Krize u demokratiji su stare koliko i ona sama. Kao neraskidiva nit protežu se kroz zapadnu filozofsku i političku misao. One su prožimale početke demokratije u Atini, inspirisale liberale i socijaliste tokom izgradnje nacionalnih parlamentarnih država u 19. veku, a sada nam donose malanholičnu melodiju demokratije u vremenima globalizacije. Najveća imena evropske misli bavila su se kritikom i krizom demokratije: Platon, Aristotel, Hobs, Tokvil, Marks, Veber. Hor dijagnostičara početkom 70-ih godina prošlog veka prerasta u stalnu grupu. Na levom, kao i na desnom krilu, smestila su se poznata imena: Habermas, Klaus Ofe, Semjuel Hantington, da navedemo samo neka od njih.
Godine 2004. objavljena je knjižica pod naslovom Postdemokratija. Njen autor Kolin Krauč tvrdi da je „demokratski trenutak“, kojim se u Americi označava period pred Drugi svetski rat, a u Evropi period neposredno posle njega – prošao. Razvijene zemlje bliže se stadijumu „postdemokratije“, kojeg karakterišu mnoge pred-demokratske osobine. Kraučova složenica odomaćila se u javnom mnjenju na zapadu, a posebno u Nemačkoj. Ona je kao deo krizne retorike odavno postala deo svakodnevnice. Neretko međutim precizni pojmovi mutiraju u prazne ljušture, a nepristrasnu analitiku zamenjuju normativne predrasude. Uprkos tome vredelo bi pažljivije poslušati, radi razlikovanja jasnih međutonova od opšte kakofonije glasova.
Kao politički poredak, demokratija je bar normativno bez uverljive alternative, ali je zato u stvarnosti izložena sve većim opasnostima. Međutim, te opasnosti ne vode automatski u krizu. Da li će se one manifestovati kao „kriza demokratije“ zavisi u prvom redu od reakcije i spremnosti na promenu demokratskih institucija, procesa i kultura. Švajcarska se razlikuje od Grčke, Nemačka od Italije, Poljska od Mađarske.
Uprkos tome može se postaviti pitanje: da li je kriza demokratije izum duboko mislećih, ali od stvarnosti udaljenih teoretičara, koji su uz to privrženi normativno izuzetno zahtevnom demokratskom idealu? Ili su empirijske analize taoci one dijagnostike koja se zadovoljava anketama i analizama izbora, a ne prepoznaje dublje krizne fenomene proizašle iz kumulativnog sadejstva pojedinačnih kriznih fenomena.
Sveprisutnost reči „kriza“ zaista je zamaglila analitičko jezgro ovog pojma, a možda ga čak i zatvorila za dalju analizu. U medicini, kriza je stanje kojim se označava vrhunac ili tačka preloma nekog nepovoljnog razvoja. U našem slučaju, reč je o dubokim poremećajima u demokratiji, koji ugrožavaju samu egzistenciju društvenog poretka. Stoga bi trebalo pitati Habermasa, Ofea, Hantingtona i Krauča kako to da se još nijedna razvijena demokratija nije urušila. Nijedan od njih ne bi priznao da su se ove demokratije oporavile i da danas izgledaju zdravije nego u vremenima kada su oni predviđali njihov krah.
Sam pojam demokratije je sporan. Konzervativne, liberalne, socijalne, pluralističke, elitne, kosmopolitske, republikanske, participativne, feminističke, kritičke, postmoderne ili kulturalističke demokratije samo su vrh pojmovnog ledenog brega. Pojednostavljeno gledano, možemo razlikovati tri grupe demokratskih teorija: minimalističke, umerene i maksimalističke.
