Zašto se ponovo traži sporazum sa Međunarodnim monetarnim fondom? Možda je potrebno najpre reći u kojim uslovima MMF pomaže, kako bi se razumela priroda problema sa kojima se suočava srpska privredna politika.

MMF je koristan kada je potrebno obnoviti spoljnu ekonomsku ravnotežu. Pojednostavljeno rečeno, ako je spoljnotrgovinski deficit veliki, postoji rizik da će biti potrebno da se on smanji u kratkom roku, što podrazumeva promenu kursa, to jest njegovu depresijaciji ili devalvaciji (jednostavno rečeno: skuplji evro znači skuplji uvoz, dakle manje uvoza, i jeftiniji, za strance, izvoz, dakle više izvoza). Da bi se korekcija kursa obavila na relativno uredan način, MMF može da obezbedi kredit kojim će se obezbediti stabilnost tom procesu, pod uslovom da se donese program stabilizacije koji je održiv u srednjoročnom periodu.

Drukčije rečeno, MMF pomaže kreditima koji jačaju devizne rezerve sa ciljem ublažavanja efekata očekivane ili stvarne krize kursa. Do krize kursa najčešće dolazi ako je otežan pristup stranim finanisjama (nema kredita, pa se uvoz mora plaćati izvozom) ili ako je otežan izvoz (manji izvoz, manje para za uvoz). U Srbiji je prisutno ili preti i jedno i drugo, tako da je jasno da su rizici da će doći do ozbiljne krize kursa značajni. U tim okolnostima, MMF može da pomogne, ako se sporazum sa njim sklopi pravovremeno. Najčešće, na žalost, zemlje traže njegovu finansijsku podršku kada se kriza više ne može izbeći, kao što je sada slučaj sa Srbijom.

Dodatna rđava okolnost jeste ta što su okolnosti nepovoljne. Srbija je vodila privrednu politiku koja je računala sa povoljnim finansijskim i tržišnim kretanjima u svetu (nema problema sa zaduživanjem), što se ogledalo u oslanjanju na visoku neravnotežu u spoljnoj razmeni. Tome je bila prilagođena i politika kursa. Uz to, ona se koristila i za kratkoročno obuzdavanje inflacije, što je značilo dodatno oslanjanje na uvoz i na priliv novca iz inostranstva (na cene uvozne robe se ne može uticati, pa ako su one stabilne ili padaju kada dinar jača, veći uvoz znači i stabilnije cene ili sporiju inflaciju). Visoki deficiti u razmeni sa instranstvom su nosili značajan rizik sami po sebi, dakle i u najbolja vremena, a on je posebno povećan usled pogoršanja finansijskih i drugih privrednih okolnosti u svetu. Što je ugrozilo krhku privrednu stabilnost Srbije.

Ova je kriza, dakle, došla u nevreme. Ne samo da je pogrešno procenjena dostupnost stranih sredstava, već su i potpuno pogrešno procenjene mogućnosti srpske privrede, što se ogleda u politici javnih finansija pre svega, ali i u shvatanju da se reforme mogu odlagati u nedogled, a mogao se steći i utisak da se smatra da su one praktično i završene i da je sada došlo vreme da se preraspodeljuju postignuća, da je došlo vreme socijalne pravde, a ne da tek predstoji povećanje efikasnosti i rada i ulaganja. Tako da su nosioci privredne politike, koji se nisu menjali već najmanje osam godina, a neki su prisutni i mnogo duže, odgovorni za dvostruku pogrešnu procenu: o dostupnosti stranih finansijskih sredstava i o merama reformi potrebnim da se poveća efikasnost privrede.

Sada je potrebno promeniti privrednu politiku u nepovoljnim uslovima, u nevreme dakle. Problemi nisu samo u domenu privredne poltiike, već se protežu i na sferu vrednosti, dakle ideologije, a sve će to imati i političke posledice. Najpre, ipak, valja razumeti probleme sa kojima se suočava privredna politika.

Uzeću za primer devizne rezerve, zato što oko toga postoje značajne nejasnoće. Visina deviznih rezervi centralne banke nije nezavisna od kursa dinara. Drukčije rečeno, konkretni kurs dinara formira se pri datim rezervama. Tako da kada se kaže da centralna banka ima dovoljno rezervi da obezbedi stabilnost kursa, to ne znači da se kurs neće menjati ukoliko se povećavaju ili smanjuju rezerve. Naprotiv, ako centralna banka troši rezerve da bi odbranila kurs, to će, osim ako nije reč o promenama u ponudi i tražnji stranog novca koje su sezonske prirode, dovesti do depresijacije dinara bez obzira na to koliko su izdašne devizne rezerve. Ovo zato što je postojeći kurs uspostavljen pod pretpostavkom postojanja upravo tog nivoa deviznih rezervi, pa njihovo smanjivanje podrazumeva depresijaciju.

