Krivična prijava protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića

SPECIJALNOM TUŽILAŠTVU ZA ORGANIZOVANI KRIMINAL U BEOGRADU

Dolepotpisane, oštećene MILA ĐINĐIĆ i GORDANA ĐINĐIĆ – FILIPOVIĆ, preko zastupnika po punomoćju koje prilažu, ovim podnose u smislu člana 280, stav 1 ZKP sledeću


KRIVIČNU PRIJAVU
PROTIV NEBOJŠE ČOVIĆA I VELIMIRA ILIĆA

ZATO ŠTO SU:


1.
OSUMNJIČENI NEBOJŠA ČOVIĆ i VELIMIR ILIĆ, početkom februara 2003. godine, nakon što je Velimir Ilić, gradonačelnik Čačka i predsednik političke partije Nova Srbija, primio pismo Milorada Ulemeka, penzionisanog pukovnika Službe bezbednosti i bivšeg komandanta Jedinice za specijalne operacije, kojim se Ilić poziva da se uključi u akciju ponavljanja 5. oktobra kao opštenarodnog bunta, da bi na mesto tadašnje vlade, koju naziva podaničkom i snishodljivom, doveli na vlast druge ljude koji će voditi računa o nacionalnom dostojanstvu, dakle, nakon što je saznao da Ulemek priprema napad na ustavni poredak, vrbuje saučesnike i stvara udruženje za napad na ustavni poredak, Velimir Ilić je sa sadržinom tog pisma upoznao Nebojšu Čovića, tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije, a zatim su obojica svesno propustili da ovo prijave nadležnim državnim organima, čime su obojica izvršili krivično delo neprijavljivanja (čl. 308 KZ) priprema za izvršenje krivičnog dela napada na ustavni poredak (čl. 311 KZ), koje se goni po službenoj dužnosti i za koje je propisana kazna preko 5 godina zatvora.


2.
OSUMNJIČENI NEBOJŠA ČOVIĆ, početkom februara 2003. godine, znajući da Milorad Ulemek u to vreme nastoji da pridobije određene političke ličnosti i stranke za akciju svrgavanja tadašnje vlade i dovođenja novih političkih struktura na vlast, pristupio dogovoru Milorada Ulemeka i Dušana Spasojevića, da uz pomoć pripadnika zemunskog klana i Jedinice za specijalne operacije, nad kojom je Ulemek imao efektivnu kontrolu, izvrše atentat na predsednika vlade Zorana Đinđića, uveravajući ih pritom da će po ubistvu on preuzeti mesto premijera, a nakon što je Ulemek na to pristao, održavao redovni kontakt sa Ulemekom, sa njim se sve do izvršenja atentata dogovarao o načinu izvršenja, lično i preko posrednika, raspitivao se o tome dokle se stiglo, na koji način će atentat biti izvršen, kritikovao neuspeli pokušaj atentata kod hale „Limes”, i nudio da im stavi na raspolaganje lokaciju u Užičkoj ulici, prekoputa rezidencije predsednika Vlade, sa koje bi se moglo pucati na njega, čime je, zajedno sa licima koja su već pravosnažno osuđena za ovo delo, izvršio krivično delo podstrekavanja na ubistvo predstavnika najviših državnih organa iz člana 310. u vezi čl. 34. Krivičnog zakonika.


(1) NEPRIJAVLJIVANJE KRIVIČNOG DELA

Obrazloženje:

Početkom februara 2003. godine, Milorad Ulemek – za koga se u tom trenutku već znalo da je stajao na čelu oružane pobune 2001, da sarađuje sa vođom zemunskog klana Dušanom Spasojevićem, da postoje ozbiljne sumnje da je organizovao atentat na Ibarskoj magistrali, da su novinski stupci puni optužbi Ljubiše Buhe o ubistvima, otmicama i terorističkim napadima u kojima je Ulemek učestvovao i kojem neposredno predstoji hapšenje – dakle taj Ulemek upućuje pisma političarima za koje smatra da su u sukobu sa vladom Zorana Đinđića, i njim lično kao Premijerom, tražeći na taj način saveznike za obaranje Đinđićeve vlade. Između ostalog, takvo pismo piše i predsedniku stranke Nova Srbija, Velimiru Iliću. U tom pismu Ulemek poziva Ilića da ponove 5. oktobar 2000, kao opštenarodni bunt. Drugim rečima, da akcijom na ulici svrgnu legitimno izabrane predstavnike vlasti, za koje tvrdi da su izigrali i prevarili narod koji je time doveden na ivicu opstanka.

Veštačenjem Ulemekovog kompjutera na sudu, ustanovljeno je da on, između ostalog, sadrži i tekst pisma, koje je naslovljeno na Velimira Ilića, a koje Miloš Vasić prenosi i objavljuje u Vremenu, 02.12.2004, pod naslovom „Pukovnik ima kome da piše”:


Pismo Milorada Ulemeka – Legije Velimiru Iliću, predsedniku Nove Srbije:

„Poštovani gospodine Iliću,

Kao izistinskom predstavniku naroda ove zemlje, na čijem ste talasu volje i neiscrpne energije i izveli demokratske promene u čemu je bio i moj skromni mali udeo – obraćam Vam se, jer, kako vreme neumitno teče, imam utisak da smo svi mi na neki način izigrani i prevareni. Odnosno izigran je i obmanut narod koji je sa toliko volje i rešenosti krenuo u demokratiju i bolji život a dobijao je samo nove probleme, patnje i dalje siromašenje koje ga je dovelo na ivicu opstanka. Nacionalno pitanje je do te mere ogoljeno da nije daleko dan kada ćemo se potpuno utopiti u sveopšte balkansko sivilo iz koga nam dugo neće biti povratka.

Zar je moguće, da su svi oni kojima je izistinski stalo do ove zemlje i naroda u njoj, koji su i svoje živote stavljali na panj za prave promene u njoj – sada ostaju na marginama političkih i ekonomskih zbivanja, pasivni posmatrači svega onoga što nam se danas dešava. Vi ste gospodine Veljo, bili ona odlučujuća prevaga u sveopštem narodnom buntu i odlučnosti da krene u bolji život rešena da ako treba za to i položi živote. Moj skromni doprinos je bio u tome, da pomognem da se demokratske promene izvedu na miran i dostojanstven način. I uspeli smo u tome. Ali, umesto onoga što smo svi mi priželjkivali i nadali se, dobili smo neku novu tmurnu sliku Srbije u kojoj i šačica vlastodržaca drži kao taoce ceo narod. Izmišljaju razno-razne razloge takvoga stanja sa unapred pripremljenim objašnjenjima zašto je tako. Niko više ne veruje u taj put ovoga naroda u svet, jer je prošlo podosta vremena a od svega samo gledamo besomučnu rasprodaju naše privrede i svih drugih institucija za šačicu dolara. Šta će biti posle? Kako će naša deca živeti, ako nam tenderi prodaju sve ono što imamo i od čega je ovaj narod decenijama živeo? Kakva li će to biti zemlja bez svoje sopstvene industrije, lake privrede, prehrane, kad bude ostavljena na milost i nemilost inostranim privatnicima: pa postaćemo evropska baza jeftine radne snage, politički potpuno inferiorna bez nacionalne svesti i postojanja makar elementarnog ljudskog ponosa.

To nam, gospodine Veljo, niko nije dao za pravo niti nam je iko ostavio takav amanet. Pitaće nas buduće generacije zašto smo oskrnavili svetlu srpsku tradiciju, istoriju i još svetlije grobove naših predaka koji su znali na koji način da sačuvaju svoju otadžbinu.

Pojedinci iz sadašnje vlasti imaju sasvim jasan cilj: da sve stave pod svoju totalnu kontrolu. Počev od policije, sudstva, finansija pa do vojske, koja je do sada ostala jedina brana tim megalomansko-podaničkim aspiracijama.

Nadam se da je svima jasno da ova zemlja, ovaj narod mora u svet, mora u moderne svetsko-ekonomske tokove. I svi to hoće. Ali, na koji način i po koju cenu? Da li smo i do sada preskupo platili taj put, da nam se zbog toga svi smeju i prave šale na račun srpske snishodljivosti i podaništva u meri u kojoj to niko od njih nije ni tražio.

Zar posle svega, da nam lekciju iz patriotizma drže Hrvati i pred celim svetom pokazuju kako se pred najezdom moćnika brane svoji sugrađani, državljani? Niko nije nikada imao dovoljno hrabrosti i autoriteta da jasno i glasno svom narodu kaže kolika je cena našeg puta u bolji život. Da je tako učinjeno svi bi to morali da razumeju i shvate. Ovako, narod je pretvoren u taoce pogrešne politike i masovne jatake povređenih sujeta, inata pomešanog sa vaskrslim srpskim dostojanstvom. Umesto da se time bave, oni fabrikuju laži i proizvode medijske afere u kojima klevetaju svakoga ko im se na putu nađe. I Vi ste to dobro osetili i na svojim leđima prateći povremena svesno lansirana medijska prozivanja.

Nad našom zemljom se odavno nadvio crni oblak koji nosi nove nevolje za naš narod. Međunarodna zajednica instrumentalizujući Hag polagano priprema ovu zemlju za vekovna plaćanja ratnih reparacija našoj dojučerašnjoj braći. I to je deo plana po kome ova zemlja nikada više neće biti slobodarska, nezavisna bar u onoj meri koliko to danas već imaju naše komšije. Zbog toga, i na Vama je istorijska uloga da još jednom učinite pravu stvar za ovaj narod i sve nas. Ali, ovoga puta sa pravim ljudima sa onima koji će zadovoljiti makar minimum narodnih interesa, bez bajkovitih priča o svetloj budućnosti i nečega što nas izgleda očekuje onda kad nas u pravom smislu reči neće više ni biti. Ja sam spreman da pomognem, koliko je u mojoj moći, da ova zemlja konačno, na miran, stvarni demokratski način dobije ono što stvarno i zaslužuje: vlast koja neće voditi računa o sebi i interesima svojih pojedinaca, već o svima nama, o našem ekonomskom opstanku i bar minimumu nacionalnog dostojanstva i poštovanja naše svetle istorije. U suprotnom, postaćemo deo jednog sveopšteg svetskog sivila, robovi novog svetskog poretka, ne zbog toga što je neko moćan to stvarno hteo spolja – nego što nismo imali vlast dostojnu jednog zdravog i poštenog srpskog seljaka.

Ovo nije nikakva jadikovka nekoga ko se brine za svoju sudbinu pa je želi na ovaj način da spašava. Naprotiv, ja svoju sudbinu dobro poznajem i mnogo se brinem za nju. Ona me vodi putevima koji su odavno zacrtani, ma koliko se neki danas trudili da je ukaljaju i bace u blato sve ono što sam do sada najčasnije moguće radio za sve nas. Brine me jedino sudbina svoga naroda, jer sam i ja deo njega. Brine me sudbina i moje porodice, moje dece koja treba da rastu u jednoj ako ne bogatoj onda bar dostojanstvenoj i ponositoj zemlji.

Verujem da u ovoj zemlji još uvek ima dovoljno pameti i snage uma koja može vratiti stari sjaj onima kojima to i po kosmičkoj pravdi zaista i pripada.”

