Dana 12. marta 2003. godine, izvesni Zvezdan Jovanović, nekadašnji okoreli paramilitarac i aktivni učesnik većine ratova na prostoru bivše Jugoslavije, u to vreme visoko pozicionirani pripadnik ozloglašene JSO (Jedinica za specijalne operacije), tzv. Frenkijevaca ili Crvenih beretki, te ujedno član kriminalne organizacije Zemunski klan, strpljivo je čekao da odabrana meta uđe u nišan njegovog snajpera Heckler & Koch, model G-3 SG 1.
Nepomičan na svom položaju za prozorom prazne kancelarije na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u beogradskoj ulici admirala Geprata br. 14, ne skidajući pogled s nišana, Jovanović je u odsudnom trenutku zaustavio disanje i – povukao obarač. Bilo je tačno dvanaest časova i dvadeset tri minuta.
Ispaljeni metak je, krećući se prosečnom brzinom od oko 700 metara u sekundi, razdaljinu od 134 metra do dvorišta Vlade Srbije s druge strane bloka oivičenog ulicama Nemanjinom, Kneza Miloša i spomenutom Gepratovom, prešao za manje od dve desetinke. Na kraju svog kratkog, pravolinijskog i razornog putovanja probio je grudni koš i zario se pravo u srce tadašnjeg premijera Republike Srbije, dr Zorana Đinđića, ostavljajući ga na mestu mrtvim.
To je tačka na kojoj valja zamrznuti sliku i zaustaviti se. Dvanaesti mart je. Godina 2003. Tačno vreme: 12 časova i 23 minuta. Trajektorija projektila koja se iscrtala u prostoru i zgasnula čim je metak dosegao cilj, dovela je u za sva vremena neraskidiv odnos Ubicu i Žrtvu, ali i sve druge ubice i sve druge žrtve ovog u stvari kolektivno počinjenog i kolektivno pretrpljenog zločina. Upravo stoga će se na jugoistoku evropskog subkontinenta, preciznije na Balkanskom poluostrvu, još preciznije u zemlji po imenu Republika Srbija, ako već nigde drugde, istorija jako dugo deliti na vreme pre i vreme nakon tog trenutka, dakle – na vreme pre i vreme nakon atentata na „prvog demokratski izabranog premijera Srbije“, dr Zorana Đinđića.
Reč je o momentu u kom se, ionako poslovično nevesela i mutna, čitava stvarnost u Srbiji najednom dodatno zakomplikovala i nepovratno pogoršala. Nulti čas novog mračnog doba kroz koje srpsko društvo od tad pa do danas nekako glavinja, sa depresivnom svešću da će, kako stvari stoje, ovo vreme, ovakvo kakvo je, izigrano, razvaljeno i poništeno, trajati veoma dugo. Možda i u nedogled.
Ako sada ponovo odmrznemo sliku i dopustimo vremenu da slobodno teče, videćemo Zvezdana Jovanovića kako, s nišanom i dalje na oku, ispaljuje još jedan metak koji završava u stomaku Đinđićevog telohranitelja, Milana Veruovića. Sve nakon toga, haos je i ludnica, uz mnogo buke i pokreta. Dok Jovanović i drugi konspiratori iz Zemunskog klana ubrzano napuštaju svoj položaj i beže u unapred pripremljene „štekove“ raspoređene po čitavom Beogradu, premijer Srbije, bez znakova života, nakon neuspelog pokušaja reanimacije na stepeništu Vlade Srbije (iz koje je, krećući se na štakama zbog nedavne sportske povrede, upravo izlazio u času kad je bio prostreljen) odvezen je u Urgentni centar gde je uskoro konstatovana njegova smrt. Telohranitelj Veruović uspešno je operisan, međutim za samog Đinđića zaista nije moglo ništa da se učini.