Šumpeterova „realistična“ demokratija iz 1942. jeste klasik demokratskog minimalizma. Za njega su izbori ne samo suština demokratije, već i ona sama. Predstavnici umerenog demokratskog modela tvrde da su slobodni i opšti izbori demokratski samo onda kada su u skladu sa pravima građana i principima podele vlasti i kada izabrane vlade zaista i vladaju, a ne da to čine „finansijska tržišta“, (centralne) banke ili neki drugi demokratski nelegitimisani akteri. Maksimalistima to nije dovoljno. Oni žele da vide političke rezultate, a pre svega socijalnu pravdu i socijalnu sigurnost uključene u definiciju demokratije. Vajmarski stručnjak za ustavno pravo Herman Heler rani je predstavnik ove škole.
Ukoliko sledimo normativno skromno Šumpeterovo shvatanje demokratije, nećemo biti u stanju da u razvijenim demokratijama prepoznamo znake krize. Ako smo sa druge strane privrženi visoko zahtevnom konceptu „socijalne demokratije“ (Heler), onda je kriza svuda oko nas. U tom slučaju, socijalna nepravda postaje kriza demokratije. Ukratko: u zavisnosti od izbora modela demokratije možemo retko, često ili gotovo uvek govoriti o krizi demokratije.
Pojam krize nije samo sporan, nego je i difuzan. U sociologiji, političkim naukama i publicistici on se upotrebljava inflatorno, ali se izuzetno retko defniše. Isto tako, malo ko postavlja pitanje kada kriza demokratije počinje, a kada se završava. U teorijama o krizi možemo da razlikujemo dve upotrebe ovog pojma. Prema jednom, imamo akutnu krizu koja ugrožava egzistenciju ljudi i iziskuje hitnu reakciju. Kriza se smatra predznakom kolapsa demokratije; radi se o njenom opstanku ili dolasku diktature. Sa druge strane, imamo latentnu krizu koja se odnosi na razvijene demokratije (starog) OCDE sveta. Latentna prema jednima znači da kriza dugo traje, a da se kraj ne nazire. Prema drugima, ovde se krije pretpostavka da je kriza dovela do pada kvaliteta demokratije, koji iznutra prazni njenu normativnu supstancu.
Ono što važi za demokratiju, važi i za krizu: u zavisnosti od toga kojim se pojmom služimo – vidimo je ili ne. Tako pristalice Šumpetera i akutnog shvatanja krize samo retko kada prepoznaju krizu, dok latentni teoretičari krize sa maksimalističkim shvatanjem demokratije svaku njenu promenu istog trenutka nazivaju krizom. Ukoliko je kriza normalno stanje, onda njena dijagnoza postaje pojmovno besmislena i analitički neupotrebljiva.
Iako je postojanje nekog zlatnog doba demokratije opovrgnuto teoretskim i empirijskim razlozima, ne možemo da izbegnemo dijagnostifikovanje velikih opasnosti koje u zrelim demokratijama pomeraju osovinu legitimnosti. Ova dinamika može se jasno ilustrovati na tri centralna nivoa demokratije: participaciji, reprezentaciji i na pitanju: ko zaista vlada?
Već decenijama, kanonu dijagnoza krize pripada tvrdnja o obesmišljavanju ključnih funkcija demokratije, kao što su participacija, reprezentacija i inkluzija u razvijenim demokratijama. Participacija opada, reprezentacija se raspada, a inkluzija je zakazala. Demokratija gubi svoje participativno jezgro pretvarajući se u elitnu demokratiju posmatrača? Da li je to tačno?
U Nemačkoj, zapadnoj i još više u istočnoj Evropi, učešće građana na izborima je u neprekidnom padu. U zapadnoj Evropi 1972. 80% građana dalo je svoj glas na izborima, da bi taj broj 2012. iznosio samo 72%. U istočnoj Evropi, od izlaznosti od 72% 1991, suočavamo se sa izlaznošću od samo 55% u 2012. U SAD i Švajcarskoj, brojke su skoro alarmantne. Prosečna izlaznost na izborima za američki kongres u protekle dve decenije nije prelazila 44%. U Švajcarskoj je u istom periodu na parlamentarne izbore izlazilo manje od 46% birača.