(Vreme br. 726, 02.12.2004, „Pukovnik ima kome da piše“) (PRILOG 1)

Sam osumnjičeni Ilić, u jednoj televizijskoj emisiji 2011. godine ovako opisuje ceo događaj: „Pa, pazite, on [Ulemek – prim. S.P.] je mene pozvao da mu pomognem da još jednom ponovimo 5. oktobar, da izvedemo akciju, on je rekao – ‘bio si odličan, ja nisam hteo da smetam, jednostavno bio sam pasivan, ali te molim, ako hoćeš, da se uključiš, jednostavno da ponovimo nešto slično, jer pravih promena nije bilo, ovo što je sad došlo je korumpirano, u velikom problemu i tako dalje, od Srbije nema ništa’. On je meni napisao to na čitavoj strani, obrazložio i zamolio me da mu se javim ako sam zainteresovan da tako nešto organizujem… Neposredno pre toga [atentata – prim. S.P.] kod mene je dolazio Nebojša Čović u Čačak… Ja sam mu objasnio da sam dobio pismo od Legije, da su mi njegovi momci jedno veče doneli, ja nisam bio kući, mojoj supruzi su predali, sedeli, popili kafu. Čović je meni odgovorio…’Nemoj, bre, zaboravi to, nema problema, Legija je moj dečko, ako imaš nekih problema samo me okreni i sve ćemo rešiti’“. (Izvod iz transkripta emisije B92, Insajder, „Državna tajna“ od 22.03.2011) (PRILOG 2)

U svojoj knjizi „Povlenske magle i vidici“, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović navodi da je osumnjičeni Ilić davao različite i protivrečne izjave o razgovoru koji je Ilić vodio sa osumnjičenim Čovićem prilikom njihovog susreta u Čačku. Mihajlović piše da je priču o ovom događaju „pokrenuo Velja Ilić, kada je [posle atentata, u vreme Sablje – prim. S.P.], uplašen od posledica neprijavljivanja pisma dobijenog od Legije, sam pozvao poslanika Liberala Srbije, Grbić Ljubodraga, i zamolio ga da mi prenese priču o tome kako je dobio pismo i zašto ga nije odmah prijavio. Razlog je bio to što se „konsultovao“ sa kolegom Čovićem… O tome postoji službena beleška koju je poslanik Grbić napravio i dostavio MUP-u.“ (Dušan Mihajlović, „Povlenske magle i vidici“, knjiga II, str. 434) (PRILOG 3)(Balkan, 06.11.2003. „Grbić: Velja Ilić sam nudio informacije o Legiji i Čoviću“) (PRILOG 4)

Početkom aprila 2003, ministar Mihajlović traži od osumnjičenog Ilića da pismeno potvrdi činjenice o kontaktu sa osumnjičenim Čovićem, o kojima je Ilić govorio poslaniku Grbiću i samom Mihajloviću. Dana 15. aprila 2003, osumnjičeni Ilić piše Mihajloviću pismo u kome susret sa Čovićem opisuje na drugačiji način, tvrdeći da je Čović to pismo prokomentarisao samo tako što je „rekao da je to glupost, bez bilo kakvog drugog komentara“. (faksimil pisma osumnjičenog Velimira Ilića Dušanu Mihajloviću, od 15. aprila 2003) (PRILOG 5)

Sledećeg dana, 16.aprila 2003. ministar Mihajlović odgovara osumnjičenom Iliću da se njegovo pismo bitno razlikuje od informacija koje je usmeno dao i njemu [Mihajloviću – prim. S.P.] i poslaniku Grbiću, i moli ga da pismo dopuni tim činjenicama, jer da će, u suprotnom, „problem prepustiti nadležnim istražnim organima“. (faksimil pisma D. Mihajlovića Velimiru Iliću od 16. aprila 2003) (PRILOG 6)

U Povlenskim maglama i vidicima, Dušan Mihajlović celu tu epizodu ovako zaključuje: „Zanimljivo je što je Velja po dobijanju Legijinog pisma zvao Čovića i pitao ga za savet. Ovaj mu je rekao da organizuje demonstracije i da je Legija ‘dobar’ momak pod ‘njegovom’ kontrolom. Ali to gosn. Velja nije hteo da napiše, iako je to rekao Grbiću. Posle je rekao „Ne mogu ja protiv Čovića i Batića…“ Ne znam odakle sada Batić?“ (Dušan Mihajlović, Povlenske magle, 2005, str.392) (PRILOG 7)

O svojoj prepisci s Mihajlovićem osumnjičeni Ilić je upoznao i Nebojšu Čovića. Nakon što je Mihajlović od Čovića, u neposrednim i telefonskim razgovorima, tražio pismeno razjašnjenje, Čović se 21. aprila 2003. pismeno obraća Mihajloviću. U tom pismu Čović navodi da je iz pomenute prepiske shvatio kako Ilić tvrdi da je Čovića upoznao s činjenicom da je od Ulemeka dobio pismo „određenog sadržaja“. Čović međutim odbija da se o ovome izjasni, navodeći da je njegov „dosadašnji rad potpuno javan“, a da ga „bilo čija prepiska ne zanima“. Dušan Mihajlović mu, zatim, pismeno odgovara 23. aprila 2003, da ne razume svrhu Čovićevog pisma, a da je inače saglasan „da se do materijalne istine i odgovornosti o činjenju i nečinjenju koje predstavlja krivično delo dolazi preko istražnih organa…“

Na ovo Mihajlovićevo pismo, osumnjičeni Čović pismeno odgovara „u cilju daljih razjašnjenja“ napadom na Dušana Mihajlovića i optužbama za određene Mihajlovićeve postupke. Drugim rečima, Čović odbija da objasni svoju reakciju na Ulemekovo pismo Iliću, kao i da objasni zašto je propustio da Ulemeka prijavi nadležnim organima. (faksimil pisma Nebojše Čovića od 21. aprila 2003; faksimil pisma Dušana Mihajlovića od 23. aprila 2003. i faksimil odgovora Nebojše Čovića Dušanu Mihajloviću od 23. aprila 2003) (PRILOG 8) (PRILOG 9) (PRILOG 10)


Iz svega ovoga nesumnjivo proizilaze sledeće činjenice:

Prvo, da je Velimir Ilić primio Ulemekovo pismo, kojim ga ovaj poziva na napad na ustavno uređenje nasilnim svrgavanjem vlade;
Drugo, da je sa sadržinom tog pisma Ilić upoznao Nebojšu Ćovića, i
Treće, da ni jedan ni drugi nisu ovo delo protiv ustavnog uređenja i bezbednosti prijavili nadležnom organu.

Obojica su u više navrata davali u javnosti izjave kojima su pokušavali da opravdaju ovo neprijavljivanje.

Osumnjičeni Ilić se u javnosti pravdao kako je smatrao da je bilo dovoljno to što je Ulemekovo pismo, i njegov poziv da se „ponovi 5.oktobar“, prijavio potpredsedniku Vlade, Nebojši Čoviću (strogo govoreći, to nije nadležni organ za prijavljivanje; vidi član 281 ZKP).

Što se tiče Čovićeve reakcije na pismo, Ilić je prvo, tokom Sablje, policiji pred poslanikom Grbićem izneo u celosti reakciju Čovića („Legija je moj dečko“), zatim je to porekao u pismu D. Mihajloviću aprila 2003. (vidi prilog br.3), pa opet priznao, 2011. godine u emisiji na TV B92. (vidi prilog br.1).

Prema Čedomiru Jovanoviću, Ilić je „na Čovićevu sugestiju“ odbio da pismeno potvrdi svoje usmene navode o komentaru Nebojše Čovića na Ulemekovo pismo: „Velja Ilić je čačanskoj policiji, koja mu je iz ne znam kog razloga pretresala kuću [u Sablji – prim. S. P.], plačnim glasom saopštio da je on, uprkos svemu što je govorio, voleo Zorana i da nije znao šta je Legija planirao kada ga je obavestio da se pripremi za dolazak sa čačanima u Beograd. „Legija je moj dečko“, bio je Čovićev odgovor Iliću, na skupštini košarkaskog kluba Borac iz Čačka, kojem je Legijin kurir prosledio poruku. Iz predostrožnosti, policija je o ovome napravila izveštaj u prisustvu jednog republičkog poslanika, koji nam je doslovce sve ponovio i nakon što je Velja Ilić, na Čovićevu sugestiju, povukao svoju izjavu.” (iz knjige Čedomira Jovanovića Moj sukob s prošlošću, Beograd, str. 100) (PRILOG 11)

Osumnjičeni Čović pokušavao je u javnosti da objasni zašto – kada je o tome obavešten od Ilića – nije prijavio da Ulemek stvara udruženje za napad na ustavni poredak. On je to činio na dva protivrečna načina:

(a) da nije upoznat sa sadržinom pisma (u čemu mu protivreči Ilić) i
(b) da je pismo koje je Ulemek uputio Iliću „glupost i nešto nerelevantno“. (Politika, 24.11.2006, „Reagovanja na svedočenje Bagzija, Nebojša Čović: Milenković laže“) (PRILOG 12)

Ova objašnjenja su protivrečna, jer ako Čoviću nije bila poznata sadržina Ulemekovog pisma, onda nije ni mogao da procenjuje njegovu relevantnost i „glupost“.

Ovo je bilo najočiglednije u emisiji B92 Insajder uživo, od 27.11.2006. godine:

B92, Brankica Stanković: Vama je Ilić rekao u februaru, tako sam Vas razumela, za to pismo. Je li vam rekao tada i sadržaj, ili vam je samo rekao da…
Nebojša Čović, potpredsednik Vlade i član Saveta za nacionalnu bezednost u vreme atentata: On je pomenuo nekakvo pismo koje je dobio od Ulemeka, na šta sam ja rekao da to mene ne interesuje. Niti sam čuo sadržaj pisma, niti sam imao prilike da vidim to pismo nikada, evo, večeras sam ga video prvi put. Vi mi sad kažete da je deljeno u aprilu 2003. na brifingu u Vladi. Verujem da jeste, ali mene to, pravo da Vam kažem, nije interesovalo.
B92: Znači, niste videli sadržaj pisma tada?
Nebojša Čović: Ne, nisam video sadržaj pisma. Potom…
B92: A na osnovu čega ste zaključili da je to glupost? I da vas ne interesuje?
Nebojša Čović: Da sve to što Velja priča o pismu, pa šta može drugo da bude? Šta mislite? Šta, to je kreativno pismo?
B92: Čekajte, znači to piše čovek protiv kog Vlada priprema hapšenje, u tom trenutku…
Nebojša Čović: To što je Vlada protiv tog čoveka pripremala hapšenje, to je očigledno znao mali broj ljudi u Vladi.
B92: Vi niste znali?
Nebojša Čović: Ne.
B92: Sami ste rekli da ste na sednicama za državnu bezbednost razgovarali o tome.
Nebojša Čović: Ne, da se priprema hapšenje nisam znao. Ja sam sve javno radio i, znate šta, ja imam kompletnu dokumentaciju, vi imate jedan deo dokumentacije, ovde se nalazi drugi deo dokumentacije. Tačni datumi i pisma, kome su upućena, i ministru i predsedniku Vlade i kakvi su odgovori dobijeni, i BIA u to vreme već, i ostalim pravosudnim organima.
B92: Dobro, gospodine Čoviću, mene samo zanima vrlo jednostavno, nije mi logično…
Nebojša Čović: Ne može to pismo da bude ništa drugo osim glupost.
B92: Dakle, i danas mislite da je to glupost?
Nebojša Čović: Da.
B92: I danas mislite da je to glupost?
Nebojša Čović: Zar nije to glupost, šta mislite? Zar to nije glupost? Odvratna glupost, zar nije?
B92: Da li vam je bila glupost i kada se Legija javno obratio pretnjom.
Nebojša Čović: A šta očekujete da odgovorim, evo, izaći ću Vam u susret.
B92: Ne, nije mi jasno kako ste mogli… evo, zanima me, ako možete da me pustite da vas pitam. Znači, nije mi logično jer ste vi tada član, potpredsednik Vlade, znate šta se dešava, složili ste se s tim, čak ste rekli da je bila i gora atmosfera od onog kako smo mi prikazali…
Nebojša Čović: Nisam rekao da je bila gora, rekao sam da je bila teška atmosfera. Mi smo stalno napadani. Vi bi trebalo da pođete od toga šta sam ja radio. Moj posao je bio…
B92: Evo, ja vas pitam, šta ste radili i zašto ste zaključili da je nešto glupost, a niste ni znali sadržaj?
Nebojša Čović:… ja sam radio maksimalno na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji. U Beogradu sam bio jedan ili dva dana i verujte mi, nisam se bavio čitanjem pisama, ne Ulemeka, nego bilo čijih. On me uopšte nije interesovao. On, kad god se video sa mnom, video se službeno sa mnom i video se u Vladi. Ja njega nisam mogao da biram, on je pukovnik policije koji je kod mene nasleđen na jugu Srbije.
B92: Ali imate odgovornost zbog toga što vam to nije bilo važno, kako može da Vam ne bude važno?
Nebojša Čović: A mislite da zato treba da imam odgovornost? Odlično, evo, imam zato odgovornost. Najzad ste me doveli do toga da je imam.
B92: Pa, niste smatrali…
Nebojša Čović: Pa, nisam smatrao… nebitno, razumete, znate šta je Velja Ilić pričao o Vladi i kakve su svađe bile oko Vlade…
B92: Sve to znamo i on vam kaže da mu piše Ulemek, kako vas to u tom trenutku ne zanima?
Nebojša Čović: Uopšte me ne interesuje, ni Ulemek ni Ilić.
B92: Dobro, hvala.

Ova protivrečnost, da je Čović s jedne strane pismo ocenio kao bezbednosno nerelevantno, a s druge strane izbegavao bilo da porekne bilo da prizna da je od Ilića saznao za njegovu sadržinu, navodi osumnjičenog Čovića da daje logički i gramatički potpuno besmislene izjave, kao što je ova:

„Čović je ponovio da nije bio upoznat s Legijinim pismom protiv Đinđića, koje je poslato na razne adrese, o čemu ga je upoznao Velimir Ilić.“

Ispada da ga je Ilić upoznao sa sadržinom pisma (čime se potvrđuje Ilićeva odbrana), ali da nekako, ipak, Čović sa njom nije upoznat (čime se potvrđuje Čovićeva odbrana). Jasno je da su se osumnjičeni Čović i osumnjičeni Ilić naknadno dogovorili o tome šta treba reći u javnosti, kako bi obojica izbegla odgovornost, pa makar i po cenu izgovaranja ovakvih besmislica. (Politika, 24.11.2006, „Reagovanja na svedočenje Bagzija, Nebojša Čović: Milenković laže“) (PRILOG 12)


„Glupost” i „nerelevantno” – Šta je Čović znao

Uprkos jasno izraženim planovima Milorada Ulemeka da svrgne legitimno izabranu vladu, osumnjičeni Čović insistira na svojim tvrdnjama da objektivno nije bilo nikakvih razloga da se planovi Ulemeka ozbiljno shvate, to jest da su nerelevantni i da je sve to „glupost“. Ovakva objašnjenja su u potpunosti neprihvatljiva ako se uzme u obzir sve ono što se o Ulemeku znalo bar u periodu od januara do 12. marta 2003. godine, i šta je sve o Ulemeku znao i sam Nebojša Čović.

