U noći 9. novembra 1938. godine izvršen je prvi masovni čin terora nad jevrejskim stanovništvom u Nemačkoj. Bio je to samo početak svih budućih organizovanih progona i ubistava Jevreja tokom Trećeg rajha. Nije potpuno jasno da li su ovom užasnom događaju naziv Kristalna noć nadenuli preplašeni pripadnici manjina u Nemačkoj, kao asocijaciju na lomljenje izloga jevrejskih prodavnica, ili „ponosni arijevci“ sa ciljem propagiranja nasilja nad „nečistima“ kroz metaforičko značenje „sjajnog ili blistavog“.

Prošlo je 70 godina od Kristalne noći, slični događaji su se ponavljali i ponavljaju se širom sveta, ljudi nisu ništa humaniji niti svesniji grozote svojih postupaka. Ako je na talasu pobede nad Hitlerom i bilo načelnog predaha od fašizma, ta pauza definitivno nije potrajala. Fašizam se rasplamsao, umnožio, transformisao u različite oblike i ponovo razleteo u razarajućem vihoru širom planete. Promenio se utoliko što je bolje maskiran, retko se sreće u vidu zvaničnih političkih programa i ne voli da se naziva svojim imenom. Ukratko, u atmosferi osude iz istorijskih čitanki evoluirao je ka veoma dobroj mimikriji.

Sociolozi prave jasnu podelu na različite društvene uzroke i manifestacije fenomena mržnje. Iako su razlike između tih kategorija razumljive (fašizam, klerofašizam, kleronacionalizam, nacizam, itd.), suština svake je čista mržnja prema drugačijima. Bez obzira da li je negacija usmerena ka drugom narodu, rasi, religiji, nevernicima, tzv. komunistima ili antikomunistima, itd, dodatno je uvek obogaćena negiranjem prava žena, homoseksualaca i invalida. Kako god da stvar sagledate, koren je isti, uglavljen u bedne psihološke trikove na kojima počiva svaka ideologija mase.

Neću se libiti da kažem da su i mnogi biolozi kroz vekove doprinosili atmosferi netrpeljivosti i netolerancije, pokušavajući da socio-kulturološke fenomene izjednače sa biologijom (biološki determinizam) i da na taj način pruže „naučni“ alibi za svakakve grozote. Među najsvežijim eksplicitnim primerima takvih „naučnika“ setite se Biljane Plavšić, školovanog biologa, koja je genocid pravdala „prirodnim stanjem stvari“ – svaki narod (sa sve svojim genima) svojski se trudi da istrebi druge, jer tako stiče nove teritorije i prosperitet. Po tome je veoma slična Hitleru i biolozima rasističke ideologije (npr. Ernst Hekel – „politika je primenjena biologija“).

Veliki problem pri uplitanju biologije u shvatanje kulturoloških fenomena (u najširem smislu) jeste nerazumevanje da činioci ili elementi društvenih promena nisu biološki. Nema ničeg pogrešnijeg od tvrdnje da postupcima ljudi i načinima funkcionisanja ljudskih društava upravljaju geni. Savremena nauka poznaje mnogo detalja o evoluciji mozga ljudske vrste i prilično su jasne genetičke promene u našoj evolucionoj liniji koje su dovele do nastanka ovakvog potentnog organa pomoću kojeg mislimo i spoznajemo svet oko sebe. U tome smo prilično bolji od šimpanze i drugih čovekolikih majmuna, naših najbližih srodnika.

Ovde dolazimo do suštine problema biološkog determinizma. Genetičke i razvojne promene koje su pratile intenzivnu evoluciju mozga čoveka, nisu nam predodredile postupke i emocije. Naprotiv, pružile su nam otvorene mogućnosti da svoje ponašanje razumemo, anticipiramo posledice svog delovanja, sagledamo osećanja drugih i uporedimo ih sa sopstvenim emocijama. Ukratko, imamo potencijal da osmislimo i korigujemo svoje postupke i stavove.

Koristeći taj potencijal kroz vaspitanje, učenje i iskustvo, od detinjstva pa sve do smrti, dolazimo do usaglašavanja sopstvenog ponašanja sa društvenim normama koje nazivamo moralnim. Ako smo ovo razumeli, postaje jasno da moral i društveno-istorijski događaji nisu na terenu biologije. Na veliku žalost mnogih, za gnusne rabote ne možemo kriviti gene. Krivi i odgovorni su samo ljudi.

Svaki pokušaj da se ljudska zlodela objasne biologijom jeste čista zloupotreba nauke i pretvaranje vrhunskog sistema našeg saznavanja sveta u perverznu služavku skupine nemoralnih ljudi sa sasvim ličnim interesima. Ili se radi o neznanju, o ludilu, a možda i o potpunom odsustvu svesti o sopstvenoj gluposti i neobaveštenosti. Nisam sigurna koji je odgovor od kojeg gori.

Može vam izgledati čudno da neko ko u svakom tekstu pominje biologiju kritikuje upotrebu iste u razumevanju društvenih fenomena. Linija između upotrebe i zloupotrebe prilično je tanka, problem jeste suptilan, ali ga ipak nije teško razumeti. Neki eksplicitni primeri iz savremene nauke svakako mogu doprineti razbijanju tvrdokornih zabluda – šta je „prirodno“, a šta „neprirodno ili abnormalno“. Kada se pozivaš na biologiju, očekuj odgovor biologije.

Takođe, neke fenomene koji nemaju veze sa biologijom već se odnose na dinamiku društvenih sistema, ponekad možemo bolje razumeti ako napravimo analogiju sa prirodnim (živim i neživim) sistemima. „Teorija o svemu“ ne postoji, različite stvari se ne mogu izjednačiti, ali se ponekad neki najopštiji principi i mehanizmi mogu uočiti u sasvim različitim domenima. Sve dok smo u opsegu analogije!

Priče o Kristalnoj noći setila sam se ne samo zbog skorašnjeg datuma. Još uvek su sveži fašistički ispadi srbske omladine koja nije doživela nikakvu kaznu zbog govora mržnje. Naprotiv, svoje klerikalno nacionalističke mantre nesmetano nastavljaju da bajaju u medijima. I opet sam pre neki dan videla onog nesrećnog mladića iz Obraza, ovog puta na projekciji filma „Vrela krv“. Kaže da je njihova agresivnost odbrambenog karaktera budući da ih fizički i mentalno ugrožava građanstvo koje drugačije misli – miroljubivi i homoseksualno orijentisani.

Istovremeno, na drugoj strani naše planete, predsednik je postao Obama – oličenje suprotnosti svakom obliku fašizma. Najvažnije, bili smo ponovo svedoci pokazne vežbe da točak može pokrenuti jedan jedini čovek – može uzburkati i probuditi javnost, suočiti svakog pojedinca sa sopstvenom odgovornošću, naružiti mržnju, zastideti mrzitelje.

Nažalost, svesni smo koliko je naše društvo daleko od te svetlije strane. Danas u Srbiji nema političara koji će javno i odlučno izgovoriti reči o jednakostima različitih – po boji kože, etničkoj pripadnosti, veri i neveri, seksualnoj orijentaciji, invaliditetu ili bilo kom drugom kriterijumu. U Srbiji se politika ne shvata kao odgovornost za poboljšanje društvenih svetonazora. U Srbiji, politika je čisto političarenje i jahanje na talasima društvenog mejnstrima, koliko god on bio zao, ružan i loš.

 
Peščanik.net, 09.11.2008.

The following two tabs change content below.
Biljana Stojković
Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Biljana Stojković (Svi tekstovi)

Leave a Reply