Usled toga, ako je tražnja za stanim novcem povećana, kurs se može održati samo ukoliko se može povećati i ponuda stranog novca, a ne može ako se samo devizne rezerve smanjuju. Strani novac, naravno, može da se pozajmi, u slučaju potrebe za jačanjem rezervi centralne banke, u čemu može da pomogne MMF, jer njegovi krediti uglavnom tome i služe. Pretpostavlja se da će do gubljenja rezervi doći ako je kurs prestao da uravnotežuje ponudu i tražnju stranog novca, do čega može da dođe iz više razloga, a gotovo je nužan uslov da se povećava deficit na tekućem računu bilansa plaćanja (to je račun koji se sastoji od spoljnotrgovinskog bilansa, i robe i usluga, od bilansa dohodaka i od doznaka, privatnih i javnih). U Srbiji je taj defiict trenutno negde blizu 20% bruto domaćeg proizvoda, što je znatno više nego prethodne godine, kada je takođe bio na nivou višem nego godinu dana ranije.

Šta je obično uzrok krize kursa? Jedan čest razlog jeste usporavanje rasta izvoza, a pogotovo njegov pad. Ovo je pogotovo tačno za zemlje čiji je deficit na tekućem računu pre svega posledica spoljnotrgovinskog defiicta, i to poglavito deficita u robnoj razmeni. Što je upravo slučaj u Srbiji. Pokrivenost uvoza izvozom je ispod 50%, i to u dužem periodu. Pri rastu spoljne trgovine, to podrazumeva rast spoljnotrgovinskog deficita. Uz to, i možda još važnije, izvoz je skoncentrisan na mali broj proizvoda i usluga. To znači da pad, recimo, cena metala, ruda i hrane vodi smanjenju vrednosti izvoza, i to u značajnoj meri. U meri u kojoj do toga dolazi, veoma je teško održati kurs i to ne toliko zbog toga što bi depresijacija dinara povećala izvoz te robe, već zbog toga što postaje neodrživ dostignuti nivo uvoza.

To je uglavnom problem sa kojim se suočava monetarna politika: izgledi za izvoz su loši, tražnja za devizama je veća, pristup kreditima otežan, i kurs teži da depresira. Trošenje rezervi služi samo da se depresijacija učini postupnom, onoliko koliko se može.

Centralna banka je reagovala i podizanjem kamatne stope. Ovo je mač sa dve oštrice. Devedesetih godina je dosta raspravljano o tome. Pokojni se Rudiger Dornbuš, svakako jedan od najvećih stručnjaka za ekonomiju otvorenih privreda, zalagao za odbranu kursa višom kamatnom stopom, što je savetovao i MMF, a Džozef Stiglic je dokazivao da je to pogrešno, jer često ima upravo suprotne posledice od željenih. Primer ruske krize ide na ruku Stiglicu. Tamo je centralna banka uložila značajan trud, i celokupnu rezervu, uzaludno privlačeći strani novac kako bi se očuvao kurs. To se završilo finansijskih krahom. Stiglic je analizirao mnogo primera i došao do zaključka da, u najmanju ruku, nema valjanih dokaza da je restriktivna monetarna politika doprinela stabilnosti kursa i održanju spoljne ravnoteže.

Zašto je tako možda je najlakše videti na jednostavnom primeru odnosa kursa i kamatne stope. Ukoliko je kurs fiksiran ili upravljan, kao u Srbiji, tada bi trebalo da dođe do izjednačavanja kamatnih stopa na strani i na domaći novac. Eventualna razlika, viša kamatna stopa na domaći novac, izražava očekivanu depresijaciju kursa. Tako da povećanje kamatne stope na domaća sredstva sugeriše povećani rizik depresijacije. Uobičajeni argment jeste da se višom kamatnom stopom povećava rizik špekulisanja da će doći do depresijacije, što bi trebalo da smanji tražnju za stranim novcem i da omogući centralnoj banci da s vremenom smanji kamatnu stopu. Ovo bi bila uverljivija monetarna politika ukoliko bi centralna banka mogla da obezbedi potrebnu količinu stranog novca i tako odvrati one koji imaju domaći novac da ga menjaju za strani bojeći se devalvacije. No, ako je pristup stranim sredstvima otežan i ako se očekuje sporiji rast ili čak smanjenje izvoza, jer on donosi strana sredstva, onda je veoma teško povećanjem kamatne stope održati kurs. Jer se time signalizira da je potrebno očekivati još veću depresijaciju u času kada centralna banka odustane od odbrane kursa. Signal je sadržan u činjenici da se povećanjem kamatne stope ukazuje na povećanje rizika, budući da je visina očekivane zarade od ulaganja zavisna od visine rizika.

