Na skorašnjoj konferenciji za novinare, Helsinški odbor i Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM hteli su da podsete javnost na to da su pre godinu dana podneli tužbu za raspirivanje rasne mržnje. Aprila 2009. Javnom tužiocu u Beogradu podneta je tužba protiv Dobrice Ćosića. Žena koja je u ime YUCOM-a potpisala tu prijavu, Biljana Kovačević-Vučo, nije mogla da prisustvuje konferenciji. Nalazila se u jednoj beogradskoj bolnici u kojoj je naredne noći preminula.
Talog je plural, istina je jedna
Na konferenciji je predstavljen dosije od oko 35 stranica koji Ćosićevim citatima potkrepljuje tu prijavu. Kada ja, kao Nemac, čitam te redove, stičem utisak da su pre svega konfuzni. Ali to ovog puta nije moja konfuzija zbog srpske stvarnosti – radi se o Ćosićevoj zbunjenosti naspram sveta koji on više ne razume. A ipak svojom senilnom tvrdoglavošću insistira na tome da ga razume. I ide korak dalje: tvrdi da je on zapravo jedini i poslednji preostali koji ga još uvek dobro razume. On to radi javno – u pozi jednog spiritus rector-a srpske nacije, o kojoj neprestano piše. Očekuje od drugih da će je i oni razumeti na isti način.
Morao sam ovih 35 strana da pročitam i drugi i treći put, kako bih stekao sliku o tome šta se u tom tekstu dešava. Najpre sam zapazio da Ćosić pišući o drugome koristi isključivo množinu. Kao da druge može da spozna jedino kao predstavnike kolektiva, kao deo jedne mase, koja je na drugom kraju sveta, koja se urotila protiv Srbije. A nekad piše i o onoj masi srpskih izdajnika, koji su se odrodili od pravih vrednosti srpstva i koji su izdali ovu zemlju i gurnuli je u propast.
U tom njegovom svetu samo onaj koji zastupa istinu može da bude u jednini, da bude individualnost i da govori o sebi. On (jer žene po pravilu nisu za ovakve teške zadatke) podnosi tu sudbu usamljenog ratnika, samo on može podneti usamljenost onoga koji vidi usred gomile zabludelih, on je podoban za ulogu sekularnog patrijarha. Ćosić u jednini piše samo o sebi.
Sve druge on navodi kao primere, predstavnike jedne vrste, rase, etnosa, kao slepe sledbenike jednog pokreta, bezdušne realizatore pravila i zakona kojima su podređeni, istrumente istorije koja ne priznaje mnogo aktera. Svet se sastoji od kolektiva među kojima su nepremostive razlike. Konflikti se stvaraju kada ne postoji granica koja deli te kolektive. Malo je onih koji kao vođe – fireri – izranjaju iz kolektiva. Njihov zadatak je da čuvaju te granice kako bi se sprečili konflikti između kolektiva. Brisanje granica znači konflikt. I stoga je san o granicama omeđenoj teritoriji Srba bio san o miru. Ovaj projekat je, pak, bio veći od svakog pojedinačnog čoveka srpskog kolektiva. Množina kao gramatička kategorija postojanja ovog pojedinca je dokaz za njegovu zamenljivost, njegovu beznačajnost. Ovaj pojedinac nije vredan nijedne misli, a kamo li kakvog pravog osećanja.
Ovo zvuči veoma apstraktno, ali ima svoje konkretne posledice. Danas kada nekog lekara iz Kosovske Mitrovice, koji radi u veoma loše opremljenoj bolnici, pitate (a pitao sam ga) da li bi pacijenta koji je pretrpeo infarkt poslao u južni deo grada, s druge strane reke, ili ga transportovao dva sata do Niša, on odgovara: Niš. Ako taj pacijent ne preživi put do Niša, on se žrtvovao za kolektiv. Nije se on žrtvovao, jer ga nisu ni pitali. Žrtvovali su ga. A pojedinac i nije od značaja.
Jaspers između Lazara i Ženevske konvencije
Ovakav Ćosićev stav najviše dolazi do izražaja kada piše o tome kako mu stižu novosti o srpskim zločinima – ubistvima, progonstvima, pustošenjima. Kao da ne postoje ni novine ni radio niti televizija, on doziva svog posetioca kao božanskog glasnika Merkura koji stupa na scenu njegove spisateljsko-isposničke ćelije i pripoveda mu o lošim vestima. I svaki put kada mu pristigne vest o takvom zločinu koji je evidentan i ne može ga poreći, on se pun patosa uzruja zbog tog nečuvenog zlodela. No, njegova uzrujanost nikada nema koren u solidarnosti sa žrtvama, već u činjenici da ovakve slike izgled Srbije u svetu deformišu u jednu zlu grimasu.
On je uzrujan jer to nije u srpskom duhu – ubijati, proganjati, uništavati. Samo srpski izdajnici mogu na takav zločinački način da delaju. Negde između Kneza Lazara i Ženevske konvencije očigledno postoji za Ćosića nekakav specifično srpski Kodeks časne borbe, kog svet ne želi da spozna.