*
Obično se kaže da se svi koji su pre deset godina živeli u Srbiji, pod uslovom da su bili pri punoj svesti, svakako sećaju gde su bili i šta su radili u trenutku kad su saznali za smrt Zorana Đinđića. Ima, naprosto, takvih događaja koji u pamćenju svedoka ostaju zauvek, a atentat na tadašnjeg srpskog šefa Vlade svakako spada među njih. Pa ipak, što se mene lično tiče, ne mogu da kažem da sam stopostotno siguran u sopstveno sećanje na inicijalnu reakciju koju je taj nesumnjivo tragični događaj u meni izazvao.
Živeo sam tada, baš kao i dan danas, u Srbiji, rekao bih i da sam bio pri punoj svesti, što znači da sve preduslove uspešno ispunjavam. Pa ipak, kad gledam unazad i pokušavam da oživim to već davno prošlo vreme, vidim da su se, u međuvremenu, moja sećanja na tri važna medijska događaja iz prve polovine prve decenije novog veka i milenijuma na čudan način smešala i stopila tako da danas više nisam u stanju da ih s punom sigurnošću razdvojim. Teroristički napad na SAD iz 2001, atentat na Đinđića iz 2003, i cunami u Indijskom okeanu iz 2004. upetljali su se u mom pamćenju u bizarno ali nerazmrsivo klupko. Sve tri vesti, naime, doznao sam na istom mestu – u redakciji izdavačke kuće Rende čiji sam urednik tokom tih godina bio – a moja reakcija je u sva tri slučaja bila istovetna. Ili barem veoma slična. Pa je i to doprinelo konfuziji iako, naravno, vest o Đinđićevoj smrti po svojoj univerzalnoj snazi i značaju nije mogla da se meri s pomenute dve vrhunske globalne medijske senzacije našeg vremena.
Sve tri vesti, takođe, poslužile su da jednom za svagda dokusure i ugaze moj dotadašnji milenijumski optimizam. Čemu god da su nas učili nekad davno, u ono daleko vreme kada je bilo tako lako verovati da ćemo u trećem milenijumu svi imati svoje privatne svemirske letilice i živeti u jednoj klasičnoj, klinički čistoj SF utopiji, kako se famozna dvehiljadita godina bližila bilo nam je sve jasnije da su brojevi, ipak, samo brojevi. Novu 2000. godinu, tako, proslavili smo u pijanoj milenijumskoj egzaltaciji, ali smo ujedno dobro znali da u stvari nikakva velika granica tačno u ponoć te najluđe noći, uz sva odbrojavanja i konfete i šampanjac, nije pređena, da nam nikakav novi i prosvetljujući, upravo utopijski milenijum nije zagarantovan, te da će se i budućnost pokazati jednako prljavom i ravnodušnom kao i svako drugo doba koje smo već ostavili za sobom onog časa kad je se dokopamo i time neizostavno pretvorimo u samo još jedan prolazni segment naše dozlaboga banalne ili tragične sadašnjosti.
Vest o pogibiji „prvog demokratski izabranog premijera Srbije“, objavljena samo sat ili dva nakon tragičnog atentata, odmah je zavladala svim domaćim medijskim servisima i stanicama. Samo nešto kasnije, i mnoge svetske mreže već su davale detaljne izveštaje o atentatu na Zorana Đinđića koji su se menjali i nadopunjavali novim informacijama, pretpostavkama, komentarima praktično iz časa u čas. Telefon u našoj maloj redakciji neprestano je zvonio a mi smo potpuno prestali s poslom, trudeći se da pratimo sve medije istovremeno, frenetično kombinujući internet, radio i TV. Pred sam kraj radnog dana koji to više i nije bio, stigla je i nešto ranije najavljena ekipa nacionalne televizije RTS koja je kružila gradom uzimajući od mnogih izjave povodom vesti o Đinđićevom ubistvu te je tako dospela i do mene. Zaista se ne sećam šta sam tačno govorio, ali siguran sam da sam spomenuo to Đinđićevo večito kretanje po ivici žileta i to njegovo hazarderstvo koje ga je na koncu koštalo života, a sve nas ostale ipak barem nešto malo svetlije budućnosti od ove koja se sad, nakon njegove pogibije, sumorno otvarala pred nama. Rekao sam da verujem da posle svega ovoga stvari više nikad neće biti iste i da se upravo nalazimo na početku jedne sasvim nove ere koja će svakako biti jako mračna ali da to ne treba da čudi budući da su sve nove ere u Srbiji ionako – mračne. Ne sećam se, kažem, šta sam tačno govorio, ne sećam se dobro ni mnogo toga drugog iz tog neobičnog dana, ali zato jako dobro pamtim da se mlada novinarka, koju su poslali da uzme izjavu, iz nekog razloga, sve vreme i na svaku moju izgovorenu reč nervozno kikotala.
