijetnamskom zidu bila su razlog za suprotstavljanje agresiji u Indokini. U praksi je to značilo da najstrašniji deo Zalivskog rata – izdaja Kurda i masakr Iračana i drugih koji su napuštali Kuvajt – nije izazvao nikakav protest antiratnih snaga, jer je sam „rat“ završen i o njemu se može razgovarati s olakšanjem. Sećam se da sam poželeo da dugo budem pošteđen gađenja kakvo sam tad osetio.
Ali nije bilo ni olakšanja ni predaha. Miloševićev rat etničkog čišćenja u Bosni i Hercegovini naterao je egocentričnu političku zajednicu da se nevoljno suoči s problemom ako ne baš fašizma, onda nečeg neobično sličnog. Možda Bosna nije bila neka država (zar je to važno?), ali jeste bila prepoznatljivo društvo i kultura zasnovana na principu solidarnosti više zajednica. I tražila je pomoć, vojnu pomoć, jer joj se pretilo vojnim istrebljenjem. Treba li da podsetim na razloge za nedelovanje? Srbi u drugim delovima Jugoslavije opravdano gaje pizmu, setimo se hrvatske nacističke prošlosti i svega toga. Intervencija bi mogla „produžiti rat“ (pobornici kratkog rata bar nisu krili da navijaju za pobednika). „Hiljadugodišnje plemenske svađe“, „staro bratoubistvo“ i drugi zloslutni izrazi često su korišćeni u argumentaciji, kao da možemo odabrati stranu samo u sporovima koji nemaju nikakvu istoriju. Argumenti u prilog intervenciji teško da su bili manje skučeni, a neki su čak tvrdili da su silovanja pretvorila Bosnu u „žensko pitanje“. Klintonova administracija je uvećala zbrku stvorivši lažnu alternativu između nedelovanja i vazdušnih napada i ignorišući hrvatsku ulogu u reprizi pakta Molotov – Ribentrop, kojom se Bosna delila između srpskih i hrvatskih ekstremista. U celom tom periodu, u kom su hiljade Bošnjaka izgubile život i u kom je veliki multikulturni grad Sarajevo bezmalo sravnjen sa zemljom, nijedan marš ili miting nije izrazio solidarnost s Bosnom. Kao da je strah da bi takva solidarnost mogla biti protumačena kao zahtev za bombardovanjem ili intervencijom i sasvim paralisati ograničene snage internacionalizma. Sama reč „intervencija“ delovala je kao Meduzina glava: pretvarala je principe u kamen. Oni od nas koji su potpisali poziv da se ukine krajnje intervencionistički embargo na dostavljanje oružja Bosni nadali su se, zapravo, da bi se time omogućilo Bošnjacima da se brane sami, bez spoljašnje pomoći, i da bi se stvorio centar dovoljno snažan da se odupre bejrutizaciji i degeneraciji koja je zahvatila Sarajevo okuženo milicijama. Ali čak i taj apel je ostao na margini debate jer se mogao protumačiti kao poziv američkoj vladi da deluje u svojstvu nekakvog poverljivog moralnog agenta, što znači da nije mogao biti ispravan.
U to vreme je bilo primetno, ali ne i primećeno da američki vojni establišment pati od napada pacifističkog sentimenta. Životi su mogli biti izgubljeni, teren je mogao biti težak, mogla je biti prolivena krv, mogle bi nastupiti neželjene posledice – to su reči Kolina Pauela, koje su otišle još dalje u uzurpaciji predsedničkog i građanskog autoriteta nego u vatrenijoj raspravi o pitanju gej osoba u vojsci. Teško bi čovek poverovao da su te iste snage, jedva godinu dana ranije, opisivale predlog Sadama Huseina o faznom povlačenju iz Kuvajta kao „košmarnu opciju“ – upravo zato što bi ih to lišilo prilike da vode uzoran rat.
Američka i evropska levica su se primetno razlikovale. Posebno u Engleskoj, ali i u drugim zapadnoevropskim zemljama, insistiralo se na intervenciji u korist Bosne i na tome da je NATO zapravo saglasan s Tuđmanovim i Miloševićevim planom podele Bosne. Po mom mišljenju, to je bio odjek velike međunarodne kampanje za odbranu španske republike između 1936. i 1939. godine: tada je reč „neintervencionistički“ postala pogrdan atribut za evropsku realpolitiku, koja je tu reč koristila kao izgovor za dozvolu Italijanima i Nemcima da se nesmetano mešaju u španske poslove. U tom periodu, u Evropi nije postojala „izolacionistička“ opcija, koja je 30-ih godina 20. veka navela mnoge američke liberale i radikale da veruju da se sprema repriza 1914, što je bio tadašnji ekvivalent današnjeg „vijetnamskog sindroma“.