Problem nije izlaznost po sebi, već prateća socijalna selektivnost. Empirijski potvrđeno pravilo kaže da sa padom izlaznosti raste socijalna izopštenost: niži slojevi nestaju, srednji ostaju. Pitamo li pripadnike nižeg sloja da li njihovo učešće na izborima ima bilo kakav uticaj na političke odluke, dve trećine rezignirano odgovara sa Ne. Ukoliko to isto pitanje postavimo građanima srednjeg sloja, dve trećine odgovara samouvereno sa Da. To je veoma značajan podatak. U međuvremenu, sve više činjenica ukazuje na to da američka bolest izopštavanja nižih slojeva polako zahvata i evropske i nemačke birače. Srednji sloj počinje da dominira, niži slojevi odlaze sa scene.
Pad izlaznosti i rapidno osipanje partijskog članstva neophodno je nadomestiti novim formama nakonvencionalne participacije. Takve aktivne forme učešća i saodlučivanja su u poslednje dve decenije značajno uznapredovale, što treba da se shvati kao rezultat pozitivnog angažmana civilnog društva. Međutim, i na ovom nivou intenzivira se kao neželjena posledica problem socijalne selekcije u demokratiji. Učešća u organizacijama civilnog društva poput Amnesty Internationala, Greenpeaca, Attaca, Human Rights Watcha i Transparency Internationala; u protestnim pokretima ili u ekološkim i udruženjima roditelja, socijalno su izuzetno selektivna. U njima se za demokratiju zalažu pretežno mladi, dobro obrazovani ljudi.
Protest protiv Štutgarta 21 vodili su ljudi zrelijih godina, a i oni su u većini slučajeva visoko obrazovani ili iz viših društvenih slojeva. Imigranata i onih sa nižim obrazovanjem bilo je vrlo malo. Isto važi i za referendume, na kojima glasaju pretežno bolje obrazovani birači, dok oni drugi izostaju. To se odnosi kako na referendume o fiskalnoj politici u Švajcarskoj, tako i na one o politici obrazovanja u Hamburgu. Ukratko: ni civilno društvo, ni referendumi, pa čak ni takozvana deliberativna politika nisu izbegli zlo socijalne selekcije. Upravo suprotno, oni je dodatno učvršćuju. Krećemo se u pravcu dvotrećinske ili polovične demokratije.
Partije su u dvadesetom veku postale najvažniji posrednik između društva i države. One su stavove građana sakupljale, formirale, artikulisale, predstavljale u parlamentu i sprovodile u vladi. Međutim, partije u poslednje tri decenije gube svoje članove. SPD je od ponovnog ujedinjenja Nemačke napustila polovina njenih članova, CDU jedna trećina. Postoji opasnost da se partije pretvore u male kartele sa monopolističkim pravom na predstavljanje građana u parlamentu. Alternativne organizacije koje bi u 21.veku sa istim demokratskim legitimitetom stečenim opštim izborima preuzele predstavničke funkcije – nisu na vidiku.
Još jedan uznemirujući zaključak jeste rastući nedostatak poverenja u partije i parlament. Policija, vojska, crkva, ustavni sudovi i centralne banke uživaju daleko veću podršku građana. Što su javne institucije dalje od politike, to je njihova popularnost veća. U Nemačkoj ovaj fenomen nazivamo političkom prezasićenošću. Preti nam premeštanje „osovine legitimnosti“ sa „većinskih“ demokratskih procesa na „nevećinsku“ ekspertizu.
Društva se menjaju, a time i njihova spremnost na kolektivno organizovanje. Klasične narodne i partije masa sa velikim brojem članova i programom „za sve“ u individualističkom društvu 21. veka postaju anahrone. Ovo znamenje se odavno nadvilo nad izborne jedinice i partijske centrale. Tokom proteklih pet decenija podrška narodnim parijama u zapadnoj Evropi pala je sa 65 na 40 odsto. Broj partija se sa druge strane uvećao. Danas gotovo u svakoj evropskoj zemlji imamo ekološke, desničarske ili levičarske populističke partije.