I da mi se to učinilo kao prvi opipljivi znak da je ta mračna, nepoznata, nova era – već otpočela.
*
Više od zabrinutosti i tuge, uostalom, čitavog tog dana osećao sam jednu vrstu izigranosti i hladnog besa. Mi smo – a mislim tu na celokupnu srpsku javnost – već neko vreme „znali“ da bi ovako nešto moglo da se dogodi. Bilo je to, što se kaže, u vazduhu. Smatralo se da će Đinđićeva famozna pragmatičnost u kobnoj kombinaciji s viškom samopouzdanja i sklonosti da čini etički problematične poteze pre ili kasnije samom Đinđiću doći glave. I stoga, kad se to konačno dogodilo, elementa iznenađenja zapravo i nije bilo.
Danas, čitavih deset godina kasnije, jedna stvar mi je daleko jasnija nego tada: da sam i sâm, kao i toliki drugi, delimično podlegao lukavom mehanizmu koji provereno deluje budući da je i pre Đinđićevog ubistva više puta uspešno isproban u istoriji savremene srpske države.
„Ubistvo premijera Zorana Đinđića“, kako piše Latinka Perović u svom sjajnom uvodniku u zbornik „Zoran Đinđić: Etika odgovornosti“ (Biblioteka „Svedočanstva“ Helsinškog odbora za ljudska prava, Beograd, 2006.), „nije prvo ubistvo jedne političke ličnosti u istoriji Srbije modernog doba kome je prethodila atmosfera navikavanja javnosti na mogućnost ubistva. Tako da, kad se najzad dogodi, ono se prima kao normalnost. Najzad popušta grozničava napetost koja je dugo trajala, i za trenutak nastaje ravnodušnost potrebna da se prevlada kritički trenutak nasilne smene vlasti. Ubistvo monarha ili značajne političke ličnosti pretvara se potom u nacionalnu žalost u kojoj, kao u slučaju ubistva kneza Mihaila i premijera Zorana Đinđića, dolazi i do istinske griže savesti: zar je takve ljude trebalo pobiti?“
U slučaju Đinđića, talas masovnog obožavanja i jedne patetične sabornosti u naricanju koji je nakon njegove smrti zahvatio i poneo praktično čitavu Srbiju, iznenada kolektivno umotanu u crno, stajao je upravo u obrnutoj proporciji sa poslovično izuzetno lošim rejtingom koji je ovaj političar i istaknuti opozicioni lider iz Miloševićevog doba, godinama uživao kod srpskih građana te kojeg tokom čitave političke karijere nije uspeo da se oslobodi. Niko među drugim popularnim opozicionim političarima Miloševićeve ere nije bio izložen tako dugotrajnoj i sistematskoj medijskoj diskreditaciji kao on. Na Đinđića se uobičajeno gledalo s onim mrzovoljnim nepoverenjem svojstvenim svakom društvu koje najviše sumnja upravo u one koji su iz nekog razloga baš naumili da ga privedu u kakvu-takvu modernost. Filozof, zapadnjak, presavremen, preobrazovan i prekvalifikovan a po opredeljenju pre svega racionalan, on naprosto nije bio krojen po meri jednog dubinski iracionalnog društva zasnovanog na nacionalističkim snatrenjima koja ne traže uporište u objektivnoj stvarnosti, naprotiv. Nemački đak je, po potrebi, tako, u godinama koje su prethodile njegovoj smrti, lako postajao nemački čovek, a ovaj, opet, nemački špijun.