Ovog pisca tišti što je ta čast povređena devedesetih. Taj bol ga odvodi do nemačkog filozofa Karla Jaspersa i njegovih spisa o nemačkoj krivici posle 1945. Za Jaspersa se moralna krivica razlikuje od prekršajne ili političke krivice – pošto se isključivo radi o pitanju koje pojedinac postavlja pred sobom (ili možda pred bogom). Prekršajna krivica je povreda pravila društva i traži sudsku presudu – stoga je ova presuda „u ime naroda“. Politička krivica je povreda međunarodnih pravila – takoreći povreda pravila oko kojih su se kolektivi među sobom dogovorili. Otuda legitimitet Međunarodnih sudova. A moralnu krivicu Nemaca koji su preživeli i rat i nacistički teror Jaspers opisuje na sledeći način: „Mi, preživeli, nismo tražili smrt. Nismo izašli na ulice, nismo urlali do uništenja, kada su odvodili naše jevrejske prijatelje. Odabrali smo da ostanemo u životu iz tog, iako slabog, mada ispravnog, razloga, jer naša smrt ne bi pomogla. To što živimo je naša krivica.“ I ova rečenica je pisana u množini, ali ovde množina treba da pokaže kako nijedna individua među posleratnim Nemcima nije mogla da se otrgne od ovog pitanja.
Gledale ga beogradske dame
Ali ne želim predugo da se zadržavam na delu ovog autora. Želim da ponešto kažem o ženi koja je ovog zastupnika srpskog srednjeg veka htela da izvede pred sud, jer je u svom opisu razlika unutar svih njegovih kolektivnih množina izgubio meru, i jer je o drugima govorio kao o „talogu Balkana“, ispražnjenima od bilo kakve kulture i nesposobnima za prosvećenje i razum.
Ta žena, Biljana Kovačević-Vučo, koja je u ponedeljak veče preminula, nije bila samo jedna nezavisna individua – bila je, štaviše, unikat ovog srpskog društva. Za nju su svi bili individue – svi kojima je trebala njena pomoć, svako od neprikosnovene važnosti, i niko nije smeo biti žrtvovan za neku, navodno ili odista plemenitu, kolektivnu stvar. Ona se borila za sistem pravila koji bi svakog pojedinca branio od egoizma drugih. Ona ovakvu sigurnost nije očekivala od nekog srednjevekovnog kodeksa, oko koga se ionako dogovaraju muške glave međ‘ sobom.
Jednom je Ćosić govorio o „takozvanoj drugoj Srbiji“ i redom je imenovao muškarace, pripadnike tog drugog dela, dok žene iz učtivosti nije želeo da poimenice proziva, nazivajući ih „gomilom beogradskih dama koje za stid ne znaju“. Nijedna od tih žena ne bi od njega tražila takvu obazrivu učtivost. Ono što te žene razlikuje od njega jeste njihova individualnost po sebi. Ćosićeva singularnost je samo jedna izvedenica koja postoji jedino u obliku sledbeništva. Njegovo očajanje nad stanjem sveta je očaj zbog propasti baš tog sledbeništva.
Karikatura originala
Evropa iz koje ja dolazim nikada nije Srbiju karakterisala kao zlikovačku, kako to Ćosić smatra. Naprotiv, nadala se da će Srbija moći da iznedri 1000 takvih žena (a i muškaraca), kakva je bila Biljana. Verovala je da je Srbija kadra da to učini. Nekada smo skoro očajavali u toj nadi. Uvek su ljudi poput Ćosića tvrdili da Evropa iščekuje propast Srbije. A 1000 takvih žena ne znače propast Srbije, već u najboljem slučaju – propast njegove, ćosićevske Srbije.
Evropa, koja nije mnogo znala o Srbiji, uživala je u filmovima Emira (ili Nemanje) Kusturice, u kojima su potvrđivani klišei o Balkanu. Bili su to izleti u infantilne i pubertetske snove o anarhičnom postojanju. Posle bioskopa sedeli bismo uz čašu Bordoa ili Brunello di Montalcino u nekom kafiću u kom je zabranjeno pušenje, i još malo se smejali tome. Jer izgledalo je da su ti filmovi puni jedinstvenih pojedinaca. Kada bolje pogledamo, za svaku individualnost se ispostavilo da je samo karikatura originala. Anarhija tih protagonista je samo naličje jedne rezignacije koja od sveta ništa više ne očekuje i ništa nema da izgubi.
Evropa je čekala na Srbiju koja poput neke mlade nije mogla da se odluči koji joj se mladoženja više sviđa – onaj s Istoka ili onaj sa Zapada. Neki pametni američki političar je o ovoj dilemi jednom prilikom rekao: „Idite na Kalenića pijacu u Beogradu i ponudite svakom koga sretnete da izabere između dve karte – jednu za dve nedelje u Njujorku a drugu za dve nedelje u Moskvi. Brzo ćete saznati odgovor.“
Mislim da ono što Srbiju, ali i niz zemalja u regionu, kulturno razlikuje od ostatka Evropa jeste baš ta množina. To je množina koja zaposeda svaku individuu i uranja je u kolektiv. Čini se opravdanim da, suočeni sa tajkunima i sveprisutnom korupcijom, tvrdimo kako su oni upravo posledica zapadnjačke individualizacije koja je prodrla u Srbiju i uništila tradicionalne vrednosti jednakosti i pravde. Ali ne dešava se to samo u Srbiji. Ideološki velikani starih srednjeevropskih kolektivnih sistema su na vreme, dok se još moglo, svoju nekadašnju političku moć pretočili u ekonomsku. Ponegde je to još uvek moguće.
A zašto je moguće? Zato što je još uvek suviše malo onih koji bi za građansku individualnost ustali i iz osećanja odgovornosti prema opštem dobru zatražili sistem pravila. Pravila, koja sprečavaju takve pojave. Odgovornost, solidarnost, pravda… to su pojmovi iz rečnika „beogradskih dama“, koje „ne poznaju stid“. One i te kako znaju za stid, ali same odlučuju o tome čega će se stideti. Stid im nije potreban kao instrument moći
Sa nemačkog prevela Maria Glišić
Beton, 04.05.2010.
Peščanik.net, 11.05.2010.
