Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić + izložba u Negotinu IDEM I GLEDAM

Slučaj je hteo da budem jedan od nekolicine ljudi koji su učestvovali u ispitivanju „uzroka“ svetosti Majke Tereze, kako to naziva katolička crkva. Juna 2001. godine pozvali su me iz Vatikana da svedočim na saslušanju u vezi sa beatifikacijom Agnes Bojadžiju, ambiciozne albanske monahinje koja je postala poznata pod nom de guerre Majka Tereza.

Iako je tadašnji papa bio ukinuo čuvenu kancelariju “đavoljeg advokata”, kako bi lakše kanonizovao ogroman broj novih “svetaca”, crkva je i dalje bila obavezna da traži svedočenje od kritičara, pa sam se ja tu našao kao predstavnik đavola i to, kako se ispostavilo, pro bono.

Pre toga sam pomogao da se raskrinka jedno od “čuda” povezanih sa radom te žene. Čovek koji ju je učinio poznatom bio je čuveni mada pomalo smešan britanski protestant (kasnije katolik) po imenu Malkolm Mageridž. Njegov dokumentarni film u produkciji BBC, Nešto divno za Boga, lansirao je 1969. godine brend “Majka Tereza”. Na tom filmu je kao snimatelj radio i Ken Mekmilan, inače veoma hvaljen za ono što je postigao u Civilizaciji, sjajnoj seriji posvećenoj istoriji umetnosti autora lorda Klarka.

Mekmilan se izuzetno dobro razume u boje i osvetljenje. Evo najpre priče koju je Mageridž izneo u knjizi koja je služila kao propratni materijal uz pomenuti dokumentarni film: “Prihvatilište (Majke Tereze) za umiruće bio je slabo osvetljeno kroz male, visoko postavljene prozore i Ken (Mekmilan) je uporno tvrdio da tu nije moguće snimati. Imali smo samo mali reflektor i, s obzirom na vreme koje nam je bilo na raspolaganju, nije bilo moguće to mesto osvetliti na adekvatan način. Odlučeno je da Ken ipak pokuša, a on je, za svaki slučaj, naknadno snimio nekoliko kadrova i napolju u dvorištu, gde su neki od pacijenata sedeli na suncu. Kada smo razvili film, deo koji je sniman unutra bio je sav okupan izuzetno lepom, nežnom svetlošću, dok je deo snimljen napolju bio nekako mračan i nejasan… Apsolutno sam siguran da je tehnički neobjašnjivo osvetljenje zapravo bilo ono blaženo svetlo o kojem govori kardinal Njuman u svojoj poznatoj i izvrsnoj himni.”

Zatim Mageridž izvodi zaključak: “Čuda služe upravo tome – da otkriju unutrašnju realnost vidljive Božje kreacije. Potpuno sam ubeđen da je Ken snimio prvo autentično fotografsko čudo… Bojim se da sam o tome govorio i pisao sve dok nisam postao dosadan.”

Ova poslednja rečenica je nesumnjivo tačna – kada je konačno prestao da govori o tome, Majka Tereza je bila svetski poznata ličnost. Moj doprinos se sastojao u tome što sam proverio šta se u stvari dogodilo i zatim objavio usmeno svedočenje Kena Mekmilana, kamermana glavom i bradom. Evo šta je on rekao:

“Za vreme snimanja filma Nešto divno za Boga, odveli su nas do zgrade koju je Majka Tereza zvala Prihvatilište za umiruće. Reditelj Piter Čafer je rekao: ‘Ovde je prilično mračno. Misliš da bismo ipak mogli nešto da snimimo?’ Upravo su nam iz BBC-a poslali neki novi Kodakov film koji nismo imali prilike da isprobamo pre nego što smo krenuli na put, pa sam rekao Piteru: ‘Možemo da probamo.’ I onda smo snimili. Vratili smo se posle nekoliko nedelja; mesec ili dva kasnije sedeli smo u sali studija Iling gde smo pregledali nemontiran materijal i na kraju su se pojavili i snimci iz Prihvatilišta za umiruće. Bilo je to iznenađenje. Video se svaki detalj. Rekao sam: ‘Ovo je neverovatno. Sjajno.’ I taman htedoh da dodam, znate, triput ura za Kodak. Međutim, nisam stigao to da izgovorim jer se Malkolm, koji je sedeo u prvom redu, okrenuo i rekao: ‘To je božansko svetlo! To je Majka Tereza. Videćeš da je božanska svetlost, stari moj.’ Tri ili četiri dana kasnije čuo sam da su me telefonom tražili novinari iz londonskih novina i govorili stvari kao: ‘Čuli smo da ste se upravo vratili iz Indije sa Malkolmom Mageričem i da ste bili svedok čuda’.”

I tako je zvezda rođena… Zbog ovoga i još nekih kritika pozvan sam u Vatikan, u zatvorenu sobu u kojoj su bili Biblija, magnetofon, jedan monsinjor, jedan đakon i sveštenik. Upitali su me da li bih mogao da im iz svog ugla rasvetlim stvari po pitanju “božje sluškinje Majke Tereze”. Ali iako se činilo da me to pitaju u dobroj nameri, njihove kolege na drugom kraju planete istovremeno su već potvrđivale istinitost “čuda” koje je bilo neophodno da bi se dozvolila beatifikacija (priprema za potpunu kanonizaciju).