Opasnost da će doći do krize kursa jeste razlog za to da se MMF pozove u pomoć. Ona, međutim, nije bezuslovna. Pored toga što se pozajmica mora vratiti, uz odgovarajuču kamatu, MMF dogovara uslove stabilizacije privrede, kako bi ne samo njegov već i novac drugih kreditora bio siguran. A budući da je ključni problem održanje ravnoteže u razmeni sa inostranstvom, jedan od uslova jeste stabilizacija potrošnje, kako bi se smanjila tražnja za uvozom. Takođe, može da bude potrebno smanjenje potrošnje, ako se teži stabilizaciji cena. To će biti problem ako dinar nastavi da depresira. Usporavanje inflacije uz eventualnu korekciju dinara u odnosu na evro će zahtevati smanjenje potrošnje, pre svega javne, jer je ona pod direktnom kontrolom vlasti, a posredno i privatne kroz smanjene mogućnosti zaduživanja i zbog smanjene tražnje uopšte. Smanjenje potrošnje znači sporiji rast privrede, a može svakako da znači i pad privredne aktivnosti, dakle recesiju.

Do potrebe da se stabilizuje privreda dolazi u nevreme zato što se i privrede značajnih trgovačkih partnera nalaze pred usporavanjem privrednog rasta, a privreda Evropske unije ulazi u recesiju. U tim okolnostima, kada se povećava privatna štednja i smanjuju potrošnja i investicije, što se ogleda i u usporavanju inflacije, nije potrebno da monetarna i fiskalna politika budu restriktivne. Jer bi se time podstakli deflatorni procesi, dakle moglo bi da dođe do pada cena, što bi dodatno obeshrabrivalo ulaganja i potrošnju. Usled toga se centralne banke dogovaraju da smanjuju kamatne stope, a države se zadužuju kako bi povećale javnu potrošnju. Srbija mora da se ponaša upravo suprotno: centralna banka je prinuđena da povećava restriktivnost monetarne politike, a ministarstvo finansija će, samo ili zato što će mu to MMF preporučiti, morati da smanjuje javnu potrošnju. Šta će ostati od planiranih javnih ulaganja i od socijalnih i drugih davanja, ostaje da se vidi.

Na ovom mestu je pogodno pozabaviti se ideološkim reakcijama srpskih političara, partija i tvoraca javnog mnjenja. U zemljama gde se odgovornost za privredni rast u većoj meri nego do sada prenosi na javni sektor, nije neprirodno što oni koji učestvuju u ideološkoj konkurenciji teže da steknu određene prednosti. Tako da se može očekivati kritika liberalizma, neoliberalizma i svih onih koji se zalažu za slobodno tržište, a naravno momenat je da neku prednost steknu i oni koji su protivnici individualizma i ljudskih prava i koji zagovaraju jednu ili drugu vrstu kolektivizma i socijalne odgovornosti, pa čak i ako to znači povećanje državne prinude i zanemarivanje pojedinih prava.

U Srbiji i ta kritika liberalizma, privatnog vlasništva i privrede, kao i slobodnog tržišta takođe dolazi u nevreme. Tek je proglašena era socijalne pravde, kad se pokazalo koliko su rđavo radile srpske privredne vlasti. Nije, naravno, ovo prvi put. Kao što Srbija u tome nije usamljena. Posebno je, naravno, zanimljiva slična ideološka reakcija u Rusiji, gde se na neprestane neuspehe države gotovo uvek reaguje pojačanom kritikom individualizma, liberalizma, i slobodnog tržišta i uzdizanjem patriotizma, solidarnosti, socijalne kohezije i socijalne pravde. Štaviše, kao i u Srbiji, ističu se prednosti nerazvijenosti i zaostalosti, jer je liberalni Zapad korumprian napretkom koji ljude čini sebičnim i pohlepnim. U Srbiji je to praktično dominatna ideologija bar od sredine šezdesetih godina, a bolje informisani kažu još i duže, no to je posebna tema. Ovde je samo važno reći da je do jačanja uticaja te kolektivističke ideologije, u osnovi nacionalističke, gotovo uvek dolazilo u nevreme. Dakle, kad god je belodano da je država dovela zemlju u krizu, pokrene se kritika liberalizma, zapadnjaka, evropejaca, mondijalista i svih onih koji ne pišu patriotske članke o tome kako su svi drugi odgovorni za krizu, samo ne srpske političke i privredne vlasti.

Ta ideološka reakcija, međutim, ne znači da se mogu izbeći političke posledice. Ugled privrednih vlasti ne može a da ne trpi negativne posledice. Ne samo zato što se vraća MMF, već i zato što će se odustati, na jedan ili drugi način, od svih obećanja o brizi za socijalnu pravdu. Inflacija već krnji realna primanja, i onih sa platom i onih sa penzijama, a tek će doći do povećanja cena i smanjenja potrošnje. Smanjiće se i obećana ulaganja u puteve, gasovode i još mnogo toga. Za sada sve to ne ugrožava koaliciju na vlasti zato što se sve opozicione stranke tiskaju na desnici, utrkujući se koja će biti više nacionalistička i populistička. No, ta stabilnost vlade i združena kritika liberalizma i liberala samo znači da će, ne samo privredni već i politički ceh ponovo platiti građani.

 
Peščanik.net, 06.11.2008.