Ovo možemo da protumačimo kao savremeno proširenje političke ponude za kojom postoji tražnja kod odgovornih građana. Ali postoji i drugi ugao gledanja na stvari. Narodne partije su u periodu posle Drugog svetskog rata bile političke institucije par ekselans. Zajedno sa sindikatima, a povremeno i sa crkvom, pošlo im je za rukom da u politiku integrišu i niže društvene slojeve. Ukoliko se nastavi današnji trend gubitka ove integrativne snage, to bi moglo da ima nepovoljne posledice po socijalnu koheziju u našem društvu.
U vremenu globalizacije, odluke o centralnim političkim oblastima kao što su monetarna, finansijska i budžetska politika, sve više se donose van nacionalnih demokratskih procesa. Iza ovog izmeštanja odlučivanja stoje deregulisana tržišta, globalne firme, veliki investitori, banke, finansijski lobiji i supranacionalne organizacije. Posmatarano iz ugla austrijskog ekonomiste Fridriha fon Hajeka reč je o konačnoj pobedi nadmoćne evolucionarne logike tržišta nad neuspešnim pokušajem njihovog zauzdavanja. Ovo sigurno nije demokratski. Štaviše, postepeno povlačenje politike iz internacionalnih tržišnih tokova, koje je počelo najkasnije posle Vašingtonskog konsezusa, značajno je doprinelo i finansijskoj krizi iz 2008.
Tokom finansijske i evrokrize, vlade tvrde da za donete odluke, bilo o spasavanju banaka, paketima pomoći ili izvozu nemačke politike štednje – ne postoji alternativa. Izgleda da ovo potvrđuje tezu o postdemokratiji: najvažnije (finansijsko) političke odluke donose nelegitimni finansijski žongleri velikih banaka i hedž fondova, i to uz odsustvo bilo kakvog demokratskog procesa. Ukoliko je nepostojanje alternative u politici zaista cela istina, onda bi demokratija izgubila jedan od svojih najvažnijih izvora legitimnosti, naime demokratsku raspravu o najboljim rešenjima koja bi služila kako građanima tako i opštem dobru.
Alarmantni krizni scenariji o budućnosti razvijenih demokratija su teoretski manje ubedljivi i empirijski često nedovoljno potkrepljeni. Čak je i postdemokratska pretpostavka, da je ranije u nekom zlatnom dobu demokratije sve bilo daleko bolje, teško održiva. Zapitajte se kako se osećao neki Afroamerikanac u SAD tokom 50-ih godina prošlog veka, ili možda žena u Švajcarskoj 60-ih, ili da li bi homoseksualac pre živeo u Nemačkoj 70-ih ili danas, i pretpostavka o slavnoj demokratskoj prošlosti će se razotkriti kao puka himera.
Preciznije bi bilo reći da razvijene demokratije prolaze različite faze: žene imaju daleko veća prava nego pre 40 godina, kulturne i seksualne manjine su danas bolje zaštićene, transparentnost partija, parlamenta i političkih klasa je veća. Međutim, dolazi do izmeštanja osovina legitimnosti demokratskog vladanja. Zlatno doba političkih partija okončano je sa krajem 20. veka, a njihova zamena u 21. veku se ne nazire. Nedemokratske neuspojave anonimnih „diskursa“ na internetu i elektronskih glasanja su prilično velike. Moć banaka, rejting agencija i globalnih korporacija porasla je vrtoglavom brzinom. Globalizacija tržišta sužava demokratski manevarski prostor. Supranacionalne organizacije poput UN-a, EU i MMF-a ne mogu da se demokratizuju ni prema obrascu, a ni prema kvalitetu nacionalnih država.
Ono što svi u EU već bolno osećamo, važi još više na globalnom nivou. Vladanje s onu stranu nacionalnih država neće biti samo drugačije i složenije, već i manje demokratsko.
Autor Wolfgang Merkel je direktor odeljenja Demokratija u Berlinskom istraživačkom centru i profesor političkih nauka na Humboldt univerzitetu u Berlinu.
Frankfurter Allgemeine Zeitung, štampano izdanje, 06.05.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 14.05.2013.
