Turska nesmotrena politika već nekoliko godina vodi ovu važnu zemlju u pogrešnom pravcu. Greške i protivrečenosti njene unutrašnje politike postaju međunarodni problem, preteći širenjem sukoba koji razara ovaj region, u kome je ona do nedavno bila faktor umerenosti i stabilnosti.
Sukobi na jugoistoku Turske između turske države i Radničke partije Kurdistana / PKK svakodnevno se pogoršavaju stapajući se sa sve ozbiljnijim sukobom između Turske i Kurda iz severne Sirije. Iako se odgovornost za bombaške napade ne može sa sigurnošću utvrditi, izgleda da napadi ugrožavaju i glavni grad Turske Ankaru, poput onih nedavnih u kojima je poginulo 28 vojnika i civila. Bombardovanje kurdskih položaja u Siriji i uzvratna vatra ka Turskoj su samo deo nasilja na jugoistoku praćenog upadima i racijama bezbednosnih snaga.
Pretnja koju predstavlja rat između Turske i Kurda ogleda se u mogućnosti da turske trupe intervenišu u Siriji, navodno kako bi stvorile tampon zonu za izbeglice, a u stvari sa pravom namerom zaustavljanja vojnog napredovanja sirijskih Kurda, čija armija, Narodne zaštitne jedinice ili YPG, poslednjih dana zauzimaju teritoriju duž granice sa Turskom. Erdogan strahuje da će sirijski Kurdi stvoriti trajnu kurdsku mini državu na sirijskom tlu, ohrabrujući PKK u njenom sukobu sa Ankarom uz istovremeno širenje uticaja na iračke Kurde. Turska noćna mora, ujedinjeni Kurdistan, možda i nije tako neostvariva.
YPG uživa podršku Amerike, koja ih vidi kao korisno oruđe u ratu protiv Islamske države; isto verovatno važi i za Rusiju, koja ih smatra neutralnima u borbi sa protivnicima Asadovog režima. Kada bi turske trupe ušle u Siriju, Rusija bi na to mogla da odreaguje vojno. Turska bi u tom slučaju mogla da pozove NATO, što bi izazvalo potpuni haos. Srećom, ovaj scenario je malo verovatan, tako da će Turska nastaviti sa pokušajima, verovatno uzaludnim, da uveri ostale svetske sile da su YPG teroristi koje treba zaustaviti.
Erdoganova Turska se dovela pred svršen čin. Raspad Iraka i Sirije otvorio je Kurdima iz tih zemalja neslućene mogućnosti. Erdogan nikada nije istinski želeo sporazum sa Kurdima i dozvolio je gašenje mirovnog procesa, tako da se sada njegova spoljna politika okrenula isključivo blokiranju Kurda, slepa za sve ostalo.
Teško je prisetiti se da je do pre manje od godinu dana turska vlada još uvek pregovarala sa PKK i da je do pre samo nekoliko godina zbog svoje reputacije pouzdanosti i pragmatizma imala dobre odnose sa Izraelom, Iranom i Irakom i održavala bliske kontakte sa Evropom, Amerikom i Rusijom. Danas su svi ti zdravi donosi ugroženi, a u nekim slučajevima i prekinuti. Neposredna opasnost od prekograničnog sukoba je možda izbegnuta, ali sve dok Turska radikalno ne promeni politiku i ne usmeri je ka postizanju mirovnog sporazuma sa svojim Kurdima, ona u regionu ostaje deo problema, a ne rešenja.
The Guardian, 18.02.2016.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 19.02.2016.
