Ne znam, zaista, kako u tom smislu stvari stoje, recimo, u Hrvatskoj, ili bilo gde drugde, ali u poslednjih nekoliko godina jedna specifična kultura pipkanja prerasla je u pravu pravcatu epidemiju koja se naročito brzo proširila kod podgrupe humanoidnih primata poznate pod kolektivnim nazivom – političar, srpski.
Dvoumim se, zapravo, već ovde, na početku, da li je izraz ‘kultura pipkanja’ baš najadekvatniji. Sam sam ga skovao kako sam znao i umeo, a vama ne preostaje ništa drugo nego da se, u nedostatku zvaničnijeg termina, zadovoljite tom za sad jedinom ponuđenom formulacijom. U svakom slučaju, može se bez ikakvog preterivanja reći da ta pojava s pipkanjem kod srpskih političara već lagano doseže alarmantne razmere.
Gotovo da više između njih i ne dođe do bliskog susreta (a poznato je da je reč o izrazito socijalnim bićima kod kojih su međusobni kontakti izuzetno česti), a da ne overe jedan drugog čitavim nizom dodira (i to po veoma određenim delovima tela) praćenih karakterističnim grimasama.
Tome se zapravo i ne treba čuditi. Poznato je odvajkada da je taktilna, ili haptička komunikacija svojstvena kako primatima tako i mnogim drugim sisarima. Šimpanze, recimo, uzajamnim bištenjem uspostavljaju jaku društvenu vezu (you scratch my back, I scratch yours) i signaliziraju društvenu strukturu, slonovi maštovito koriste surle, uši, kljove, rep i stopala u širokom rasponu taktilnih simbola dok političar, srpski prednjim udovima u svakoj prilici rado poseže za ramenima i nadlakticama svog sagovornika, nešto ređe za vratom, potiljkom i obrazima, kad god poželi da prenese jednu od tri elementarne poruke ove specifične heptičke komunikacije:
– dominaciju (‘jebo sam ti mater’),
– saradnju (‘jebali smo im mater’),
– i submisivnost (‘jebo si mi mater’).
U bogatstvu i sofistikaciji heptike naročito se iz nekog razloga ističu političari s naše uboge i na dva različita načina lažne levice (DS-SPS). Mada se, istina živa, ovaj fenomen primećuje na svim stranama našeg širokog i veoma raznolikog političkog neba. Ali da su principijelni i najinspirativniji pipači na levici – jesu.
Čuveni su, recimo, do bola taktilni svakodnevni izlivi SPS-ovog ministra za infrastrukturu Milutina Mrkonjića – koji sebe, vidi se to, smatra baš velikim lafom i šmekerom. Ovaj velikan obnove i izgradnje razvio je jedan veoma specifičan zahvat desnicom kojom, ko od brega odvaljen kakav već jeste, dohvati sagovornikovu glavu i iskrene je šakom kako bi je obrazom dirljivo položio na sopstvene grudi.
E sad, zašto, to se ne zna tačno. Evolucija uvek prethodi njenom razumevanju. Timovi naučnika vredno i svakodnevno rade na tome, međutim misterija još uvek nije razjašnjena. Ali u svakom slučaju, jedno je sigurno: kad te Mrka tako zgrabi tad si njegov i nema mrdanja dok te on ne pusti!
Nema važnijeg srpskog političara koji pre ili kasnije, na beskrajnu radost okupljenih reportera, voditelja, snimatelja i fotografa, nije potpao pod ovaj poseban Mrkin tretman. Različiti ljudi (pardon: različiti političari, srpski) na to različito reaguju, a najbolje od svih čuveni čačanski desničar Velimir Ilić (vidi sliku) koji se, barem sudeći po blaženom izrazu lica, onako baš submisivno, spreman na sve što mu eventualno predstoji, predao muževnom, dominantnom i u zloslutna bespuća srpske budućnosti zagledanom Mrkonjiću.
Dirljivo? Gadno? Glupo? Odlučite sami – tek nije ta bizarna taktilnost Milutina Mrkonjića usamljeni slučaj. Statistički podaci na žalost ne postoje, ili barem meni nisu dostupni, ali ovako privatno sam sklon da verujem da su srpski političari najnovije generacije po količini pipkanja, svakako, među prvima u Evropi.
Pa dobro, hajde, barem u nečemu!
Nekadašnji srpski predsednik Tadić, recimo, danas kandidat za premijera uprkos izbornom neuspehu (tako se to radi u zemlji Srbiji), takođe je jedan od istaknutih pipača. Ali, za razliku od vernog koalicionog partnera Mrke, njegovi su dodiri spontani i iskreni u onoj meri u kojoj je to i njegov osmeh. On sagovornika dodiruje nežnošću robota, overava mu triceps ili podlakticu kao mašina za utvrđivanje kvaliteta, a koristi i svaku priliku da mu priđe s leđa kako bi mu položio dlanove na ramena i brzo ga prodrmao, što kod pipanog (i drmanog) izaziva uglavnom salve neprijatnosti, instinktivni otpor i distancu.
Pa, zašto onda to radi, zašto?!
Priznajmo otvoreno – ni to nije sasvim jasno. Neki koji sebe smatraju stručnjacima tvrde da alfa-mužjak Tadić tako uspostavlja dominaciju nad slabijim suparnikom. Moguće je i to, ne tvrdim ništa pa samo prenosim dalje ono što su meni rekli, ali jedno je u svakom slučaju sigurno: nikad se Tadiću, ma koliko se trudio – evo, kladim se u šta god želite – niko neće predati onako potpuno i bespogovorno kako se siroti (i, dobro, hajde, mortus pijani) Velja Ilić predao spustivši obraz na grudi junačke (moguće još pijanijem) Milutinu Mrkonjiću. Pa nek pipa do sudnjeg dana!
Međutim, ma koliko neprijatan da bio mehanički dodir lidera demokrata, od njega se ta čudna navika svejedno kapilarno prenela po čitavom DS-u. Potpredsednik ove stranke, Dragan Đilas, tako, u poslednje vreme baš voli da pipne ili poduhvati. Videli smo ga čak, ovih postizbornih dana, kako onom ovejanom Tadićevom tehnikom s leđa pipa i drmusa samog Tadića!
E sad, kako se to ovom dopalo i znači li taj neobični postupak možda nešto jako važno na jednom višem planu ove nadasve bogate, višeslojne, često misteriozne heptičke komunikacije srpskih političara koja se nalazi u prvobitnoj fazi intenzivnog razvoja – na žalost, ni to se ne zna.
Iskreno se, međutim, nadam da će umovi bistriji od mog, zarad dobrobiti čovečanstva, ili barem srpskog naroda, ili već nečeg, čega god, rešiti i tu misteriju.
Ja ću – obećavam – veoma rado pisati o tome.
T-portal, 12.06.2012.
Peščanik.net, 13.06.2012.