Naime, samo iz medija, Čović je znao da je Ulemek stajao na čelu oružane pobune 2001. godine, znao je o njegovoj saradnji s Dušanom Spasojevićem i zemunskim klanom, da postoje ozbiljne sumnje da je organizovao atentat na Ibarskoj magistrali, da su novinski stupci puni optužbi Ljubiše Buhe o ubistvima, otmicama i terorističkim napadima u kojima je Ulemek učestvovao, znao je da je Ulemek uputio otvoreno pismo Vladi Srbije u kojem joj preti da im „niko neće oprostiti“ njihovu izdajničku politiku, i konačno, znao je da je 21. februara 2003. godine na Zorana Đinđića pokušan atentat. Neverovatno je da sva ova saznanja nisu bila dovoljna da osumnjičeni Čović bude svestan kakav je pravi karakter pisma koje je Ulemek uputio osumnjičenom Iliću: poziv na nasilno svrgavanje legitimno izabranih najviših predstavnika vlasti.

1) Ibarska magistrala, oktobar 1999.

Pravni zastupnici Vuka Draškovića tražili su da se istraga za atentat na Ibarskoj magistrali, u kome su oktobra 1999. ubijena četiri člana SPO-a, proširi i na Milorada Ulemeka. O tome su opširno pisali advokati oštećenih, navodeći dokaze, SPO je davao saopštenja za javnost, a mediji, štampani i elektronski, redovno su to prenosili. Osnovana je pretpostavka da se o tome moralo govoriti i na sednicama Saveta za državnu bezbednost Vlade Srbije, čiji je osumnjičeni Čović bio član. U svakom slučaju, bilo je jasno da postoje bar vrlo ozbiljne sumnje da je Ulemek organizator atentata u kome su ubijena četiri člana SPO-a. Uz ovu krivičnu prijavu, prilažemo samo manji broj članaka koji su se o ovoj temi pojavili u štampi, od aprila 2001. do februara 2003. (citirano prema knjizi Ibarska magistrala, zločin bez kazne, Beograd, 2003) (PRILOG 13):

B92, 20.04.2001. „SPO: Demonstracije ukoliko Legija ne bude uhapšen“;
Blic, 01.02.2003. „Crvene beretke pretile klanjem“;
Danas, 15.05.2001. „Prijave protiv devetnaest lica“;
Danas, 25.07.2001. „Selekcija ubija istinu“;
Danas, 28-29.07.2001. „Indicije nisu dovoljne za istragu“;
Danas, 30.07.2001. „Nisu indicije, već dokazi“;
Danas, 4-5.08.2001. „Svedok nije okrivljen“;
Danas, 1-2.09.2001. „Kakvi još dokazi?“;
Konferencija za novinare SPO, 10.04.2001;
Danas, 10.05,2001. „Nemi sudija i tužilac“;
Borba, 13.04.2001. „Ko je Bracanović iz DB?“;
Vijesti, 18.04.2001. „Odredi smrti još uvijek djeluju“;
Konferencija za novinare SPO, 24.04.2001. „Ministar policije kao sudija“;
Danas, 12.05.2001. „Ibarska magistrala, terorizam države“;
Saopštenje SPO 16.06.2001. „Proširiti istragu protiv Legije“;
Srpska reč, 07.09.2001. „Zločin i kazna“;
Srpska reč, 24.09.2001. „Talibani Srbije“

2) incidenti u Kuli i Stupici, jun 2001.

Čoviću su svakako poznati slučajevi paljenja diskoteke Tvrđava u Kuli, napadi na službena lica u Beogradu i pucnjave u klubu Stupica, kao i da je Ulemek nakon toga bio uhapšen i penzionisan, jer je o ovome danima brujala javnost.

3) oružana pobuna JSO, novembar 2001.

Opšte je poznato, takođe, da je početkom novembra 2001. Milorad Ulemek, kao dugogodišnji komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) nad kojom je i nakon penzionisanja zadržao faktičku kontrolu, zajedno sa Dušanom Maričićem, Veselinom Lečićem, Zvezdanom Jovanovićem, Mićom Petrakovićem, Dragoslavom Krsmanovićem i Dragošem Radićem (kao pripadnicima Komande Jedinice), i zajedno sa pokojnim Dušanom Spasojevićem, šefom kriminalne organizacije Zemunski klan, organizovao protivpravne akcije Jedinice upravljene na ugrožavanje ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ, u kojima je ta Jedinica izrikom otkazala poslušnost svojim starešinama, povukla sve svoje Jedinice u kasarnu u Kuli, isključila sve telefonske veze kasarne sa starešinama i spoljnim svetom, oduzela pripadnicima JSO mobilne telefone, povukla svoje pripadnike iz obezbeđenja zaštićenih ličnosti i obezbeđenja aerodroma Beograd, i pod punim naoružanjem, i uz upotrebu 24 borbena vozila marke Hamer, zaposela deo autoputa kod Centra Sava u Beogradu, i uz pretnju upotrebe sile ispostavila zahtev da Skupština Republike Srbije donese zakon o saradnji s Haškim tribunalom, zahtev da se smeni legalno izabrani član Vlade, ministar unutrašnjih poslova, kao i legalno postavljeni načelnik Službe državne bezbednosti i njegov zamenik, sa ciljem da stave Službu pod svoju kontrolu i onemoguće njeno zakonom određeno funkcionisanje.

O tome su danima pisali svi mediji u Srbiji, to je bio događaj koji je bio praćen na svim TV stanicama i koji je bio na naslovnim stranicama svih dnevnih i nedeljnih novina.

4) pisma Ljubiše Buhe

Početkom 2003, u periodu od dva meseca, Ljubiša Buha – Čume, pojavljivao se u javnosti, u štampi, na radiju i televiziji, iznoseći sve one podatke o kojima je kasnije svedočio i na suđenjima zemunskom klanu kao i atentatorima na premijera Đinđića:

  • da Milorad Ulemek i Dušan Spasojević vode najjaču kriminalnu organizaciju na Balkanu,
  • da Ulemek i Spasojević trguju drogom, uz zaštitu JSO,
  • da traže zaštitnike među političkim i državnim strukturama,
  • da pokušavaju da stvore političku krizu u Srbiji sa željom da se na vlast vrate ljudi bliski bivšem predsedniku SRJ, Miloševiću,
  • da stoje iza većine otmica i preko 30 ubistava u Srbiji,
  • da su učestvovali u atentatu na Ibarskoj magistrali,
  • da su odgovorni za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi,
  • da je Ulemek učestvovao u ubistvu Ivana Stambolića,
  • da je Ulemek učestvovao u otmici Milorada Miškovića,
  • da Buha zna i šta je sve Ulemek sa svojima činio u selu Račak, na Kosovu.

U isto vreme, početkom 2003, u medijima su se pojavljivale i vesti o tome da je Okružno javno tužilaštvo dalo nalog policiji da ispita navode Ljubiše Buhe, da je sve ono što je iznosio Buha dostavljeno MUP-u Srbije, da je Buha u Beogradu i čeka da Specijalni tužilac otvori istragu povodom njegovih optužbi, da MUP poziva sva lica koja poseduju verodostojna saznanja da se jave i pomognu istrazi.

Nemoguće je da ništa od ovoga nije bilo poznato osumnjičenom Čoviću, u trenutku kada Ulemeka naziva svojim dečkom, a njegove prevratničke planove – glupim i nerelevantnim. (Izvori iz 14 novinskih članaka: Politike, Vremena, Blica, B92, Glasa javnosti, Večernjih novosti i Nacionala, u periodu od 24. januara do 07. marta 2003) (PRILOG 14)

5) otvoreno pismo javnosti Milorada Ulemeka

Tokom 2002. godine, formiran je Specijalni sud, Specijalno tužilaštvo i usvojen Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala kojim se uvodi institucija svedoka saradnika. Početkom 2003. konačno su se stekli svi uslovi za procesuiranje krivičnih dela zemunskog klana i pripadnika JSO-a, pitanje je dana kada će Ljubiša Buha – Čume potpisati izjavu kojom otkriva sve kriminalne aktivnosti ovog klana i JSO-a. Svestan da se obruč oko njega i „zemunaca” steže, uznemireni Ulemek piše Otvoreno pismo javnosti 28. januara 2003, nekoliko dana pre nego što će se pismom obratiti i Velimiru Iliću. Ulemekovo Otvoreno pismo su, nakon Blica, objavili skoro svi mediji u Srbiji.

U tom otovorenom pismu, Milorad Ulemek o Vladi pokojnog Premijera i njemu samom, ovako govori:

  • „odbrojavaju nam poslednje dane, igrajući se našim sudbinama, kao uostalom vascelog naroda“;
  • „ne žele da poštuju bivše [njega – prim. S.P.], pa ni sadašnje komandante“;
  • „ne daju mi da budem ono što jesam, ali zato hoće da budem ono što nisam, da sam radio – ono što nisam radio“, „ljagaju iskrene patriote“ [njega – prim. S.P.];
  • „narod i ma ko drugi više im nije potreban“;
  • „krčme poslednje kredite narodne volje“;
  • „gaze poslednja uporišta nacionalnog ponosa i dostojanstva“;
  • „ništa im nije sveto i ni do čega što je srpsko nije im stalo“;
  • „obezvređuju i omalovažavaju sopstvenu državu“,
  • „lažu nas“;
  • „rade ono što ne treba da rade“;
  • i onda direktno: „niko vam to neće oprostiti“;

Ovo Ulemekovo Otvoreno pismo, obzirom na sve što je gore rečeno, i sve što je, do februara 2003, već o Ulemeku bilo poznato u javnosti, nesumnjivo predstavlja otvorenu pretnju Zoranu Đinđiću i njegovoj Vladi. Samom osumnjičenom Čoviću moralo je biti jasno, nakon čitanja ovog pisma, koliko je Ulemeku bilo važno da, pre nego što se otvore sudski postupci protiv njega, organizuje neki „novi 5. oktobar”, pomoću koga bi izbegao gonjenje.

Kada ga osumnjičeni Ilić, početkom februara 2003, upoznaje sa Ulemekovim pismom (kojim Ulemek od Ilića traži da se uključi u akciju „novog 5. oktobra”), Nebojši Čoviću je već poznato da je Ulemek krajnje uznemiren činjenicom „da Čume otkriva tajne”, kao i da je za Ulemeka jedini mogući i logičan izlaz pokretanje nekog „novog 5. oktobra”, pogotovo što je nešto slično već jedanput uradio, kada je, upravo onog dana kada je trebalo da svedoči u postupku za atentat na Ibarskoj magistrali, organizovao oružanu pobunu JSO-a. Za iskusnog političara, a Čović je u tom trenutku u politici već 20 godina, nije moglo biti ničeg „glupog” u ovakvom planu. (Blic, 28.01.2003, „Jadna je zemlja kad Čume rešava tajne”, otvoreno pismo Milorada Ulemeka) (PRILOG 15)

6) pokušaj atentata kod hale Limes (Arena), februar 2003.

Ako pored svega gorenavedenog, osumnjičenom Čoviću još uvek nije bilo jasno da je „njegov dečko“, Ulemek, veoma opasan kriminalac čije se pretnje ne mogu ignorisati kao glupe i nerelevantne, i koji je očigledno već doveden u škripac, onda mu je to moralo postati jasno nakon pokušaja atentata kod hale Limes (današnja Arena), 21. februara 2003. godine. Tog trenutka, preostalo je još dvadeset dana do uspelog atentata 12. marta; atentat je još uvek mogao biti sprečen da se osumnjičeni Čović nije odlučio da izvrši krivično delo neprijavljivanja, koje mu se ovom krivičnom prijavom stavlja na teret.