Još kao neprestani trn u oku Miloševićevog režima, tako, Đinđić je tokom devedesetih godina dvadesetog veka izbegao nekoliko planiranih pokušaja egzekucije, a atentatu od 12. marta 2003. prethodila su čak tri neuspela pokušaja ubistva. Pokušali su ih pripadnici Zemunskog klana čiji je položaj postao veoma ugrožen nakon što je, pod Đinđićevim pokroviteljstvom, prethodne 2002. godine uveden Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala a Đinđićev svedok-saradnik #1, Ljubiša Buha Čume iz suparničkog Surčinskog klana, bio spreman da svedoči protiv Legije i ekipe za čitav niz zločina u koji je spadala i većina političkih ubistava poput egzekucije Ivana Stambolića ili nekoliko neuspelih pokušaja atentata na Vuka Draškovića. I to je spadalo u javnu tajnu o kojoj su tabloidi krvožedno brujali, baš kao i Đinđićeva ranija saradnja s istom ekipom zločinaca i hladnokrvnih ubica predvođenih infamoznim Miloradom Ulemekom Legijom, kao kada je, na primer, trebalo sprovoditi „plišanu“ petooktobarsku revoluciju ili hapsiti i isporučivati Miloševića Haškom tribunalu. Svi smo veoma dobro znali, od onih koji su Đinđića obožavali do onih koji su ga prezirali, a i jednih i drugih bilo je jako mnogo, da je srpski premijer – vođen svojim furioznim unutrašnjim ubrzanjem („Ono što sada spavam kradem od života“) te stavom da je u okolnostima poput srpskih nemoguće baviti se politikom a ostati čistih ruku – veoma svesno zaigrao jedan ludački dance macabre s onim najtamnijim silama koje pokreću Srbiju. A od prvog zajedničkog koraka povedenog u tom ubistvenom plesu, sve se zapravo svodilo na klasično pitanje trenutka i načina.
U toj sebi svojstvenoj brzini, u koju je tokom godina političkog delovanja uspešno uključio i znatan broj građana Srbije, Zoran Đinđić je onom turobnom i tromom ali razornom nekrofilskom mračnjaštvu, sačinjenom od grobova i krstova i vera i ognjišta i kolevki i kostiju, kojim je bio i ostao obojen zvanični diskurs jednog dela srpske kulturne elite, političara i javnosti, od početka suprotstavljao životni elan, društvenu odgovornost i prirodnu i laku elokventnost u javnom izrazu. Njegov nadasve optimističan, pozitivan stav i njegov clean cut imidž tipičnog evropskog političara nove generacije, poduprt izuzetnim obrazovanjem stečenim u Nemačkoj, radikalnom prošlošću i pozivom filozofa koji je svoje filozofsko delovanje svesno podredio političkom – sve to donosilo mu je mnogo bodova u evropskim pa i svetskim okvirima, kao i kod jednog dela srpske javnosti, ali je ujedno izuzetno iritiralo, a na kraju Đinđićeve političke karijere i ozbiljno ugrožavalo, njegove mnogobrojne političke neprijatelje, one otvorene kao i one prikrivene podjednako.
„Teško je biti prirodan i spontan u sredini koja je ispunjena mrzovoljom i nekrofilijom“, piše Latinka Perović. Upravo ta prirodnost i spontanost, uz određenu dozu enigmatičnosti koja je do danas ostala neprotumačena i ostaće takva, bojim se, zauvek, njegova je zapravo najsnažnija zaostavština, njegov posthumni zalog za jednu bolju budućnost koja nikako da osvane. Ujedno, to je bio i primarni razlog za njegovu fizičku likvidaciju. U društvu zasnovanom na paranoji i mračnjaštvu nemoguće je biti nasmejan, u društvu tako patološki oslonjenom na jednu suštinski izmaštanu prošlost nemoguće je promovisati konačno oslobođenje od terora te iste prošlosti, nemoguće je tako otvoreno davati nesumnjivu prednost „unutrašnjoj supstanci“ nad „politikom primata teritorije“.
Sve to, u jednom društvu kakvo je srpsko danas, naprosto nije moglo da ostane nekažnjeno.
