Kad god zatreba, na ovom svetu se lako pronađe osoba kao što je izvesni Michael J. Rogers, poznat po nadimku „Mike“. Da ga kojim slučajem nema, neko bi ga svakako već izmislio.
Ovaj američki političar, konzervativni republikanski kongresmen iz Mičigena i Predsedavajući Odbora za bezbednost Kongresa SAD, zajedno sa svojim kolegom iz Demokratske partije C. A. Ruppersbergerom III, poznatim po nadimku „Dutch“, u novembru 2010. godine potpisao je predlog zakona pod nazivom CISPA (Cyber Intelligence Sharing and Protection Act; u mom moguće nepreciznom prevodu: Dokument o deljenju i zaštiti elektronskih obaveštajnih podataka).
I tako ušao pravo u istoriju.
Zapravo, kad malo bolje promislim, vidim da od istorije u ovom slučaju ipak nema ništa. Sorry Mike, but – budućnost uglavnom ne pamti predlagače zakona. Pa čak ni one koji direktnim angažovanjem snažno i neopozivo utiču da ovaj naš (ionako tragično neslobodni) svet, u istoj toj budućnosti, postane što sličniji našim najstrašnijim distopijama.
Poput dotičnog Mikea Rogersa, na primer.
Sam predlog zakona CISPA, poznat i pod kodnim nazivom HR 3523, zbog toga, naravno, nije ništa manje opasan. Reč je o dokumentu kojim će se – ako, ili preciznije, kad jednom prođe sve prepreke na putu do legislacije – omogućiti ničim ometana i, sigurni smo, veoma intenzivna dvosmerna razmena privatnih podataka koji se tiču doslovno svakoga od nas, između internet-kompanija i provajdera, poput npr. Microsofta, Facebooka i Googlea (sve tri kompanije potpisnice su ovog dokumenta) s jedne strane, te vlade i vojske SAD s druge. Ovaj dokument, takođe, unapred zgodno predviđa apsolutnu pravnu zaštitu obe strane pružajući im imunitet od svakojake krivične i građanske odgovornosti. Svima ostalima, stotinama miliona redovnih korisnika Interneta na čitavoj planeti Zemlji koji su, zbog danas već jako old school i jednako jako naivnog poverenja u suštinsku diskretnost interneta, godinama slobodno razmazivali sopstvenu privatnost po cyber-prostoru kako i gde su stigli, isti taj predlog zakona ne pruža baš nikakvu mogućnost da u vezi s tim bilo šta učine. Niti da sebe i svoje neoprezno isporučene privatne podatke na bilo koji način dodatno i naknadno zaštite ili povrate.
Kao i u slučaju drugih predloga jednako restriktivnih zakona i sporazuma koji se odnose na Internet i kriju pod bezveznim akronimima (PIPA, SOPA i – svakako najčuveniji među njima – ACTA), izglasavanje te stavljanje na snagu predloga zakona CISPA, koji je po slobodu svetske mreže ocenjen kao štetniji i opasniji od prethodna tri zajedno, uspešno je, mada privremeno, zaustavljeno.
Prisetimo se globalnih masovnih protesta anonimnih korisnika Interneta koje je povela, organizovala i vešto kanalisala viralna i po defaultu neformalna te srazmerno radikalna hakerska organizacija Anonymous (Anonimni ili Anonimci, kako vam drago). Njeni su pripadnici (u prevodu: bilo ko ko tako nešto poželi), pod misteriozno nasmešenim maskama Guya Hawkesa na licima, tokom zime i proleća 2012. agilno demonstrirali širom planete. Ti veliki protesti anonimnih i istovetno maskiranih građana, koji su upravo tu poslovičnu i samo navodnu internetsku „anonimnost“ vešto pretvorili u sopstveno elementarno oružje, doprineli su da ozloglašena ACTA (Anti-Counterfieting Trade Agreement ili Trgovinski sporazum protiv falsifikacije) koju su početkom 2010. potpisale SAD, EU, Kanada, Švajcarska, Australija, Novi Zeland, Koreja i Maroko i čija je prevashodna namera bila da na mala vrata uvede cenzuru Interneta, doživi debakl. Što se zaista i dogodilo nakon što su ovaj sporazum u EU, kao restriktivan i nepravedan, odbacila tri ključna komiteta Evropskog parlamenta. Iako je CISPA u SAD od početka izazivala jednako snažno protivljenje kako anonimnih korisnika interneta, tako i nevladinog sektora, različitih boraca za ljudska prava, pa i same Bele kuće, ona je ipak prošla na glasanju zastupnika Predstavničkog doma američkog Kongresa. Međutim, budući da je nakon toga nije podržao i Senat, čitava je stvar, i u ovom slučaju, obustavljena.
Do – kako se ispostavilo – nekog zgodnijeg trenutka.