Ne može biti nikakve sumnje da je o pokušaju atentata osumnjičeni Čović morao bio obavešten, jer je to danima bila centralna tema ne samo domaćih medija već i glasila u regionu, kao i televizijskih stanica, na čelu sa RTS-om (čiji izveštaj, u nedostatku arhive RTS-a, prikazujemo kroz medije koji su RTS citirali).
Izvori:
Saopštenje MUP Srbije, 22.02.2003; (PRILOG 16)
Večernje novosti, 22.02.2003, „Atentat na Đinđića?“; (PRILOG 17)
Glas javnosti, 23.02.2003, „Bagzi danas pred sudijom – Dejan Milenković uhapšen zbog sumnje da je ugrozio život premijera Đinđića“; (PRILOG 18)
Index.hr, 23.02.2003, „Pokušan atentat na premijera Đinđića“; (PRILOG 19)
Večernji list, 24.02.2003, „Na Đinđića ipak pokušan atentat“; (PRILOG 20)
Danas, 28.02.2003, „Bagzi osumnjičen za pokušaj ubistva“; (PRILOG 21)
Politika, 24.02.2003. „Đinđić o pokušaju atentata“; (PRILOG 22)
Glas javnosti, 28.02.2003, „Ne isključujem da je pokušan atentat“; (PRILOG 23)
Politika, 27.02.2003, „Nije bilo dogovora s Crvenim beretkama“. (PRILOG 24)

Još manje je verovatno da osumnjičeni Čović nije bio svestan da je Zoranu Đinđiću ugrožen život, obzirom na Čovićevu funkciju u to vreme – potpredsednika Vlade Srbije i člana Saveta za državnu bezbednost Vlade Srbije. Neverovatno je da je u takvoj situaciji Čović i dalje smatrao da je pismo Ulemeka Velimiru Iliću „glupost” i „nerelevantna stvar”, i da nema potrebe da obavesti nadležne organe o svojim saznanjima. Potpuno je jasno da je Čović svesno propustio da o tim saznanjima, dobijenim od osumnjičenog Ilića, obavesti nadležne organe i time spreči atentat 12. marta 2003. godine na Premijera Srbije.



(2) UBISTVO PREMIJERA

Obrazloženje:

U odnosu na tačku 2. ove prijave, osnovi sumnje proizilaze (1) iz gore navedenih dokaza da je Nebojša Čović od početka februara 2003. godine bio svestan da Ulemek stvara zaveru za napad na ustavno uređenje i bezbednost zemlje i za nasilno svrgavanje legitimno izabrane vlade Zorana Đinđića, (2) iz iskaza svedoka saradnika Dejana Milenkovića na glavnom pretresu u predmetu K.p.br.5/03 koji je sud ocenio kao istinit, i (3) izjave osuđenog Miloša Simovića objavljene u listu Blic, čiju autentičnost je on sam potvrdio na glavnom pretresu 17. i 18. oktobra 2011, u predmetu K-Po1 27/2011 Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, i koja u bitnim delovima potvrđuje gore navedeni iskaz svedoka saradnika Dejana Milenkovića (o upotrebi ove isprave vidi dalje u tekstu ove prijave), i brojnih drugih indicija o odnosima Čović-Ulemek-Koštunica.


Svedočenje Dejana Milenkovića

U pomenutom iskazu na glavnom pretresu 23. i 24. novembra 2006. u predmetu K.p.br.5/03 svedok saradnik Dejan Milenković – Bagzi posvedočio je da su odluku da se ubije pokojni premijer Đinđić doneli Milorad Ulemek i Dušan Spasojević, da je i sam prisustvovao nekima od tih razgovora, da je Dušan pristao jer su počele da pristižu informacije da se zemunskom klanu sprema hapšenje i da policija radi na rasvetljavanju ubistva Ivana Stambolića.

Svedok saradnik Dejan Milenković takođe je svedočio da su Ulemek i Spasojević od početka nastojali da za planirano ubistvo Premijera pridobiju nekoga, neku političku partiju, da stane iza njih. Na pitanje Predsednika veća ko bi to konkretno stao iza njih i da li su mu o tome govorili, svedok Milenković je odgovorio: „Jesu, to je Srpska Radikalna stranka i Nebojša Čović, nama je to preneo Dušan Spasojević, kod Milorada Ulemeka u kući, to je bilo početkom februara 2003.“

Milenković je takođe svedočio da mu je pok. Dušan Spasojević, početkom februara, u jednom stanu u ulici Vojvode Stepe, u prisustvu Miloša Simovića i Aleksandra Simovića, saopštio da je Ulemek napravio dogovor sa Nebojšom Čovićem. Milenković je dalje svedočio kako je Ulemek uveravao Spasojevića da Čović podržava ubistvo Premijera, i da on sa Čovićem održava kontakt preko osobe koju je označio kao „majka Ace Bulića“.

Nakon atentata i zavođenja vanrednog stanja, Dejan Milenković se krio u Meljaku, zajedno sa Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem. Milenković svedoči o razgovoru Spasojevića i Lukovića, u trenutku kada na televiziji gledaju nastup potpredsednika Vlade, Nebojše Čovića. Luković pita: „Eto ti sada Legija, šta se dešava, gde ti je sada Čović? Eto ti sada i tvoja Jedinica i Legija i sve, gde si ti sada, zašto Čović ne reaguje?“, na šta Spasojević odgovara: „Kume, sam je, nema više nikog u Vladi, treba da izdržimo, da vidimo kako ćemo. Mora Jedinica da se digne“.


Izjava Miloša Simovića

U izjavi Miloša Simovića koju donosi Blic (18. i 19. septembra 2011.) navedene činjenice iz svedočenja Dejana Milenkovića se u bitnom potvrđuju, s jednom razlikom: Simović nigde ne pominje Čovića, već govori o neidentifikovanom licu koje oznaćava konspirativnim nadimkom („Ćoravi“ odn. „Ćoki“) koji su upotrebljavali zaverenici.

Izjava Miloša Simovića doslovno glasi:

„Otišao sam na Cerak u kuću kod Mekera (Ulemek) da vidim šta treba. Bio sam s bratom Aleksandrom. Ušli smo u dvorište, tu je bio neko od obezbeđenja i odveli su nas iza kuće u salon za goste. Pitao nas je šta ima, a gestikulacijom pokazao na donji deo uveta, da treba da se uradi Đinđa, odnosno predsednik Vlade, Zoran Đinđić. Uzeo je novinu i precrtao sliku Premijera. Rekao je da je bio na sastanku i da mu to traži Ćoki, što meni, a ni Aci tada taj nadimak ništa nije značio, pa smo ga pitali o kome se radi. Rekao je „Ćoravi”, i pored slike napisao ime i prezime ko je naručio atentat.

Tu smo kratko bili s njim. Rekao je da idemo to da javimo Dušanu Spasojeviću, da ga zanima njegovo mišljenje i da treba da potvrdi Ćoravom radimo li ili ne. Legija je bio totalno neobičan to poslepodne. Zbunjen, smeten, i samo je huktao. Otišli smo i to preneli Dušanu, sve što je rekao Meker (Ulemek). Dušan ko Dušan, to je za njega bio način da pokaže moć i bio je pod adrenalinom uz reči: „To Meker, tooo!”

Legija je Dušanu govorio da mu je Ćoki rekao da će, po ubistvu Đinđića, on preuzeti mesto premijera, da ne želi da radi sa manje sposobnim od sebe, da ne voli da mu neko naređuje ni da ima autoritet iznad sebe.

Legija je rekao da će lako Ćoravi s miševima iz Vlade, i svim potpredsednicima iz Vlade, i da će ih on pridobiti uz sebe, da odmah treba da stavi svog čoveka za ministra MUP-a, da će to biti Ćokijev čovek, najverovatnije.

Legija je rekao da Ćoki ima dobre odnose sa Koštunicom. Dušan i Legija su bili zadovoljni podrškom koju su tada imali i u opoziciji, i Ćokija u Vladi.

Planirali smo kako i na koji način da izvršimo atentat. Pripreme su počele negde početkom februara. Ćoki je kontakt sa Legijom održavao i pre svega ovoga, preko posrednika je Legiji prenosio poruke i Legija njemu. Sretali su se i ranije. Za vreme atentata, to jest priprema, Legija se viđao s Ćokijem, da ja znam u to vreme bar par puta, na Čukaričkoj padini kod Papir servisa. Povod susreta je da vidi dokle se stiglo, kako će se izvršiti, na koji način. Ćoki je bio besan zbog propale akcije kod Limesa, i tada se sreo sa Legijom da ga pita može li to da se uradi i na koji način. Dušan je odskakao sa zemlje na te reči i nije hteo da kaže na koji način će se to završiti, već kada se završi – čuće se. Psovao je Dušan tada Ćokija. Ovo znam jer sam poruke prenosio između Dušana i Legije… Nisu se javno viđali. U bekstvu nismo imali nikakav kontakt sa Ćokijem.

Legija je rekao da je Ćoki ponudio objekat na Dedinju iz koga bi mogao da se ubije Điki u svojoj rezidenciji. Rekao je da ćemo za to imati svu logističku podršku i da treba da mu javimo da li radimo ili ne. Tu su se dogovorili da radimo, da je to jače od Bube, da Bubu obustave.

Dušan i Legija su pričali o tome da je Ćoki ponudio objekat u Užičkoj ulici, da se odatle puca na premijera. Posle su pominjali objekat CIP-a, koji je isto bio državno vlasništvo. Legija je u taj objekat slao Zvezdana i on je ulazio nekim kamionom koji je služio za dostavu. Nešto su se uparanoisali pa su odustali… I da treba sve dobro isplanirati oko akcije, šta posle, i da treba otići kod Šešelja i Mikelića i reći im da radimo, ali da se filtrira svaka informacija njima.“ (Blic, 18. i 19. septembar 2011) (PRILOG 25)



Ko je „Ćoki”

Ako se Simovićeva izjava posmatra u povezanosti sa drugim dokazima i opšepoznatim činjenicama, lako je zaključiti da Simović nadimkom „Ćoravi” označava osumnjičenog Nebojšu Čovića.

Tako, na primer,

(1) Dejan Milenković svedoči da i Miloš Simović i njegov brat Aleksandar imaju identična saznanja o izjavi pok. Spasojevića o tome kako je Ulemek napravio dogovor sa Čovićem, jer su tom razgovoru sa pok. Spasojevićem prisustvovala sva trojica:

Predsednik veća: Kada kažete da je podršku imao od određenih ljudi iz politike, a pomenuli ste gospodina Nebojšu Čovića i gospodina Šešelja, morate nam objasniti odakle vam ta saznanja.
Svedok saradnik Dejan Milenković: Meni je poznato što se tiče razgovora, da je Nebojša Čović podržao Milorada Ulemeka Legiju. To je nama pok. Dušan Spasojević rekao.
Predsednik veća: Kome?
Svedok saradnik Dejan Milenković: Meni i ostalim članovima.
Predsednik veća: Nemojte da vas ja pitam. Kome i kada i gde?
Svedok saradnik Dejan Milenković: Rekao je meni i ostalim članovima, Milošu Simoviću, tada je baš bio Miloš Simović prisutan, i Aleksandar Simović su bili prisutni u stanu u Vojvode Stepe kada je to nama pok. Dušan Spasojević saopštio. (Izvod iz transkripta, glavni pretres u predmetu K.p.5/03, svedočenje svedoka saradnika Dejana Milenkovića, 23.-27. nov. 2006) (PRILOG 26)

(2) „Ćoki” je član Vlade

„Dušan i Legija su bili zadovoljni podrškom koju su tada imali i u opoziciji, i Ćokija u Vladi. Verovali su u te kontakte, i sada je ostalo da se realizuje atentat.” (Miloš Simović)

(3) „Ćoki” je kontakt s Miloradom Ulemekom ostvario na Kosovu

„Prema pisanoj izjavi Simovića, u koju je Blic imao uvid, Simović je, nudeći se za status svedoka saradnika, imenovao člana Vlade kao naručioca ubistva premijera Zorana Đinđića, a koji je kontakt sa Miloradom Ulemekom ostvario na Kosovu. Ta veza, prema tvrdnji Simovića, trajala je sve do atentata.” (Blic, 20.09.2011, „Simović hoće preko Čovića i tankih dokaza među svedoke tužilaštva”) (PRILOG 27)

(4) Ćoki” je u dobrim odnosima s Koštunicom

„Legija je rekao da Ćoki ima dobre odnose s Koštunicom.” (Miloš Simović)

Opšte je poznato u javnosti, a to je u više mahova potvrdio i sam osumnjičeni Čović, da se 5. oktobra 2000. Koštunica protivio imenovanju Zorana Đinđića za premijera, i da je, umesto toga, za predsednika vlade predlagao upravo Nebojšu Čovića.

S druge strane, na predsedničkim izborima septembra/oktobra 2002, Nebojša Čović, po sopstvenim rečima, „iskreno i bez ikakvih kalkulacija” podržava predsedničkog kandidata DSS-a, Vojislava Koštunicu, i izjavljuje da očekuje pobedu Koštunice i da je „sasvim moguće” da ta pobeda bude ostvarena već u prvom izbornom krugu.