*
Sve što se, od dana Đinđićevog ubistva pa do sadašnjeg vremena, punih deset godina kasnije, dogodilo, sačinjava najnovije turobno poglavlje jedne nadasve turobne savremene priče koja staje pod kratki naslov „Srbija“. U vanrednom stanju koje je proglašeno odmah po atentatu inicirana je policijska operacija „Sablja“, koja je imala da rezultira pronalaženjem i hapšenjem svih onih koji su učestvovali u ubistvu šefa srpske vlade kao i kidanjem mreže organizovanog kriminala koja je dosezala do samih državnih vrhova. Od dana Đinđićevog ubistva pa sve do 22. aprila iste godine kad je vanredno stanje ukinuto, pored Ulemeka, Jovanovića i drugih članova Zemunskog klana, slobode je lišeno neverovatnih 11.665 lica među kojima je bio i znatan broj ljudi iz različitih državnih institucija kao i mnoge javne ličnosti, pa i medijske i estradne zvezde, poput Svetlane Cece Ražnatović, udovice pokojnog kriminalnog bosa Željka Ražnatovića Arkana. Međutim, uz svu tu frenetičnu aktivnost, određenim istinama nismo se približili ni za pedalj. Da citiramo još jednom Latinku Perović: „Malo je političkih ubistava čija tehnička strana nije do detalja rekonstruisana. U isto vreme, gotovo da nema političkog ubistva u kome su pohvatane glavne niti one guste mreže motiva, interesa i ciljeva u kojoj se začinje i ostvaruje ideja o političkom ubistvu… U stvari, nijedna društvena zajednica nije bez ostatka zainteresovana za rasplitanje pomenute mreže zbog svetla koje ono može baciti i na nju i na stanje duha u njoj.“
Umesto novih istina i pročišćenja čitavog društva, dakle, ono što smo Đinđićevom smrću dobili bila je uspostava ljigavog političkog sinkretizma zarad što uspešnije ekonomske eksploatacije – to je ta specifična i veoma zagušljiva atmosfera u kojoj se nekako kotrljamo sve do današnjih dana. Čak i neverovatna snaga kojom je Demokratska stranka po Đinđićevoj smrti naglo darovana, što nas je odvelo pravo u smutnu Tadićevu eru sjajnog marketinga i grozne politike, nije urodila željenim plodovima. Tužna nemoć, nesposobnost ili čak nedostatak volje onih koji su imali zadatak da nastave putem kojim je krenuo Đinđić rezultirala je nemuštom, ciničnom političkom strategijom nečinjenja, svedenom na kratki, poletni i nadasve nebulozni marketinški slogan: „I Evropa i Kosovo“. Takva post-đinđićevska politika Demokrata dovela nas je upravo ovde gde se danas nalazimo – u središte jednog ekonomsko-političko-društvenog vakuuma, u kotao ispunjen do vrha našim sopstvenim sosom u kome sada i nemamo druge do da se zajedno kuvamo sve do sudnjeg dana dok naše društvo u jednu veoma čudnu budućnost vode Nikolićevi naprednjaci – nekadašnji Šešeljevi radikali naknadno i na brzu brzinu umivenih lica – u saradnji sa Dačićevim, nekad Miloševićevim, jednako ovlašno prerušenim socijalistima.
U tom smislu, zaista je zastrašujuća uspešnost čvrste ruke Ulemekovog čoveka i Đinđićevog ubice, na početku ovog teksta spomenutog Zvezdana Jovanovića, bivšeg bravara, paramilitarca, visokog oficira JSO i mafijaša iz Zemunskog klana, a svime time – prirodno – i uzornog „srpskog patriote“. Ona za neznatne dve desetinke prevaljena putanja od 134 metra koja je 12. marta 2003. godine u dvanaest časova i dvadeset tri minuta delila puščanu cev od premijerovog srca predstavlja simboličku ravan u koju je stala čitava Srbija, sa svim svojim suprotnostima.
I – nažalost – ostala tu, sve do današnjih dana.
E-novine, 10.03.2013.
Jutarnji list, 10.03.2013.
Peščanik.net, 10.03.2013.
