Živimo u vreme kada elite, bilo da su desničarske ili levičarske, veruju u rigidna pravila po kojima današnji politički i ekonomski sistem nema alternativu.
Najnovije pravilo glasi: ne možete imati protekcionizam – jer ćete tako dobiti svetski rat. Neka druga pravila kažu da ne smete imati kolektivne ideje koje podrazumevaju predaju pojedinca grupi – jer to vodi u totalitarizam ili, još gore, u religiju. I ne možete imati staru državu blagostanja, jer ona ne poštuje pravila tržišta – pa stoga vodi u ekonomsku krizu.
Ali ne tako davno, svet je bio definisan i podeljen podjednako rigidnim pravilima. I niko nije verovao da se to ikad može promeniti.
Pronašao sam divan film iz tog vremena. Ili, tačnije rečeno, iz vremena kada je taj rigidni svet počeo da se ruši, ali to niko nije znao.
To je dokumentarac iz 1977. i on prati dvojicu ljudi iz British Leyland-a koji posećuju fabriku automobila u sovjetskom gradu Toljatiju.
Toljati je imao najveću fabriku automobila na svetu. Odatle je izašlo nekoliko miliona vozila iste marke – fantastične Lade.
Postavio sam dva dela filma. U prvom delu vidimo Hauarda – menadžera, i Bila – sindikalca, kako se opraštaju od žena (lepe ljubičaste zavese i usklađena stolica) i odlaze u Toljati.
Sviđa mi se njihovo oduševljenje sredstvima proizvodnje u sovjetskoj fabrici. I uvrnute i divne terapije koje im pokazuju u ogromnom sindikalnom odmaralištu.
Ovaj sledeći segment filma je fascinantan. Hauard i Bil prate Kolina, novinara BBC-ja, na sastanak sa direktorima fabrike, a zatim i sindikalnim vođama.
Vođa sindikata se zove g. Smekolin. Izgleda zastrašujuće. Ovde vidimo zabavni momenat kada ga čovek iz Leylanda pita koliko je bilo štrajkova u fabrici.
G. Smekolin mu oštro odgovara: „U Sovjetskom Savezu nije bilo štrajkova od 1917.“ Iz jednostavnog razloga. Komunistička partija je smatrala da se štrajkovi loše odražavaju na produktivnost.
Pogledajte lice prevodioca tokom ovog razgovora. Sve će vam biti jasno.
Ali pre toga odlaze na sastanak sa rukovodiocima fabrike.
To je neobična scena, jer iz ove perspektive znamo da je pred Britancima bila potpuno druga realnost koju nisu mogli da vide. Kolin je bio ubeđen da fabriku u stvari kontrolišu sindikati i Komunistička partija, a ne rukovodstvo. Kako nam govori u komentaru i sugeriše u pitanjima, direktori više nemaju nikakvu vlast. To je zato što su postali taoci apsurdnog sovjetskog plana.
Ali istina je bila potpuno drugačija. Apsurdnost tog plana pružila je direktorima još veću moć. Oni su iskoristili haos i nesposobnost centralne kontrole i konstruisali sopstvene alternativne ekonomske sisteme. A njih su upotrebili za sticanje bogatstva.
U slučaju Toljatija, vodeći rukovodioci su rezervne delove, pa čak i cele automobile, prodavali na crno. Takva prodaja je pokrivala potražnju koju fabrika nije mogla. A „crveni direktori“, kako su ih zvali, počeli su da se bogate.
Otprilike u isto vreme kada je film snimljen, direktori iz Toljatija upoznali su mladog moskovskog matematičara, koji je došao da im pomogne u kompjuterizaciji proizvodnje automobila.
Zvao se Boris Berezovski.
Dvanaest godina kasnije – kada je Sovjetski Savez počeo da se ruši – fabrika u Toljatiju je dovedena do prosjačkog štapa i gotovo uništena.
Mnogi novinari i istoričari pokušavali su da shvate šta se dogodilo.
Boris Berezovski je 1989. zajedno sa glavnim direktorima iz Toljatija osnovao kompaniju. Zvala se LogoVaz. U početku se bavila proizvodnjom menadžerskog softvera. Ali onda je počela da prodaje lade.
Šta se tada desilo nije sasvim jasno, ali se tvrdi da su direktori praktično opljačkali svoju fabriku.