U decembru 2002, osumnjičeni Čović izražava nadu da se Zoran Đinđić „neće svetiti DA zbog neskrivene podrške koju dajemo predsedničkom kandidatu Vojislavu Koštunici”, i da „Premijer ipak nema problema sa strankama koje podržavaju Koštunicu… moram da kažem da ja nisam ničiji poslušnik”. (Glas javnosti, 24.09.2002, „Iskreno i bez kalkulacija”) (PRILOG 28) (Blic, 05.12.2002, „Možda me uklone iz vlade”) (PRILOG 29)

(5) “Ćoki” raspolaže lokacijom u Užičkoj, preko puta rezidencije

Nebojša Čović: Sa Zoranom Đinđićem sam se poslednji put video dan pre njegovog ubistva, a dve nedelje pre toga smo bili zajedno kod njega kući, ne znam tačan datum, i pričali i razmatrali celokupnu situaciju, jer s vremena na vreme smo imali takve brifinge za vikend, s obzirom da je Koordinacioni centar bio prekoputa. (B92, Poligraf, 23.11.2006, deo intervjua sa Nebojšom Čovićem) (PRILOG 30) (Kurir, 22.09.2011, „Ćoki nudio vilu za atentat na Đinđića“) (PRILOG 31)

(6) „Za vreme atentata, to jest priprema, Legija se viđao s „Ćoravim”, da ja znam u to vreme bar par puta, na Čukaričkoj padini kod Papir servisa.” (Miloš Simović)

„Tog 13. marta 2003. smo sa antologijskog predsedništva stranke otišli peške na komemoraciju u Skupštinu grada… Tu, u Skupštini grada, Nebojša Čović me je pozvao da razgovaramo. Izledao je napeto, nervozno, ali drugačije od ljudi koji su nas okruživali. Rekao sam da ću imati vremena tek tokom popodneva. Sreli smo se narednog jutra… Bio je direktan: ”Da li ćete me uhapsiti?” Nije morao da mi objašnjava zašto me to pita. Neposredno pre ubistva, u poslednjoj fazi priprema hapšenja Legije i zemunskog klana, Čović je sa njima imao kontakte o kojima mi nismo znali ništa više osim da su česti. Odgovorio sam mu pitanjem „A zašto me to pitaš?” Danas se on ne seća ovog susreta.” (iz knjige Čedomira Jovanovića Moj sukob s prošlošću, str. 100) (PRILOG 11)

(Uzgred, Jovanović pogrešno tumači Čovićev strah od hapšenja, vezujući ga za Ulemekovo pismo Iliću i Čovićev komentar „Legija je moj dečko”. Naime, za ceo taj događaj (slučaj pisma Iliću) saznalo se tek kasnije, tokom Sablje, a Čović Jovanoviću izražava svoju zabrinutost da će biti uhapšen već 14. marta 2003, dva dana nakon atentata. Dakle, iz nekih drugih, njemu poznatih, razloga.)


Upotreba izjave Miloša Simovića u pretkrivičnom postupku

U tužilačkom spisu nalazi se samostalno i svojeručno napisana izjava osuđenog Miloša Simovića, u kojoj Simović opisuje svoja saznanja o činjenicama vezanim za lica koja su znala da se na Zorana Đinđića priprema atentat, kao i za ona lica koja su bila saizvršioci atentata, a nisu bila obuhvaćena optužnicom.

Nesporno je da ova izjava ne može biti upotrebljena kao dokaz u krivičnom postupku (koji, međutim, započinje tek donošenjem naredbe o sprovođenju istrage – član 7. ZKP). Međutim, ne postoje nikakve zakonske smetnje da se ova Simovićeva izjava koristi u pretkrivičnom postupku kao dokaz sumnje, to jest osnov podozrenja.

Nesporno je, takođe, da ova izjava prestavlja službenu tajnu. Međutim, njeni glavni delovi doslovno su preneti u dnevnom listu Blic od 18. i 19. septembra 2011, čime je ova izjava prešla u javni domen, i u tom delu više nije zaštićena službenom tajnom. (Izuzetak predstavlja jedino ime naručioca atentata, koje je prikriveno nadimkom „Ćoravi“ i „Ćoki“, ali i to na način kojim je identitet te osobe lako prepoznatljiv, kako je ranije pokazano u ovoj prijavi).

Da je Blic verno preneo sadržinu Simovićeve izjave potvrđuje iskaz samog Simovića dat na sudu, u predmetu K-Po1.27-2011, na glavnom pretresu 17. oktobra 2011. godine, u kojem je Simović optužio Tužilaštvo za povredu tajnosti postupka, i time otklonio sumnju da je tekst njegove izjave novinar jednostavno izmislio. („Usled krivičnog dela i to krivičnog dela iz člana 337. Krivičnog zakonika [povreda tajnosti postupka – prim.S.P.] malo je reći da je počela satanizacija mene i moje porodice…“ „Smatram da sam od strane suda trebao da budem zaštićen od ovog medijskog linča… i kršenja zakona od strane Tužilaštva“). I dalje, na glavnom pretresu 18. oktobra 2011: „Ja stvarno ne znam kako je to predočeno iz zatvora… ima u zatvoru mnogo tih telefona“.

Na svoj način, ovu činjenicu potvrđuje i branilac opt. Miloša Simovića, kada u istom predmetu, 19. oktobra 2011, u završnoj reči kaže: „Ako vi vidite u medijima da se pod izjavom Miloša Simovića citiraju njegove reči, i posle tog citata se navodi izjava u kojoj je „naš izvor imao uvid“, i ako ispod takvog teksta stoji potpisano ime novinara, onda Tužilaštvo, ukoliko je to zaista izjava koja odgovara onoj koju je okr. Simović dao Tužilaštvu, trebalo bi da se pozabavi pitanjem na koji način je taj novinar došao do tog izvora, i na koji je način imao uvid u to, pod pretpostavkom da je ta izjava koja je objavljena u novinama identična sa onom izjavom koju je dao Tužilaštvu. U suprotnom… ja smatram da bi Tužilaštvo, kao i svaki drugi subjekt, u interesu javnosti, trebalo da uputi neki demant, i da se jednostavno kaže da ti navodi, koji se u određenim medijima ističu kao izjava Miloša Simovića, nisu izjava Miloša Simovića.“

Tačno. Tužilaštvo po pitanju ove izjave nije dalo nikakav demanti.

Dakle, možemo razumno zaključiti da je Blic verno preneo one delove izjave koje je citirao.

U Blicu se citira izjava Miloša Simovića u upravnom govoru, kako je i pisana: „Pitao nas je [Ulemek, prim. S.P.] šta ima, a gestikulacijom pokazao na donji deo uveta, da treba da se uradi Đinđa, odnosno Predsednik Vlade, Zoran Đinđić. Uzeo je novinu i precrtao je sliku premijera. Rekao je da je bio na sastanku i da mu to traži Ćoki, a što meni, a ni Aci, tada taj nadimak ništa nije značio pa smo ga pitali o kome se radi. Rekao je – Ćoravi, i pored slike napisao ime i prezime ko je naručio atentat.“

Na ovom mestu, u tekstu objavljenom u Blicu, prekida se citiranje i upravni govor, i novinar dodaje: „Pravo ime i prezime čoveka iz vlasti, koga su nazivali Ćoki ili Ćoravi, Simović je napisao u svom iskazu za tužioca Radisavljevića.“

Ono što je bitno jeste da odavde saznajemo da u tužilačkom spisu postoji izjava Miloša Simovića, koju je Blic preneo, kao i da je (za razliku od teksta u Blicu) u toj izjavi Miloš Simović, prema izvoru Blica, naveo pravi identitet lica koje se krije pod navedenim nadimcima.

To potvrđuje i sam Miloš Simović u svom iskazu pred sudom (u predmetu K-PO1.27/2011, od 17. oktobra 2011), kada kaže: „Ja bih mogao da pitam i Tužilaštvo… zašto nisu dali puno ime i prezime čoveka koga sam ja oslovio kao naručioca?“

Prema tome, upravo iz iskaza na sudu samog Simovića saznali smo sadržinu izjave koja stoji u tužilačkom spisu, i u kojoj se navodi, između ostalog, ime naručioca atentata.


Privatna isprava

Rekli smo već da ova izjava ne može biti upotrebljena kao dokaz u krivičnom postupku. Međutim, ona predstavlja jednu privatnu ispravu, čija je autentičnost utvrđena (ili lako utvrdiva), budući da je svojeručno pisana, čiju sadržinu znamo, i koja, kao takva, ima dokaznu snagu osnova podozrenja (indicije) u predistražnom postupku. Dokazna vrednost ove isprave u predistražnom postupku ceni se kao svaki drugi dokaz, to jest u sklopu svih drugih činjenica i dokaza. Ona se ne može, sama po sebi, upotrebiti kao jedini osnov podozrenja, ali može poslužiti da osnaži neke druge dokaze i druge osnove podozrenja.

Neki pravni autoriteti čak smatraju da se može uzeti da i jedan jedini osnov podozrenja može biti dokaz postojanja sumnje. (Dr. Tihomir Vasiljević, Sistem krivično procesnog prava, Savremena administracija, Beograd, 1981, str. 369, 372)

S obzirom na izloženo, smatramo da se u ovoj krivičnoj prijavi možemo pozivati na ovu ispravu.


Načelo materijalne istine

Ostvarenju ovog načela služi ceo krivični postupak.

Slučajevi u kojima se odstupa od slobodne upotrebe dokaza istovremeno su i slučajevi u kojima se odstupa od istraživanja materijalne istine.

„Mogućnost postojanja takvih formi, koje bi se iz određenih razloga nametale u krivičnom postupku, ali koje bi ugrožavale saznanje istine, sili nas da budemo prema njima na oprezu, ne zaboravljajući nikada da je istinito utvrđenje činjenica jedna od bitnih svrha krivičnog postupka. Postoji dakle potreba, da se negiraju, to jest da se ne prihvate u krivičnom postupku sve one forme, koje bi na bilo koji način ugrožavale saznanje istine u tom postupku.“

„Upravo ova potreba negiranja određenih formi u krivičnom postupku čini da mi ističemo, da se u krivičnom potupku utvrđuje materijalna istina. „Materijalno“ se naime ovde uzima kao negacija „formalnog“. Izrazom „materijalna istina“ želimo dakle reći, da smo do istine u našem krivičnom postupku došli takvim načinom postupanja, u koje je saznanje istine osigurano protiv svih formi koje bi se mogle iz određenih razloga nametati, ali koje bi bitno ugrožavale saznanje istine.“ (Dr. Vladimir Bayer, Teorija krivičnog postupka, prva knjiga, Zagreb 1950, str.100-101)

Uz sve gore navedene razloge, mora se imati u vidu izuzetna težina i značaj prijavljenog krivičnog dela, to jest da se radilo o političkom ubistvu Premijera, čije posledice po Srbiju su do današnjeg dana ostale nesagledive. Ne može postojati nikakav formalni razlog da Tužilaštvo saznanja do kojih je došlo ne upotrebi za rasvetljavanje svih okolnosti i otkrivanje svih učesnika u ovakvom krivičnom delu.



POLITIČKI MOTIVI


Političke okolnosti dela

Krivično delo koja se ovom prijavom osumnjičenom Čoviću stavlja na teret sistemski spada u krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti zemlje. Tim delima se od napada štite osnovne političke vrednosti, pa su ona u tom smislu politička dela. Da bi se razumeo smisao i „društveni radius“ (Bayer) takvog dela neophodno je staviti ga u okvire političkog ambijenta u kome se ono dešava, kako bi se shvatili bitni subjektivni elementi, i važne okolnosti dela: politički odnosi i motivi, ciljevi i namere učinilaca.

Odmah nakon svrgavanja režima Slobodana Miloševića i dolaska DOS-a na vlast, unutar te heterogene koalicije stranaka, formiraju se dva dijametralno suprotstavljena bloka, koji su tada nazivani „reformskim“ i „patriotskim“.

„Reformski“ blok, koji je predvodio Zoran Đinđić, tumačio je petooktobarske promene kao prevrat u kome su sami građani, revolucionarno, na ulici, srušili jedan diktatorski režim i doveli DOS na vlast; dok je „patriotski“ blok, sa Vojislavom Koštunicom na čelu, tumačio taj isti događaj kao redovnu smenu vlasti ostvarenu na izborima.

Duboke političke razlike koje su vladale između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije nastale su još mnogo ranije, još u trenutku kada je, 1992. godine Vojislav Koštunica, sa čitavim jednim krilom stranke, napustio Demokratsku stranku nezadovoljan njenom „nacionalnom politikom“, i od tada se samo produbljivao. Samo za trenutak su ove razlike ostavljene po strani krajem 2000. godine, kada su te dve strane, obe sa velikim rezervama, bile potrebne jedna drugoj kako bi bio srušen režim Slobodana Miloševića. Pri tom je bilo jasno da i Đinđić i Koštunica smatraju onog drugog za prelazne političke ličnosti, s kojima će se, nakon prevrata, lako politički obračunati.

Ovako je taj ambijent i odnose između DSS-a i DOS-a video sam Zoran Đinđić: „Radi se o jednom, rekao bih, psihološkom preispitivanju odnosa DSS-a prema ovoj vladi od trenutka njenog nastanka. Mislim da je DSS imao određene rezerve prema ovoj vladi i prema drugim strankama još od 6. oktobra. Već 6. oktobra je nastala takva situacija, DSS na proslavi izborne pobede u decembru nije bio prisutan u gradskoj skupštini a sve druge stranke su bile prisutne. Nastaje utisak da oni ostatak DOS-a posmatraju kao merdevine koje im služe da se popnu negde na vrh, i da onda gurnu to i izađu na neke izbore gde će sami da pobede, i da im nije bilo stalo da taj naš zajednički projekat uspe.” (TVB92, 18.01.2002, intervju sa Zoranom Đinđićem)

Odmah nakon 5. oktobra sukobi su se samo produbljivali. Od pitanja lustracije, preko odnosa s Haškim tribunalom, interpretacije samog 5. oktobra kao redovne smene vlasti na izborima (Koštunica) ili radikalnog poricanja politike devedesetih, kao i preko odnosa prema najvažnijim dnevnopolitičkim događajima.