Otpor prema intervenciji paralisao je i većinu rasprava o politici prema Haitiju. Iako je Haiti polukolonija Sjedinjenih Država, izložena svakodnevnom američkom mešanju u ono što bi se moglo nazvati unutrašnjim poslovima, ideja o upotrebi sile da bi se obezbedila prava Haićana izazivala je veliku nervozu. Kad je američko Ministarstvo odbrane ustuknulo pred jednim jedinim huntinim tegljačem sredinom oktobra 1993. i opozvalo veliki brod američke mornarice dirljivog imena Harlan Kaunti bez ijednog ispaljenog metka, vodilo je računa o javnom mnjenju uslovljenom da osuđuje „strano uplitanje“. Verujem da je u tome igrala ulogu i neka vrsta subliminalnog rasizma. Hunta je pored obale organizovala demonstracije za medije, čiji su učesnici skandirali pripremljeni slogan: „Nećemo još jednu Somaliju!“ Nedugo potom, Robert Dol je u Senatu visokoparnim tonom rekao da ostanak predsednika Aristida na vlasti „nije vredan nijednog američkog života“. Pre nego što je Harlan Kaunti započeo svoju misiju, portparol Pentagona obzirno je rekao: „Jedan metak i mi izlazimo“, i na taj način nežno obavestio Sedrasovu huntu da prkošenje najvećoj vojnoj mašini na svetu bezmalo ništa ne košta. Suočena s haićanskom vojskom od 7.500 ljudi, imperija je uzmakla. To nije izazvalo nijedan principijelan protest u Sjedinjenim Državama, jer je vlast tada vešto koristila zabrinutost građana zbog operacije u Somaliji (koja je bila njeno mezimče) – klasične imperijalne operacije, izvedene bez pretvaranja da su konsultovani Kongres ili biračko telo.
Ukratko, u budućnosti će biti vrlo teško raspravljati o spoljnoj politici ako je glavni naglasak radikalnog i kritičkog rasuđivanja na čistom neintervencionizmu. U stvarnosti će to uroditi uzdržavanjem od debate, a ne učestvovanjem u njoj. A ozbiljne „intervencije“, na primer angažovanje Pentagona na Haitiju i angažovanje Sjedinjenih Država u komadanju Bosne, proći će bez ikakve kritike jer su zaogrnute plaštom alternative vojnoj akciji. Činjenica je da vojno-industrijski establišment i na taj način manipuliše javnim mnjenjem.
Jedan mogući pristup toj dilemi je da se nova obzirnost i korektnost Pentagona shvati doslovno i da se, u skladu s tim, zahtevaju veliko smanjenje budžeta i naoružanja i preusmeravanje tako ušteđenog novca na druge strane. Ako je teško insistirati na principima kad je posredi genocid u Bosni i ako je suviše teško disciplinovati Haiti (uprkos njegovoj zavisnosti od Sjedinjenih Država), onda se očigledno može proći s mnogo manjem budžetom i NATO se verovatno može raspustiti. Ali isti oni klintonoidni reformatori koji su se slizali s Ministarstvom odbrane u pitanjima poput Bosne, Haitija i prava homoseksualaca, zdušno su podržali bušoidni budžet za održavanje privilegovane vojne nomenklature.
U pojednostavljenim prepirkama između „izolacije“ i „intervencije“ treba imati na umu da izolacionizam nikad nije mislio ono što je govorio. Iste one političke snage koje su se protivile mešanju u Evropi svesrdno su podržavale slanje marinaca, na primer u Nikaragvu, Meksiko i Panamu. I obrnuto, pokazalo se da su mnogi liberalni „antikolonijalisti“ bili moralni i intelektualni arhitekti rata u Vijetnamu. S krajem Hladnog rata, međutim, postepeno su se opet nametnuli stari polariteti iz 30-ih godina prošlog veka, pa je lakše videti kako su nekad vojne pristalice pukovnika Lindberga i izolacionističke grupe za pritisak „America First“ sakupljale političke poene pozivajući na jaku Ameriku koja će biti neutralna u svetskoj bici protiv fašizma, dok su američki liberali optuživani za elitizam i simpatiju prema imperiji zato što su podržavali Britaniju u borbi protiv Hitlera.
Praktična pouka glasi: kad vojno-politički moćnici pozivaju na intervenciju i demonstriranje snage, ne treba im verovati iz uobičajenih razloga. Ali kad nam kažu da je sve teško i komplikovano, treba im verovati još manje.
Boston Review, 02.12.1993.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 29.07.2023.
