Од свих невоља којима је била кажњена земља фараона само је једна невоља, помрчина, била названа ужасном. Како онда да назовемо паклени мрак што не траје само три дана, већ сву вјечност?
Портрет умјетника у младости, Џ. Џојс
Митови и легенде су маштовит покушај објашњења насумичности људског живота. У свим рјечницима наићи ћемо на сличне дефиниције тих појмова – они наиме представљају нестварну „надоградњу“ стварности, покушај овладавања неовладивим силама, и схватања на разним степенима развитка несхватљивог. Како је човјечанство напредовало, митови и легенде су губили на значају. Јер, суштина ствари се почела посматрати све једноставније, нека образложења су била сувишна, а друга излишна – у међувремену смо дошли до нових. Тако је то данас у развијеном цивилизацијском кругу, којем сматрамо да припадамо. Код нас, међутим, ствари стоје мало другачије. Митови и легенде су извориште самооправдања, основна душевна храна, и штит од, често непријатне, стварности.
Кад је рушена бањалучка џамија Ферхадија, говорено је како је сазидана од камених блокова срушених хришћанских цркава и манастира, односно како је саграђена на мјесту некадашње цркве. Турци нису били милостиви и добри владари, али у причи о „турском ропству“ није ријетко беспотребно претјеривање. Лакше је прихватити сопствену немоћ пред много надмоћнијим непријатељем, тјешећи се барем да му је претходила велика и развијена цивилизација, коју је непријатељ, дакле, уништио, и чак њене фрагменте искористио за развој самог себе: ако ли су од парчади наше културе зидани често веома лијепи егземплари њихове, колико ли је онда лијепа морала бити наша култура! Гледе камења са рушевина Ферхадије, нико није помишљао на једну ситницу: ако су камени блокови заиста прије били дио неке цркве, и натапани тамјаном окруживали савршавање светих тајни, зашто су послије рушења Ферхадије завршили на градској депонији, или у Врбасу?
Много би било честитије поступити као наш чувени неимар, који ових дана камене блокове из куле понад Требиња, жели да узида у свој „Скадар на Бојани“. Питам се, неће ли, да се темељи и зидови одрже, узидати у зидине свог здања, потпомогнут нашим властима, и све нас, да би вилу увијек жедну крви и жртве заситио? Требињци су се, изгледа, почели бунити, због овог вандализма. Али, слаба им је од тога корист! Бунити се против било чега што власт данас ради, а не одговара нам, било би слично поступку малоумника који се полио петролејом, сам се запалио, и онда одједном почео да гаси ватру по себи. Тај поступак самоспасавања, додуше, јесте рефлексна радња, и као такву је треба и посматрати – не као прорачунату и разумну, промишљену, већ несвјесну и ненамјерну. Било би добро да Херцеговци у свом реаговању барем истрају, и тако покажу својим властима да су још увијек, ако ни за шта друго, способни за рефлексно успостављену самоодбрану, јер, данас аустроугарска кула, сутра потопљени мост, прекосутра нечија кућа. Имали смо ми и таквих искустава: прво су нестајали културно-историјски споменици, а потом породичне куће. То су, међутим, била нека друга времена.
Нека друштва (на жалост не наше), имају израженију културу грађења, од културе разграђивања, и у њима коегзистирају заоставштине многих епоха, макар оне биле идеолошки или како већ супротне једна другој. Код нас, међутим, постоји стална тенденција уништавања свега претходног. Било да се иза разарања крије економска корист, или не.
У овим ситуацијама табу је противити се власти и њеним саслужитељима отворено (локани избори су за који мјесец па ћемо видјети), а митови и легенде служе као оправдање и треба да упуте на неки виши циљ који се крије иза бахатости коју нам сервирају свакодневно: у случају Ферхадије циљ је била освета за вишевјековно ропство и један свепрожимајући осјећај задовољене правде, а у случају Петрине виши циљ је још духовно „дестилованији“: крвљу и знојем натопљени херцеговачки камен, који су Србљи узидали у кулу мрског католичког окупатора, раставићемо један од другог, и пренијети у Вишеград, град „од ћуприје“, да бисмо изградили сценографију за величанствену филмску сагу о нашој патњи, не само под аустроугарском, него и под још гором: османском тиранијом. Притом, читав пројекат организује потомак, како сам тврди, једне потурчене српске породице, којем власти поклањају и новце и камене блокове. Још само фалимо ми, као поклон. У филму би сцена аџами оглана тад добила прави смисао.
Peščanik.net, 18.06.2012.