U te događaje treba svakako ubrojati predaju Miloševića Hagu, pokušaj upada u Biro za informacije Vlade Srbije, oružanu pobunu JSO, ubistvo Momira Gavrilovića, bacanje bombe na sedište DSS-a, oduzimanje mandata poslanicima DSS-a, do istupanja DSS-a iz koalicije DOS.

Ove odnose između dva bloka, „patriotskog“ i „reformskog“, slično ocenjuje i Goran Petrović, načelnik Službe bezbednosti u vreme vlade Zorana Đinđića. Na glavnom pretresu, 18. maja 2005, u predmetu K.P.br.5/03, na pitanje zastupnika oštećene da li je – posle presretanja razgovora u kome su pobunjenici JSO, u toku oružane pobune, istakli da „ovo samo Koštunica može da zaustavi“ – dakle da li je postojala ideja da se Vlada ili premijer Đinđić obrate tadašnjem Predsedniku Koštunici i zatraže od njega da zaustavi pobunu, svedok Petrović odgovara: „Svima je bilo jasno da je tokom te 2001. godine… došlo do polarizacije na političkoj sceni… Narodski rečeno, Koštunica i DSS ne samo da ništa nisu radili nego su aktivno sprečavali Đinđića i Vladu Srbije da bilo šta rade… te strane su bile direktno sučeljene, odnosno suprotstavljene jedna drugoj… Taj poziv bi bio kontraproduktivan.“

Ovaj duboki politički sukob koji je potpuno obeležio period od 5. oktobra 2000. do 12. marta 2003. bio je produbljen činjenicom da su ta dva bloka između sebe podelila i dve najvažnije funkcije izvršne vlasti, funkciju predsednika Republike i funkciju predsednika Vlade. Time je prvi dobio kontolu nad resorom unutrašnjih poslova i službom bezbednosti, a drugi nad vojskom i njenom bezbednosnom službom. Nastala je situacija koju su neki autori ispravno definisali kao „dvovlašće“. Cela zemlja je bila podeljena, stranke su bile podeljene, institucije su bile podeljene, bezbednosne službe su bile podeljene, a bila je podeljena i javnost.

Taj sukob je kulminirao i bio, bar trenutno, razrešen atentatom.


Na čijoj strani je Čović

Kako se u tom dvovlašću orijentisao osumnjičeni Nebojša Čović?

Iako je tokom 2001. i 2002. godine u funkciji potpredsednika Vlade premijera Đinđića, osumnjičeni Čović tu istu Vladu neprestano napada, politički se vezujući za njenog ogorčenog protivnika, Vojislava Koštunicu.

(Politika, 20.05.2003, „Lideri DOS-a koji kritikuju vlast”) (PRILOG 32)
(Politika, 18.04.2003, „Jovanović: Koštunica i DSS krivi za stanje u zemlji”) (PRILOG 33)
(Danas, 26.04.2003, „Obračun s kriminalom ili povratak jednoumlja”) (PRILOG 34)

1. Uzajamna podrška za najviše političke funkcije

U intervjuu listu Dnevnik 07.12.2003, pod nazivom „Imam ambicije da budem Premijer”, osumnjičeni Čović u toku predizborne kampanje izjavljuje: „Dva puta sam imao ponudu da postanem predsednik Vlade Srbije. Prvi put posle 5. oktobra, kada mi je to predložio Vojislav Koštunica. Međutim, u DOS-u smo se dogovorili da će premijer biti gospodin Đinđić, a ja nisam čovek koji razbija sistem i ne poštuje dogovore. Drugi put sam ponudu dobio odmah nakon atentata, ali sam i tada rekao da meni ta funkcija ne pripada. Ona je pripadala Demokratskoj stranci i premijer je postao gospodin Živković.”

Drugi put ga je, 12. marta 2003, „kandidovao“ Čarls Kroford, britanski ambasador u Srbiji. Ni prvi ni drugi put, Čović nije sam „odbio ponude“, kako je to naknadno želeo da predstavi, već je to pitanje oba puta rešeno od strane DOS-a, bez ikakve stvarne mogućnosti da Čović na to utiče.

Nenad Čanak ovako opisuje događaje na dan atentata: „Već je bio postignut dogovor unutar DOS i sa Natašom Mićić, da Zorana Živkovića predložimo za novog premijera, i ja sam to obrazložio na sastanku DOS-a; nije bilo primedbi niti mnogo diskusije. Primetio sam, doduše, izvesnu rezervu, da ne kažem surevnjivost, prema Nebojši Čoviću, kao da se on suviše nameće.“ (iz knjige Miloša Vasića „Atentat na Zorana Đinđića“, Beograd, 2005, str. 103-104)

Na predsedničkim izborima 2002.godine, Čović ne podržava kandidata koalicije DOS, kojoj nominalno pripada, već Koštunicu koji je DOS napustio i najveći je protivnik Vlade u kojoj je Čović – potpredsednik. Na sledećim predsedničkim izborima, 2003. godine, medijsku kampanju osumnjičenog Čovića vodi Aleksandar Tijanić, bivši medijski savetnik Vojislava Koštunice, čovek koji je upamćen po izjavi u Nacionalu od 01.02.2003, „Ako Zoran Đinđić preživi Srbija neće”. (vidi prilog 28 i 29, Glas javnosti i Blic, „Iskreno i bez kalkulacija”)

2. Ambicije

Nebojša Čović je bio na vlasti u tri režima. Za vreme Miloševića bio je gradonačelnik Beograda i član Izvršnog odbora SPS-a, kao i poslanik Narodne Skupštine u dva saziva, u DOS-ovom režimu bio je potpredsednik Vlade, a u Koštuničinom režimu na čelu Koordinacionog Centra za Kosovo i Metohiju. Radi se o očigledno ambicioznom čoveku, koji nerealno visoko ocenjuje svoje sposobnosti i koji, po sopstvenom priznanju, „ne može da radi pod ljudima koji su manje sposobni od njega“, „ne trpi autoritet iznad sebe“ i „ne želi da mu neko naređuje“, jer je sam autoritarna ličnost („ako ja vodim, onda ima da se sluša, nema landaranja“).

Osumnjičeni Čović je, očigledno, nezadovoljan mestom potpredsednika Vlade, ono je za njega samo odskočna daska za nešto više i smatra da mu Koštunica (a kasnije i Ulemek) može pomoći da to i ostvari.

Posle pojavljivanja Bagzijeve i Simovićeve izjave, Čović je pokušao da javnost uveri kako on nema neke velike političke ambicije. Međutim, samo letimičnim pregledom naslova u medijima, može se utvrditi upravo suprotno: „Imam ambicije da budem Premijer” (2003); „Čović kandidat za predsednika Srbije” (2002); „Lider DA ozbiljno razmišlja u ulasku u trku za prvog čoveka Republike”; „Spreman sam za premijera“ (2003); „Hoću i ja za gradonačelnika“ (2004); „Kandidaturu predao i Čović” (2004); „Čović kandidat za predsednika? ”(2004); „Idem na izbore, Nebojša Čović otkriva za Novosti“ (2008); „Povratak u politiku“ (2009). (Skup tekstova iz Nacionala, Naše Borbe, Dnevnika, Glasa javnosti, Kurira, Večernjih novosti, Pressa) (PRILOG 35)

3. Saglasnost političkih stavova (Čović, Koštunica, Ulemek)

U svojoj knjizi „Hajka“ (Beograd, 2009.) koja predstavlja analizu medijskih napada na Vladu Zorana Đinđića, autor Velimir Ćurguz Kazimir iznosi pregled onoga što zove „proces bespoštedne satanizacije Zorana Đinđića“. On na strani 38. piše: „Vrh napada dogodio se decembra 2002, kada je u najčitanijim štampanim medijima, koje smo uvrstili u arhivu, zabeleženo čak 47 izrazito negativnih tekstova… Nisu, međutim, samo novinari pisali kritički о premijeru i Vladi. Po prirodi svoga posla, to su radili i političari iz onih stranaka koje su bile u opoziciji. Vrlo je zanimljivo danas, posle šest godina, čitati članke о Zoranu Đinđiću koje su izgovarali ili pisali: Velimir Ilić, Vojislav Koštunica, Vuk i Danica Drašković, Miodrag Isakov, Nebojša Čović. Kolika je količina lične netrpeljivosti i strasti izbijala iz njihovih reči!“

Kritikujući Vladu Zorana Đinđića kao poltronsku, osumnjičeni Čović ponavlja iste stavove kao Legija i Koštunica. Na pitanje novinara Dnevnika, 07. decembra 2003, u kojoj je meri pomeranju političkog klatna ekstremno udesno doprinela dosadašnja vlast [Vlada Zorana Đinđića], osumnjičeni Čović odgovara: „Dodvoravanje međunarodnoj zajednici umesto ozbiljnog truda i rada je uzrok, a taj poltronski odnos ne ceni niko“. Ova optužba za poltronstvo identična je suštini gorecitiranog Ulemekovog Otvorenog pisma iz januara 2003. („i njihovim [vladinim] dojučerašnjim svetskim mentorima bilo je odmah jasno… da imaju pred sobom političke podanike“, vidi prilog br. 12), a predstavlja i opšte mesto u politici Koštunice i njegovog DSS-a (koji optužuju Vladu Zorana Đinđića da je podanička i da radi po spoljnjem diktatu). (Dnevnik, 07.12.2003, „Imam ambicije da budem Premijer”) (PRILOG 36)

U pismu koje 02. jula 2002. piše predsednici republičkog parlamenta, Nataši Mičić, ministar Dušan Mihajlović navodi da su, odmah posle 5. oktobra 2000, kampanju protiv MUP-a vodili ljudi iz bivšeg režima, da se posle hapšenja Miloševića toj kampanji pridružio i DSS, a da se u poslednjih nekoliko nedelja toj kampanji priključio i deo DOS-a, pa i sam potpredsednik Vlade Nebojša Čović. Mihajlović takođe piše: „Kada je reč o DOS-u, treba nas kompromitovati, posvađati i podeliti. Odustali su od Vidovdana, kao nekog „dana D“, gde će da se obračunaju s Vladom, ali imamo jasne najave da posle Vidovdana sledi likvidacija nekog od ministara i političara.“ (Blic, 04.07.2002 „Ministar policije strahuje od ubistava političara“) (PRILOG 37)

U emisiji na Trećem kanalu RTS-a, 02. jula 2002, Ministar unutrašnjih poslova Mihajlović izjavio je da zahteva javnu raspravu povodom izlaganja Nebojše Čovića na konferenciji Demokratske Alternative, koje je izlaganje, prema Mihajloviću, motivisano željom da se destabilizuje Vlada i država. Ovo najbolje pokazuje kakvi su bili odnosi između Vlade i njenog potpredsednika Nebojše Čovića. Ovaj Čovićev napad na Vladu, i posebno na ministra Mihajlovića, potpuno je na liniji zahteva JSO-a tokom oružane pobune, kao i upornih zahteva DSS-a za smenu ministra Mihajlovića. (Ekspres, 04.07.2002, „Ko je na meti“) (PRILOG 38)

4. Optužbe da Vlada toleriše kriminal i ima veze s mafijom

Kritikujući vladu Zorana Đinđića, osumnjičeni Čović je na Trećoj generalnoj konferenciji stranke DA, održanoj 29.06.2002, izjavio sledeće (citat prema članku iz NIN-a od 04.07.2002, „Mafija podelila vladu”): „Pravosuđe, uz policiju, brana su ili ventil za kriminal, nove zloupotrebe i stare miljenike, na koje se zakon ne odnosi. Učinak DOS-ove vlasti na tom polju bez sumnje je najslabiji, i ma kakvi bili objektivni razlozi, ostaje mučan utisak da su izostale namere i ozbiljna spremnost da se društvo zaštiti od kriminala i korupcije.”

Reagujući na Čovićevo istupanje na Trećoj generalnoj konferenciji DA, ministar Mihajlović ocenjuje da Čovićev napad nije, zapravo. usmeren na policiju. već na Vladu Srbije i Premijera – koji su meta neosnovanih napada. (Večernje novosti, 03.07.2002, „Premijer na meti“) (PRILOG 39)

Slične optužbe na račun „dela vladajuće koalicije” za nesumnjivu spregu sa organizovanim kriminalom, optužbe bazirane na pismima koje Spasojević i Ulemek diktiraju Ljiljani Buhi, Koštunica iznosi u izjavama za agenciju Fonet i Radio Dojče Vele (Blic, 7. septembra 2002.), na mitingu u Vršcu (Večernje novosti, 21. septembar 2002.) i na mitingu u Nišu, kada je rekao da postoji „neka tajna veza između mafije, kriminalaca i aktuelne vlasti” (Glas javnosti, 22. septembar 2002.)