Majka Tereza je umrla 1997. godine. Na prvu godišnjicu njene smrti dve monahinje iz bengalskog sela Raigunđ tvrdile su da su aluminijumski medaljon pokojnice (koji je navodno bio u kontaktu s njenim mrtvim telom) vezale za stomak žene po imenu Monika Besra. Ta žena je navodno imala veliki tumor materice koji je istog trenutka potpuno nestao. Treba primetiti da je Monika katoličko žensko ime koje nije baš uobičajeno u Bengalu, te da su one – kao verovatno i pacijentkinja, a sasvim izvesno i sve monahinje – već odranije biole obožavateljke Majke Tereze. Isto se ne može reći za doktorku Mandžu Muršed, načelnicu u lokalnoj bolnici, niti za dr T. K. Bisvasu i njenog kolegu, ginekologa dr Randžanu Mustafija. Ta tri lekara su javno rekla da je gospođa Besra patila od tuberkuloze i izraslina na jajniku, te da je bila uspešno lečena od obe bolesti. Doktorku Muršed su posebno iritirali brojni pozivi koji su dolazili od pripadnika reda Majke Tereze, “Misionari milosrđa”, zahtevajući da ona kaže kako je izlečenje bilo čudo. Sama pacijentkinja nije bila naročito ubedljiv sagovornik, govorila je neobično brzo jer bi u suprotnom, kako je to sama objasnila, “mogla da zaboravi” šta treba da kaže, i molila je da joj se ne postavljaju pitanja jer onda mora da se “priseća”. Njen muž, čovek po imenu Selku Murmu, posle nekog vremena je progovorio i rekao da je njegova žena izlečena običnim, standarnim medicinskim tretmanom.

Svaki lekar u svakoj zemlji će vam reći da se pacijenti ponekad neobjašnjivo oporavljaju (kao što i prividno zdravi ljudi znaju da se odjednom neshvatljivo i teško razbole). Oni koji priželjkuju da se čuda potvrde možda će biti skloniji da tvrde kako za takva ozdravljenja ne postoje “prirodna” objašnjenja. Međutim, to ne znači da nekakva “natprirodna” objašnjenja zaista postoje. U slučaju ozdravljenja gospođe Besre nema ničeg ni približno iznenađujućeg. Njene poznate bolesti lečene su isprobanim metodama. Izneta je tvrdnja da se dogodilo nešto izuzetno, ali nije bilo ni najbanalnijih dokaza koji bi govorili tome u prilog.

Ali uskoro će svanuti dan kada će u Rimu na velikoj svečanoj ceremoniji celom svetu biti poručeno kako je Majka Tereza svetica čija molitva pospešuje učinke medicine. To ne samo da je skandal samo po sebi, već i odlaže dan kada će indijski seljaci prestati da veruju fakirima i prevarantima koji se predstavljaju kao lekari. Drugim rečima, mnogi ljudi će bespotrebno umreti zbog tog lažnog i prezira vrednog “čuda”. Ukoliko crkva nije u stanju da smisli ništa bolje u današnje doba, kada lekari i novinari mogu da provere ono što ona tvrdi, onda nije teško zamisliti kakvih je sve nameštaljki bilo u proteklim vremenima neznanja i straha, onda kada se u sveštenike manje sumnjalo i kada se malo ko usuđivao da im se suprotstavi.

***

Čak je i pokušaj da se ljudi obrazuju o “planiranju porodice”, od samog početka anatemisan i njegovi prvi zagovornici i propagatori su hapšeni (recimo Džon Stjuart Mil), trpani iza rešetaka ili izbacivani sa posla.

Pre nekoliko godina Majka Tereza je osudila kontracepciju kao moralni ekvivalent abortusa, što je “logično” značilo (pošto je ona abortus smatrala ubistvom) da su kondom i pilula za kontracepciju smrtonosno oružje. Bila je nešto fanatičnija čak i od svoje crkve, ali i u ovom slučaju možemo videti kako su tvrdokorni i dogmatični oni koji se s moralnih pozicija bore protiv dobra.

***

U Irskoj je 1996. održan referendum sa pitanjem: da li Ustav treba da i dalje zabranjuje razvod? Irska je sve sekularnija zemlja i većina političkih stranaka pozivala je glasače da podrže promenu Ustava. Pri tome su naveli dva odlična razloga. Kao prvo, nije u redu da rimokatolička crkva i dalje putem zakona nameće svoj moral svim građanima i, kao drugo, ukoliko Irska neprekidno od sebe odbija važnu protestantsku manjinu na severu time što stalno drži otvorenu mogućnost uspostavljanja klerikalne vlasti, onda nema nade da će se Irci ikada ponovo ujediniti.

Majka Tereza je doletela čak iz Kalkute da zajedno sa crkvom i pristalicama tvrde linije pomogne u kampanji da se zaokruži „ne“. Drugim rečima, Irkinja udata za pijanca koji je siledžija i sklon incestu ne sme da se nada boljem životu, i ako zamoli za mogućnost da krene iz početka, dovešće u opasnost besmrtnost svoje duše. Što se tiče protestanata, oni mogu da odaberu ili blagoslov Rima ili ništa. Tu nema ni pomena da bi samo katolici trebalo da se pridržavaju pravila svoje crkve, bez njihovog nametanja ostalim građanima. I sve to se događa na britanskim ostrvima u poslednjoj deceniji 20. veka.

Na referendumu je na kraju odlučeno da se Ustav promeni, doduše sa tesnom većinom. Majka Tereza je iste godine u jednom intervjuu izjavila da se nada kako će njena prijateljica princeza Dajana biti srećnija sada kada je pobegla iz svog očigledno nesrećnog braka. Njena izjava ne treba da nas čudi, jer je crkva oduvek strožije postupala prema siromašnima, dok su bogati dobijali njen oproštaj.

Odlomci iz knjige bog nije veliki, Peščanik, 2008.

Peščanik.net, 21.12.2015.

Srodni link: Christopher Hitchens – Đavolov advokat