A kako zakonodavcima Rogersu i Ruppersbergeru (Mike i Dutch, sećate ih se?) upornosti očito ne manjka, isti je predlog zakona pod kodnim nazivom HR 3523 – ničim izmenjena CISPA, dakle – pre samo nekoliko dana ponovo iznesen na ponovno glasanje pred zastupnike Predstavničkog doma Kongresa SAD.
Da čitava stvar bude samo još uverljivija i dramatičnija, ova nagla reinkarnacija tog ekstremno nepopularnog i pre nepunih godinu dana odbijenog predloga zakona usledila je neposredno nakon što je Barak Obama potpisao dokument koji ima snagu izvršne naredbe a kojim se zahteva hitno stvaranje cyber-bezbednosnih mera protiv napada na Sjedinjene Države. Isto je bilo na tapetu i prilikom njegovog nedavnog redovnog godišnjeg „State of the Union“ govora u Kongresu, kad se predsednik SAD, u tom ogromnom moru tema koje muče Ameriku, a time i čitav svet, za trenutak zadržao i na pitanju cyber-bezbednosti. Istakavši potrebu za pravovremenom zaštitom od hakerskih napada na vitalne online funkcije američkog društva, te izdvojivši, pored korporacija i finansijskih institucija, takođe velike sisteme, poput električne mreže ili kontrole avio-saobraćaja, kao glavne i najranjivije mete mogućih hakerskih napada, Obama je zapravo veoma brzo završio s tim delom priče prebacujući na koncu loptu na sam Kongres pozivom da izglasa legislaciju kojom će se na najbolji način od cyber-terorizma sačuvati američka bezbednost kao i američka ekonomija.
Anonimne građane i njihova prava nije spomenuo ni jednom jedinom rečju.
A CISPA, eto, ponovo jaše. Iz predloga zakona kakav je dat još krajem 2010. nije uklonjena doslovno nijedna od svih spornih tačaka kojima se značajno umanjuju slobode i praktično ukidaju elementarna ljudska prava svih koji su ikad ostavili svoje podatke ili makar kakve tragove bilo gde na Internetu.
Hoće li ovog puta CISPA proći ili ne saznaćemo uskoro, ali sva ranija iskustva nam govore da je volju upornih zakonodavaca nemoguće zaustaviti. Pre ili kasnije stvar na koju su se namerili postaće regulisana i kad se to jednom dogodi, biće to najverovatnije u dodatno usavršenom i najverovatnije još zlokobnijem obliku.
Teško je prihvatiti da su ovakve stvari moguće, da se zaista događaju danas, kad smo već zagazili u XXI vek od kog smo nekad toliko očekivali. Ne tvrdim da sam stručan, ali ne zove li se to, ta čvrsta veza između vazda prezainteresovane države i vazda prekrupnog (u ovom slučaju internet-) kapitala – fašizmom?
I nije li slobodne građane – u času kada im oduzmete pravo da se zakonski bore i protiv jednog i protiv drugog – umesnije zvati podanicima, masom, robovima ili rajom?
Ili eventualo – anonimcima?
Mračna prošlost, tako, u svom reprogramiranom vidu, naravno, useljava se u najviše futuristički i najslobodniji od svih prostora kojim naše globalne generacije raspolažu – Internet. Mi na to možemo samo da trepćemo ili da s neobičnim maskama na licima posećujemo proteste i demonstracije, družimo se sa sobom sličnima ali samo pod uslovom da potom ipak mirno odemo svojim kućama, skinemo te glupave maske i poslušno nastavimo da gutamo sve što nam se na globalnoj trpezi restrikcija neprestano servira.
Stoga, dragi prijatelji, ma ko da ste, ma gde da živite i ma odakle da dolazite, pripremite se za jednu novu eru. Doba u kojem ćemo biti daleko vidljiviji, i u toj vidljivosti potencijalno znatno ranjiviji, nego što smo i pomislili da je moguće.
Jedan sasvim novi vid neslobode nam, uostalom, već neko vreme uporno i bez posustajanja kuca na vrata. Oglašava se cvrkutavim akronimima – SOPA, PIPA, ACTA i CISPA – i belozubim osmehom banalnog zla skinutim s plastičnog lica republikanskog kongresmena iz Mičigena, Michaela J. Rogersa, poznatog po nadimku „Mike“.
I multipliciranim u sedam milijardi primeraka.
A ako ste od onih koji u svemu uvek opsesivno jure makar kakav razlog za optimizam, onda se slobodno (ali zato ništa manje očajnički) možete okačiti o činjenicu da ovo svanuće nove globalne ere, pored svega mračnog što sobom nosi, takođe dokazuje jednu u suštini pozitivnu, optimističku tezu.
Da, uz „realnu“, danas zaista postoji i „virtuelna“, cyber-planeta. Čije su granice daleko mutnije nego u „realnom“ svetu.
I gde su svi ravnopravni u svemu.
Pa i u neslobodama.
E-novine, 24.02.2013.
Jutarnji list, 24.02.2013.
Peščanik.net, 24.02.2013.