Tokom predizborne kampanje za predsednika Srbije, u TV duelu sa protivkandidatom Miroljubom Labusom, 9. oktobra 2002. godine, Koštunica se obraća Labusu: „Ima jedna stvar koja je neverovatna, i vi to morate da znate pošto se radi o čoveku koji je predsednik Vlade Srbije… Mnogo ima reči o nekim zanimljivim, neobičnim vezama premijera Đinđića sa pojedinim uglednim biznismenima i njegovih angažmana s njima. To je nešto što bi u svakoj drugoj zemlji, bilo da je reč o Surčinu ili o nekim drugim poslovima, u svakoj drugoj zemlji bi to izazvalo i te kakvu pozornost. Hvala bogu, moram reći da su, posle godinu dana, mediji počeli time da se bave. Zamislite se nad tom činjenicom.”

Kada ga Miroljub Labus upozorava da to što je izgovorio predstavlja klevetu, krivično delo, Koštunica odgovara: „To nije kleveta, ja sam rekao jednostavno o onome što mediji pišu, i pišu mnogo, a na to se ne reaguje, i to je jedina stvar. Da li pišu ili ne pišu? Pišu. Jednostavno, to su neke zanimljive veze.” (B92, TV duel Labus – Koštunica) (PRILOG 40)

To što „mediji pišu“ odnosi se, naravno, na već pomenuta pisma Ljiljane Buhe. Naime, pored Koštunice i Čovića, optužbe o vezama između organizovanog kriminala, Vlade i premijera Đinđića, iznose i Ulemek i Spasojević preko pisama koje diktiraju zatočenoj Ljiljani Buhi, koje zatim objavljuje Spasojevićev list Identitet a potom preštampavaju i drugi mediji u Srbiji, pre svih oni pod kontrolom DSS-a. Ova činjenica utvrđena je u postupku K.p.05/03 protiv Ulemeka i dr. za ubistvo Zorana Đinđića. I sam Ulemek je, nakon hapšenja i nezaknitog i tajnog sastanka sa ministrom Jočićem i Radetom Bulatovićem, u istom postupku lažno optužio ondašnjeg potpredsednika vlade Srbije, Čedomira Jovanovića, za šverc 600 kg heroina.

Svoj doprinos optužbama Ulemeka i Koštunice daje i sam osumnjičeni Čović. On to čini, između ostalog, svojim neosnovanim tvrdnjama da se članovi Đinđićeve vlade bave švercom cigareta i optužbom da je ta vlada upotrebila usluge „zemunaca“, Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, prilikom hapšenja Slobodana Miloševića. Pošto osumnjičeni Čović ima običaj da negira svoje javne izjave („pogrešno sam interpretiran“), citiramo transkripte video zapisa u kojima govori o ovim temama.

„Đinđić švercuje cigarete“

B92, Poligraf, Jugoslav Ćosić: Vi ste sumnjali da je Đinđić švercovao cigarete, molim Vas, javno, jeste, u Nacionalu na koji ste imali uticaja.
Nebojša Čović: Ne, to nije tačno. Nemojte, molim vas, ja imam uticaja u Nacionalu? Pa, ja se sudim s Nacionalom, čoveče božiji, o čemu vi pričate.
B92: Jesu li članovi vaše partije bili u upravnom odboru tog lista?
Čović: Ko?
B92: Ja Vas pitam jesu ili nisu?
Čović: Ne da ja znam.
B92: Da li ste u Nacionalu izjavili sledeće: „Mi se u Vladi delimo na one“, pre ubistva Zorana Đinđića, „na one koji puše cigarete i na one koji švercuju cigarete, ja pušim, vi zaključite u koju grupu spada ostatak Vlade?“
Čović: Pa, u čemu je tu problem?
B92: Prvo, što ste optuživali svoje kolege iz Vlade da švercuju cigarete.
Čović: S Nacionalom nemam nikakve kontakte.
B92: Jeste imali onda, ja Vas to pitam, ne sada?
Čović: Ni onda, ni sada, s Nacionalom sam u sudskim sporovima, tako da nemojte, molim vas, sa poluistinama i lažima da dezavuišete.
B92: Čekajte, gospodine Čoviću, da li je ovo Vaša izjava: „Mi se u Vladi delimo na one koji puše cigarete i na one koji cigarete švercuju, ja pušim, a vi zaključite u koju grupu spada ostatak Vlade.“ Je li to Vaša izjava ili nije?
Čović: To nije moja izjava.
B92: To nije Vaša izjava?
Čović: Ja sam rekao da ja pušim, a nikada nisam rekao da se delimo ne one koji švercuju cigarete, to nije moja izjava. (B92, Poligraf, 23.11.2006, int. s Nebojšom Čovićem) (PRILOG 41)

Danas je poznato da su ove, dokazano neistinite, optužbe za šverc cigareta kreirane, lansirane i uporno ponavljane od strane tadašnjeg kabineta predsednika SRJ, Vojislava Koštunice.

„Zemunski klan je hapsio Miloševića“

U maju 2003. godine, na konferenciji za štampu potpredsednika Vlade Nebojše Čovića i Mileta Isakova, osumnjičeni Čović je, prema izveštaju Večernjih novosti, jednog trenutka izjavio: „Interesantno je i to što su Spasojević i Luković bili u ekipi maskiranih kada je Milošević hapšen 31.marta 2001.“ (Večernje novosti, 19. maj 2003, „Šilerova i na Dedinju“) (PRILOG 42)

Sa iste konferencije za štampu, slično izveštavaju list Politika i B92, odnosno pozivaju se na dve novinske agencije, Tanjug i Betu: „Čović je rekao: „Video sam da su među onim maskiranim koji su spektakularno osvojili portirnicu (u vili u Užičkoj), bili i Dušan Spasojević i Mile Luković.“„ (Politika, 20.05.2003, „Čović: Šiptar u Kum učestvovali u hapšenju Miloševića“, B92, 19.05.2003, „Čović: Šiptar u Kum učestvovali u hapšenju Miloševića“) (PRILOG 43)

Već sutradan, MUP i BIA izdaju saopštenje da je po sredi „obična laž“, kao i da je „posledica ove laži teza da su Državna bezbednost i policija aktivno sarađivali sa Spasojevićem i Lukovićem i za vreme mandata ove republičke vlade, što je ozbiljna optužba koju treba dokazati… i koja predstavlja krivično delo.“ (Blic, 21.05.2003, „Čović najavljuje krivične prijave“) (PRILOG 44)

Dva dana kasnije, i Zoran Mijatović, nekadašnji zamenik načelnika Resora državne bezbednosti, demantuje da su u hapšenju Miloševića učestvovali Spasojević i Luković. (B92, BETA, 22.05.2003, „Mijatović: Spasojević i Luković nisu hapsili Miloševića“) (PRILOG 45)

Posle reakcije MUP-a i BIA, da se radi „o običnoj laži“, osumnjičeni Čović je pokušao da ublaži svoju izjavu rečima da je u stvari rekao kako mu se „čini da su među maskiranima bili i Duško Spasojević i Mile Luković zvani Kum“. (B92, 20.05.2003, „MUP i BIA: Čovićeva izjava obična laž, Čović kaže: netačno sam citiran“) (PRILOG 46)

Ova ograda (da mu se „čini“) ništa ne menja na stvari, ovde je bitno da Čović tvrdi da je prepoznao Dušana Spasojevića („Duška“?!), što je protivrečno njegovoj izjavi datoj u Poligrafu, kada je kategorično tvrdio da Spasojevića uopšte nije poznavao. To očigledno nije tačno, bilo da ga jeste prepoznao, ili da mu se samo učinilo da ga je prepoznao. U svakom slučaju, morao ga je poznavati da bi mu se učinilo da ga je video.

Na početku televizijskog intervjua za B92, Poligraf (novembar 2006), Čović izjavljuje: „Ja Spasojevića nisam znao, Lukovića nisam znao, niti sam radio s njim, niti sam ga video, niti sam ga čuo, i tog Bagzija koga vi pominjete isto tako.“ A evo kako, u nastavku intervjua, na pitanje novinara B92, Jugoslava Ćosića, osumnjičeni Čović pokušava da objasni svoju izjavu o tome ko je učestvovao u hapšenju Miloševića:

B92: Zašto ste tada izjavili da je u hapšenju učestvovao Dušan Spasojević Šiptar, to nije bilo istina?
Čović: Je l’ vi mislite da nije bilo istina? Jeste sigurni?
B92: Apsolutno, svi koji imaju veze s tim kontaktom to tvrde.
Čović: Jeste sigurni? Jeste sigurni da ispod…
B92: Pa, ja Vam citiram procenu i mišljenje i stav i izjave ministra policije.
Čović: Vi meni citirate sve na osnovu nekih poluistina, ja vam kažem…
B92: Čekajte, jeste izjavili ili niste? Da li jesu ili nisu?
Čović: Ja sam izjavio i stojim iza toga.
B92: Vi jedini stojite iza toga.
Čović: Da sumnjam da su iza onih kapuljača…
B92: Čekajte, čekajte, sumnjate ili tvrdite, gospodine Čoviću?
Čović: Stojim iza onoga što sam rekao. (B92, Poligraf, 23.11.2006, Intervju s Nebojšom Čovićem) (PRILOG 41)

Ova optužba za „zanimljive veze“ Đinđićeve vlade s mafijom, koju je prvi lansirao Vojsilav Koštunica, trebalo je, posle atentata, da posluži tvrdnjama kako je ubistvo Premijera u stvari unutrašnji obračun mafije. Tako, 25. februara 2003, posle pokušaja atentata kod hale Limes, Velimir Ilić u listu Nacional ovako komentariše: „Atentat na Đinđića je običan porodični obračun. To je sve jedna ekipa.“

A već sutradan nakon atentata, 13. marta 2003, Vojislav Koštunica u Blicu daje sličnu izjavu: „Bojim se da je ovo, nažalost, još jedna surova opomena, da moramo pogledati istini u oči i videti koliko je kriminal prožeo sve društvene pore. Kriminal se ne može deliti na dobar i loš, na naš i njihov.“ (Blic, 13.03.2003. „Težak udarac za Srbiju“) (PRILOG 47)

5. Optužbe protiv Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića za učešće u atentatu

Od prvog trenutka, nakon atentata, osumnjičeni Čović zastupa dve protivrečne teze: (a) da ne treba ispitivati političku pozadinu atentata, da to ne treba „stavljati u politički i stranački kontekst” i naročito ne vezivati to pitanje za određene stranke, i (b) da treba ispitati ulogu pripadnika Demokratske stranke u atentatu, i njihove veze sa mafijom i Ulemekom. (B92, 05.05.2004, „Mirno spavam“) (PRILOG 48)

Usaglašeno delovanje protiv DOS-ove vlade, od strane Čovića, Koštunice i Ulemeka, nastavlja se i posle atentata. Čović i Koštunica, već na početku policijske akcije Sablja, počinju da protestuju protiv ideje da se ispituje politička pozadina atentata, odnosno da se „istraga stavlja u stranački i politički kontekst“.

Doduše, u tome su nedosledni. Indikativno je da se i Koštunica i Čović, posebno u trenucima kada se u javnosti pokrene pitanje njihove eventualne umešanosti u atentat, od sumnji brane na isti način na koji se i Ulemek brani od optužnice – kontraoptužbama protiv Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića za učešće u atentatu.

Te optužbe su najčešće formulisane kroz mantru, koju lansiraju Koštunica i DSS, a koju onda ponavlja i osumnjičeni Čović: „ko je pio viski u Šilerovoj“, „ko se brčkao u bazenu u Šilerovoj“, „ko je posećivao Spasojevića u zatvoru“, „ko je izvadio Spasojevića iz zatvora“… U periodu kada je Vojislav Koštunica bio predsednik vlade Srbije, Dragan Jočić ministar unutrašnjih poslova a Zoran Stojković ministar pravde, sprovedeni su sudski postupci u kojima su ovi događaji najtemeljnije ispitivani i nije pronađen nikakav osnov sumnje protiv Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića. Naprotiv, pred sudom je dokazano da su se njih dvojica i sami nalazili na spisku zemunskog klana kao eventualne mete atentata, a Vladimir Popović je dobio 70 sudskih sporova za klevetu protiv onih koji su ovakve tvrdnje iznosili. Međutim, ove insinuacije se nastavljaju i danas. (Blic, 10.04.2003, „Čović: Ko je s mafijom pio viski pored bazena?”) (PRILOG 49)

Naravno, identične insinuacije iznosila je i odbrana Milorada Ulemeka u postupku za atentat. U svom svedočenju, na glavnom pretresu 23.11.2006. u predmetu K.p.05/03, Dejan Milenković opisuje kako su Ulemekova odbrana (advokati Nikola Gavrilović i Slobodan Milivojević), kao i sam njegov branilac, Biljana Kajganić, na njega vršili pritisak da lažno optuži Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića za ubistvo premijera Đinđića. (Iz transkripta svedočenja svedoka saradnika Dejana Milenkovića, na glavnom pretresu 23.11.2006, u predmetu K.p.5/03,) (PRILOG 50)

Dakle, (a) satanizacija Zorana Đinđića i njegove Vlade kao podaničke; (b) optužbe za veze Vlade sa organizovanim kriminalom; (c) optužbe Zorana Đinđića za šverc cigareta; (d) Čedomira Jovanovića za šverc 600 kg heroina; (e) optužbe Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića za učešće u atentatu i (f) optužbe za navodnu „politizaciju” istrage atentata u cilju progona političkih protivnika. U ovim optužbama učestvovali su, saglasno, i osumnjičeni Čović i Vojislav Koštunica sa DSS-om, i Ulemekova odbrana na sudu, kao i sam Milorad Ulemek.


