Rešenje krize na Istoku zavisi od toga da li je EU sposobna da preuzme obaveze u regionima u kojima vlada princip zajedničkog tržišta, bez obzira na to da li se radi o nekom regionu unutar EU ili zemlji izvan nje. Sadašnju krizu u finansijskom sektoru koja se preliva u realni sektor teško je rešiti zbog suprotnosti između politike zajedničkog tržišta i nacionalne strukture uprave. Jedan indikator ovog problema jeste ograničena odgovornost briselskog budžeta, drugi je ograničeni domet Evropske centralne banke u nadzoru finansijskog sektora. Druge komplikacije su povezane sa sporim procesom proširenja EU, što ima posledice i po evro zonu i po zemlje članice EU (kao i neke koje to nisu) izvan evro zone.

U tom kontekstu, sadašnji problemi novih država članica (NDČ) i budućih država članica (BDČ) delom su i odgovornost EU, ali EU ne može da rešava te probleme, bar ne direktno. U slučaju NDČ barem postoji forum gde se o ovim problemima raspravlja, dok je u slučaju BDČ (koje čine zemlje kandidati i zemlje potencijalni kandidati na Balkanu) malo toga što se može preduzeti. Javnost ne obraća mnogo pažnje na ovaj region. Tamošnja kriza bi mogla imati ozbiljne ekonomske, socijalne i političke posledice.


Prilagođavanje

NDČ i BDČ se od ostalih zemalja pogođenih ekonomskom krizom razlikuju po glavnom kanalu prenošenja krize i glavnom instrumentu za prilagođavanje novom stanju. Ove zemlje imaju vrlo visok deficit platnog bilansa, pa se stoga oslanjaju na inostrane kredite ili investicije. Sporiji priliv stranog kapitala vodi promeni realnog kursa. To se može postići korišćenjem deviznih rezervi, ali do promene mora doći. U tome je razlika između zemalja sa politikom fiksnog i zemalja sa politikom fleksibilnog režima kursa.

Ako se pogleda dosadašnji razvoj događaja, jasno je da zemlje sa politikom fleksibilnog režima kursa mogu da obaraju svoj realni kurs. Zemlje sa politikom fiksnog režima kursa u tome su imale manje uspeha, jer se korekcija kursa može postići samo deflacijom. Iako je u većini zemalja inflacija usporena, samo se malobrojne zemlje već suočavaju sa deflacijom. Pošto se inflacija brzo usporava i u evro zoni, relativno naglo smanjenje stope inflacije tek treba da dovede do depresijacije realnog kursa.

Ovaj proces prilagođavanja ima dve posledice – bez obzira na to da li se kurs snižava ili cene padaju, troškovi refinansiranja rastu i u javnom i u privatnom sektoru. Sa devalvacijom rastu troškovi servisiranja dugova u domaćoj valuti, a sa smanjenjem stope inflacije rastu troškovi u zavisnosti od prodaje, dohodaka ili javnih prihoda, koji se svi smanjuju u trenutnoj ekonomskoj situaciji. U oba slučaja može doći do bankrota. U slučaju zemalja sa fiksnim režimom kursa, postoji dodatni rizik nagle korekcije kursa.


Ograničenja mogućih mera

Proces korekcije eksterne neravnoteže ograničava broj dostupnih mera. S jedne strane, kontraciklična fiskalna i monetana politika će se verovatno teško sprovoditi. S druge strane, banke će možda želeti da se razduže zbog sve većeg rizika od propalih investicija. Ovaj drugi proces nije podstaknut samo recesijom NDČ i BDČ, već i recesijom u čitavoj EU i svetskom ekonomskom krizom. Nemogućnost sprovođenja ekpanzione monetarne i fiskalne politike je rezultat ograničenih mogućnosti za delovanje centralnih banaka i sve većeg državnog rizika, koji ograničava mogućnosti javnog zaduživanja.

Zato je ovim zemljama teško da rešavaju probleme u bankarskom sektoru, i kada vlade pokušaju da stimulišu rast, u tome ih sprečavaju ograničenja ekspanzione fiskalne politike. Ove zemlje su primorane da sprovode procikličnu politiku (sasvim suprotnu onoj u Zapadnoj Evropi, SAD-u i Japanu), koja obično produbljuje recesiju i ne pospešuje rast. Ovo ne vodi nužno do nižeg fiskalnog deficita i do smanjenja stepena državnog rizika. Upravo obrnuto, fiskalni deficit raste sa manjom javnom potrošnjom, dok se državni prihodi smanjuju, a troškovi otplate dugova rastu. Uz to, banke ubrzavaju proces razduživanja. Kao rezultat se dobija dodatni pritisak na kurs i rizik da dođe do neke vrste krize se povećava.


Šta može da učini EU?

Imajući u vidu ovu makroekonomsku situaciju, postoje dve mogućnosti. Jedna je da se podrži posustala fiskalna politika u ovim zemljama. To već čine međunarodne finansijske institucije, ali moraće da se učini mnogo više. To je još logičnije kada se ima u vidu potreba da sve zemlje doprinesu povećanju regionalne i globalne potražnje. U suprotnom će ove zemlje biti prinuđene da se vrate na politiku siromašenja sopstvenih suseda (beggar-thy-neighbour) kroz devalvaciju ili kroz deflaciju.