LogoVaz je želeo da se Lada prodaje. Direktori fabrike u Toljatiju su prodali desetine hiljada novih automobila LogoVazu po vrlo niskoj ceni. Štaviše, LogoVaz je trebalo da ih plati tek kroz dve godine. A zbog ogromne inflacije, otplata je bila mizerna.
To je značilo da će Berezovski zaraditi milione. Kao i drugi zaposleni u LogoVazu – koji su, sticajm okolnosti, istovremeno bili direktori fabrike u Toljatiju.
Ali to je takođe značilo da za radnike u fabrici neće ostati ništa. Oni su i dalje proizvodili automobile – ali bez plate. A LogoVaz je i dalje prodavao kola. I stari crveni direktori su postali vrlo bogati.
A Boris Berezovski je postajao sve moćniji.
U to vreme, mi smo na Zapadu to posmatrali s visine. To što smo zvali „gangsterskim kapitalizmom“ ovde nikad nije moglo da se dogodi. Ali nakon deset godina, dogodilo se nešto vrlo slično – u srednjoj Engleskoj.
Počev od 2000. godine, jednu od malobrojnih preostalih fabrika British Leyland-a, onu u Longbridžu – na sličan način su uništili njeni direktori.
Oni su iskoristili novac namenjen spasavanju fabrike za lično bogaćenje. U tome im je pomogao prodavac automobila iz Stratforda na Ejvonu. Godine 1999. BMW je digao ruke od današnje Rover grupe. Jedan direktor iz Rovera, po imenu Džon Tauers, dramatično je objavio da je osnovao „konzorcijum Feniks“ sa prodavcem automobila Džonom Edvardsom i još dvojicom direktora. Cilj im je bio spasavanje kompanije. Ovo je g. Tauers, koga radnici iz Longbridža dočekuju kao spasitelja.
Vladin izveštaj, objavljen prošle godine, detaljno opisuje šta se tada zaista desilo. Direktori Feniksa su sistematski restruktuirali posao.
To su uradili vodeći računa da mnoge ekonomske pogodnosti namenjene MG Roveru i hiljadama radnika padnu u ruke samih direktora i čoveka koga su postavili na mesto izvršnog direktora MG Rovera.
Izveštaj ima 800 strana – i predstavlja fascinantnu sliku našeg vemena. Tu su pobrojane razne šeme pod nazivom „projekat šljaka“, „projekat platina“ i „projekat letelica“ – osmišljene sa ciljem da profit ne ode u MG Rover nego u holding kompaniju koju je osnovao konzorcijum.
A onda se 8. aprila 2005. sve srušilo. Ministarstvo trgovine i industrije objavilo je da će poslati inspekciju da utvrdi šta se dogodilo. Nekoliko sati kasnije, jedan od rukovodećih ljudi iz Feniksa izašao je iz zgrade i otišao da kupi program za uklanjanje podataka Evidence Eliminator. Zatim je pomoću njega uklonio razne zanimljive fajlove iz svog kompjutera.
Današnja rigidna pravila našeg društva insistiraju na primeni tržišnih principa u raznim oblastima koja nemaju nikakve veze sa tržištem.
Ali kada se ta pravila zaista primene na samo tržište, čini se da često ne funkcionišu onako kako su zamišljena.
Ovo je reportaža Roberta Pestona, emitovana u vestima u noći kada je objavljen izveštaj.
U međuvremenu, Vladimir Putin je spasao Toljati od propasti. U proteklih pet godina, upumpao je milione rubalja u tu fabriku.
A u avgustu ove godine, Putin je odlučio da javno pokaže koliko je ponosan na Toljati, provozavši se Rusijom u žutoj ladi.
Ovo je snimak koji su zabeležili članovi zabajkalskog auto-moto saveza. Ponosno su se okupili da snime svog premijera kako prolazi kolima. Ali možete čuti njihov prezir i podsmeh kada su shvatili da su sva ostala vozila u koloni strane proizvodnje.
A ima i nešto gore.
Iza premijerove lade ide rezervna lada. A iza nje (2 minuta i 7 sekundi kasnije) šleper sa još jednom ladom.
Rezervna kola su tu zato što lada ima nezgodan običaj da se kvari.
Ali ipak je to divan auto. Znam jer sam i sam nekad imao ladu.
bbc.co.uk, 28.10.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 01.11.2010.