Prevrat

Uz pomoć iskaza Dejana Milenkovića  i izjave Miloša Simovića, ukrštanjem sa drugim dokazima i opštepoznatim činjenicama, može se, u glavnim crtama, rekonstruisati potpuna struktura zavere, plan delovanja i podela uloga, kao i posebno mesto koje je u toj prevratničkoj zaveri zauzimao osumnjičeni Nebojša Čović.

Naime, ubistvo premijera Đinđića nije bilo samo sebi cilj. Iz Otvorenog pisma Milorada Ulemeka (vidi prilog 15), kao i pisma upućenog Velimiru Iliću i drugim političarima (vidi prilog 1) vidi se da je ubistvo bilo samo sredstvo, a da je osnovni cilj bio svrgavanje vlade i dovođenje drugih, takozvanih „patriotskih“ snaga na vlast.

Takođe je jasno da se taj cilj nije mogao postići samim fizičkim uklanjanjem Zorana Đinđića. Iz iskaza Dejana Milenkovića i izjave Miloša Simovića (kao i gorecitiranih pisama) vidimo da zbog toga Ulemek i nastoji da obezbedi političku podršku da se, nakon atentata, sruši i sama obezglavljena Vlada i u „opštenarodnom buntu“, „novom 5. oktobru“ dovede na vlast tadašnja „patriotska opozicija“. Tako treba razumeti i deo Simovićeve izjave, kada kaže kako su Spasojević i Ulemek govorili o tome „da treba sve dobro isplanirati oko akcije, šta posle“. To „šta posle“, trebalo je da bude „novi 5. oktobar“. (vidi prilog 25)

O tome svedoči i svedok saradnik Milenković (vidi gore izvode iz transkripta), kada govori da su se Ulemek i Spasojević obratili pre svega Vojislavu Šešelju, jer su verovali kako on može obezbediti da se u datom trenutku na ulici pojavi „veliki broj ljudi, masa“. Pokušali su, svedoči Dejan Milenković, „da s njim naprave dogovor i govorili mu da je pokojni Premijer izdajnik, da isporučuje ljude Hagu, da nije nikakav Srbin, i nagovarali ga da se ne predaje Hagu, da su im potrebni ti ljudi ovde, jer bi Šešelj mogao da podigne veliki broj ljudi, masu.“

Međutim, Šešelj ih nije poslušao i 24. februara 2003, tri dana nakon pokušaja atentata na Zorana Đinđića kod hale Limes, predao se tribunalu u Hagu. Pre odlaska, dao je intervju, objavljen u Blic News, 19. februara 2003. godine pod naslovom „Kad odem u Hag goreće Srbija“, u kome potvrđuje navode Dejana Milenkovića. (PRILOG 51)

Iz ovog intervjua je danas jasno da Šešelj zna da se spremaju atentati i pokušaj nasilnog svrgavanja legitimno izabranih predstavnika vlasti, i da će se on odvijati na ulici. „Ja sam bio u toku“, izjavio je Šešelj, „znao sam da se priprema vrlo krvav obračun, nisam znao da će biti ubijen Đinđić. Ali sam znao da će krv pasti, do kolena“. (B92, 18.03.2011, „Šešelja će saslušati zbog atentata“) (PRILOG 52)

Možda je i verovatna ova Šešeljeva izjava kako nije znao da će se atentat izvršiti baš na Zorana Đinđića, jer su Ulemek i Spasojević, kako tvrdi Miloš Simović, filtrirali informacije ljudima i političkim strankama koje su vrbovali za „novi 5. oktobar“, da ih ne bi uplašili, i po konspirativnom principu svakome otkrivali samo onaj deo plana koji je neophodan za njegovo učešće u zaveri. Tako Simović kaže: „Dušan i Legija su pričali o tome da … treba otići kod Šešelja i Mikelića i reći im da radimo, ali da se filtrira svaka informacija njima“. (Simovićeva izjava u Blicu, vidi prilog br. 25). U tome su Šešelj i Simović saglasni.

Danas je takođe poznato da Ulemek nije pisao samo Velimiru Iliću, već i drugim političarima za koje je smatrao da bi bili voljni da učestvuju, kako on to zove, u opštenarodnom buntu, koji bi i on, čitaj JSO, pomogao. Među tim političarima bio je i Slobodan Vuksanović. (vidi prilog 1)

Razlozi za izbor Vuksanovića su očigledni. Naime, Vuksanović je pokušao da na unutarstranačkim izborima smeni Zorana Đinđića sa mesta predsednika Demokratske stranke. U tome nije uspeo, ali je na tim izborima dobio 44% glasova, skoro polovinu delegata na skupštini DS-a. Vuksanović je posle toga, 2002. godine, osnovao svoju stranku, Narodnu demokratsku stranku (NDS), koju je kasnije, 2003, kolektivno učlanio u DSS.

Slobodan Vuksanović je 6. marta 2003, u izjavi za Nacional, najavio da će na skupštini NDS-a, 9. marta 2003, formirati novi demokratsko-patriotski blok. Tim povodom Vuksanović je, sa svoje strane, uputio pozive predsednicima svih političkih partija koje su na predsedničkim izborima 2002. podržale Vojislava Koštunicu, a na prvom mestu osumnjičenima, Nebojši Čoviću i Velimiru Iliću. Cilj formiranja ovog bloka bio bi, po Vuksanoviću, „rušenje Đinđića na isti način kao i Miloševića“ (upravo ono što Ulemek i predlaže u svojim pismima Iliću i Vuksanoviću, i zbog čega traži i podršku Šešelja). Prema gore citiranom tekstu iz Nacionala, ovoj ideji prvi je dao bezrezervnu podršku osumnjičeni Velimir Ilić, odnosno njegova stranka Nova Srbija. (Nacional, 06.03.2003, „Đinđića srušiti na isti način kao i Miloševića”) (PRILOG 53)

Ova ideja o „podizanju velikog broja ljudi, mase“ leži u osnovi i gore navedenih pisama koje je Ulemek, kako smo pokazali, upućivao i Velimiru Iliću i Slobodanu Vuksanoviću, pozivajući ih da ponove 5.oktobar, tojest da na ulici svrgnu Vladu Zorana Đinđića. Iz ovih činjenica se jasno nazire planirani scenario, da se nakon ubistva predsednika vlade organizuje „opštenarodni bunt“ koji bi srušio i samu vladu i na vlast doveo tzv. patriotski blok.

Glavni korisnik čitavog ovog prevrata svakako bi bio Vojislav Koštunica i njegova stranka DSS, koji su u to vreme važili kao sinonim „patriotskih snaga“.

Naime, proglašenjem nove Državne zajednice Srbije i Crne Gore, februara 2003, Savezna Republika Jugoslavija prestaje da postoji. Tog trenutka, njen predsednik, Vojislav Koštunica, ostaje bez ijedne funkcije u državi. A pošto je, pola godine ranije, 29. jula 2002, administrativni odbor Skupštine Srbije oduzeo DSS-u svih 45 mandata u Skupštini Srbije, ni DSS, kao ni sam Koštunica, više ne učestvuju u vlasti.

Međutim, bez obzira na to, istraživanja javnog mnjenja, koja je u to vreme radio Strategic Marketing, pokazuju da je Koštunica i dalje najpopularniji političar u Srbiji, kao i da je na predsedničkim izborima, u oktobru 2002, četiri meseca pre atentata, za njega glasalo 66,86% izašlih birača. Ovaj paradoks, da najpopularniji političar i njegov DSS kao najjača stranka više ne participiraju u vlasti, (a) izaziva veliko ogorčenje i frustraciju u redovima DSS-a, ali i istovremeno (b) daje osnova za nadu da bi, pod određenim okolnostima, recimo nakon atentata, ta stranka i njen predsednik, bili vraćeni u vrh vlasti. I stvarno, samo četiri dana nakon atentata, Vojislav Koštunica izlazi u javnost sa idejom o formiranju koncentracione vlade. Prema Simoviću, upravo se osumnjičeni Nebojša Čović nadao da će doći na čelo te vlade, za njenog predsednika.

Značajno je takođe da je već oktobra 2004.godine, Vladimir Popović u intervjuu BH Danima, dakle, čitave 2 godine pre svedočenja Dejana Milenkovića – Bagzija i 7 godina pre izjave Miloša Simovića iznosio istu ovu činjenicu: „Ja ću vas podsetiti da je tokom istrage utvrđeno da je postojao razgovor između Legije, Spasojevića i ostalih članova bande da se, nakon ubistva premijera, napravi koncentraciona vlada na čijem čelu će biti Nebojša Čović“. (Večernje novosti, 17.03.2003, „Vreme za okupljanje“) (PRILOG 54), (B92, 23.06.2002, „Koštunica i dalje najpopularniji“) (PRILOG 55), (B92, 16.10.2002, „Ponavljaju se izbori za predsednika“) (PRILOG 56), (BH Dani, 08.10.2004. „Državni neprijatelj broj 1“) (PRILOG 57)

Ovakav scenario onemogućilo je, za zaverenike sasvim neočekivano, uvođenje vanrednog stanja u zemlji. Očekivanja Dušana Spasojevića „da se digne Jedinica“, pokazala su se osujećena time što se JSO našao blokiran u kasarni u Kuli. U zemlji su zabranjeni svi javni skupovi, te uz impozantno prisustvo Žandarmerije na ulicama nije se moglo ni pomišljati na nekakav „novi 5. oktobar“. Pored toga, masovno prisustvo građana na sahrani Premijera, koje se procenjivalo na 700.000 ljudi, pokazalo je sasvim neočekivani skok popularnosti pokojnog Zorana Đinđića. Ni jedan element plana nije mogao biti ostvaren; moglo se samo gunđati na uvođenje vanrednog stanja i panično protiviti da se Sablja, navodno, neopravdano „politizuje“ saslušanjem političkih ličnosti, u čemu su prednjačili Koštunica i Čović. (Strategic Marketing, „Mišljenje o Zoranu Đinđiću“) (PRILOG 58)


Kvalifikacija

Postoje osnovi sumnje da je radnjama osumnjičenog Nebojše Čovića ostvareno biće krivičnog dela podstrekavanja na krivično delo ubistva predstavnika najviših držanih organa. Bez značaja je što ove radnje Dejan Milenković kvalifikuje kao „podršku“, a Miloš Simović kao „naručivanje“, s obzirom da se od njih ne može očekivati da razlikuju krivičnopravni smisao ovih kvalifikacija. Suština je u tome da oni potvrđuju da je između osumnjičenog Čovića i organizatora ubistva, Ulemeka, postojao dogovor o tome da se izvrši atentat na Zorana Đinđića, da je osumnjičeni nudio lokaciju sa koje bi to bilo najlakše učiniti, i da je zaverenike uveravao da će nakon atentata on doći na mesto premijera, i time implicitno stvarao kod njih nadu da će za atentat ostati nekažnjeni. Svim ovim radnjama, osumnjičeni Čović ih je umišljajno učvršćivao u odluci da izvrše ubistvo predsednika vlade, Zorana Đinđića.

Jasno je da u slučaju osumnjičenog Čovića postoji prividan idealan sticaj (konsumpcijom) između krivičnog dela neprijavljivanja pripreme za napad na ustavni poredak i krivičnog dela podstrekavanja na ubistvo predstavnika najviših državnih organa, pošto ubistvo predstavnika najviših organa predstavlja lex specialis u odnosu na opšte delo napada na ustavni poredak.

Predlažem da Specijalni tužilac, po provedenom pretkrivičnom postupku stavi zahtev za sprovodjenje istrage istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja za organizovani kriminal, protiv osumnjičenih za krivična dela za koja su napred osumnjičena.

U Beogradu, 2. decembar 2011.
Mila Đinđić
Gordana Đinđić-Filipović
Koje zastupa:
(Srđa Popović, adv.)

Peščanik.net, 14.12.2011.

O ovoj prijavi Srđa Popović govori u emisiji Peščanik – 16.12.2011: Peščanik

Transkript emisije 16.12.2011.

TEMA – ATENTAT

The following two tabs change content below.
Srđa Popović
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Srđa Popović (Svi tekstovi)