Potrebno je i da se pokrenu krediti. To znači da se moraju podržati banke iz EU. Situacija u ovim bankama nije sasvim jasna. Ima indicija da su podkapitalizovane, a neke od njih i značajno podkapitalizovane. Rizici njihovih investicija su sve veći širom Evrope i sveta. Trenutno ne preti masovno povlačenje uloga, jer su sve vlade garantovale njihovu sigurnost. Zato je potreban svež kapital i podrška njihovim investicijama.

Logično bi bilo da vlade odvoje novac za investiranje u ove banke. Uz to bi mogle i da refinansiraju njihove dužnike, možda i reprogramiranjem tih dugova. Zamisao je da različite vlade zemalja EU rekapitalizuju i refinansiraju banke koje imaju probleme sa solventnošću i likvidnošću. Tako bi se indirekto pomoglo korporativnom sektoru i sektoru domaćinstava u zemljama pogođenima krizom. Nove finansijske institucije bi mogle usmeravati novac i za infrastrukturne projekte, mala i srednja preduzeća i mere za tržište rada. Prednost ovih institucija je da njihovi krediti neće biti opterećeni nasleđenim teretom ranijih dugova.


Pitanje održivosti

Podrška za fiskalnu ekspanziju mora biti održiva. U nekim evropskim zemljama i zemljama Evropske unije koje nisu među NDČ i BDČ, pitanje održivosti se postavlja zbog odnosa javnih dugova i BDP-a. To ima uticaj i na državne obveznice izvan i unutar EU. Većina NDČ i BDČ ima nizak javni dug prema BDP-u i fiskalna održivost se ne dovodi u pitanje. Glavni problem predstavljaju eksterni bilansi. Ekstremni primeri su baltičke države u kojima je javni dug skoro jednak nuli, ali državne obveznice imaju prilično nizak rejting. Većina balkanskih zemalja nema problem sa fiskalnom održivošću, ali teško može da priđe tržištu privatnih kredita.

Postoji razlika između balkanskih zemalja i novih srednjoevropskih država članica. Prve imaju visok deficit platnog bilansa koji još više povećava trgovinski deficit. Druge imaju deficit platnog bilansa, ali on je izazvan deficitom na računu dohotka. U slučaju balkanskih zemalja, promena realnog kursa će dovesti do nižeg uvoza, ali će povećanje izvoza potrajati kako bi se izvozni kapacitet kvalitativno i kvantitativno poboljšao. Stoga će promena realnog kursa u srednjoevropskim državama biti efektivnija nego u balkanskim, baltičkim i drugim istočnim državama.

Ova razlika je važna i kada se radi o održivosti. Fiskalni rizik je verovatno veći u zemljama sa višim deficitom platnog bilansa i nižim izvoznim kapacitetom. Ovo posebno važi za zemlje sa fiksnim režimom kursa. U slučaju nagle promene kursa i pada potrošnje, masovno bankrotstvo može dovesti do povećanja javnih obaveza i fiskalna pozicija može postati neodrživa. Iz tog razloga je u ovim zemljama neophodno podržati i javni i privatni sektor, kako bi se nastavio privredni rast i sprečila deflacija. U ovakvim okolnostima neophodan je paket pomoći koji bi omogućio realnu devalvaciju, tj. napuštanje neodrživog fiksnog kursa i održavanje novog nivoa monetarne stabilnosti.


Strategija rasta

Srednjoročno gledano, postoji razlika između zemalja će se opredeliti za devalvaciju i onih koje će pokušati sa deflacijom (mogućnosti za to su vrlo ograničene kada je stopa inflacija blizu nuli). Oporavak dolazi brže nakon devalvacije, dok se deflacija može otegnuti duže od predviđenog srednjeg roka. Ovo je verovatno lekcija koju smo naučili iz deflatornih prilagođavanja u nekim državama članicama EU, recimo u Portugalu. U vreme krize zemlje u evro zoni su zaštićene zbog neprihvatljivo visokih troškova napuštanja evra. Njihove državne obveznice imaju bolji rejting i kriza je imala manji uticaj na protok kredita u tim državama. Međutim, povratak na višu stopu rasta je na srednji rok problematičniji. Zemlje sa fiksnim kursom i novčanim odborima takođe mogu imati problema sa povratkom na višu stopu rasta.

Ako je to tačno, EU i Evropska centralna banka uz međunarodne finansijske institucije bi mogle da pruže podršku programima fiskalne ekspanzije i veće fleksibilnosti deviznog kursa. Naravno, trebalo bi ići na depresijaciju kursa, što bi se moglo izvesti pomoću deviznih rezervi i odgovarajućom monetarnom politikom. U tom slučaju, za Balkan je najpovoljnija strategija rasta i oporavka ona koja se zasniva na izvozu.


Zaključak

EU može podržati prilagođavanje i oporavak zemalja čije je delovanje ograničeno eksternim disbalansom. Može se pomoći bankama i podržati kontraciklična fiskalna politika. EU i vlade njenih članica će morati da ulože značajan i odlučan napor u kordinaciju mera na ovom prostoru kako bi se izbegla dublja i dugoročnija ekonomska kriza u NDČ i BDČ, što bi imalo negativne posledice za ponovno uspostavljanje finansijske stabilnosti, za evropsku privredu u celini i za istorijsku korist od evropskih integracija.

 
Vladimir Gligorov, Michael A. Landesmann, VOX, 16.03.2009.

Peščanik.net, 22.03.2009.