Dva su pojma obeležila celokupan život i rad Latinke Perović: lična odgovornost i opšte dobro. Oni su predstavljali koordinate sistema unutar koga je vodila život ispunjen predanim radom, ali na momente i velikim dramama. Život u kome, kako je sama konstatovala, nikada nije bila u zabludi.
Latinka Perović je društveni angažman započela u godinama velikog entuzijazma i snažne empatije. Taj elan koji je prožimao gotovo sve posleratne generacije, podsticao njihov aktivizam i intelektualnu znatiželju, ostao je snažan u njoj čitavog života. Kao mlada gimnazijalka je učestvovala u gotovo svim aktivnostima koje su menjale društvo – od školskih debata do radnih akcija, ali je emancipaciju društva, baš kao i ličnu afirmaciju primarno vezivala za obrazovanje. Tako je u godini koja je označila snažan početak autentične promene jugoslovenskog društva na platformi socijalističkog samoupravljanja (1952) iz Kragujevca došla u Beograd i upisala Grupu za srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu. Magistrirala je već 1958. radom „Dopunske i odredbene sintagme u jeziku Ive Andrića“. Iako je kasnije tokom života imala česte susrete sa Andrićem, nikada mu nije rekla da ju je analiza njegovog jezika uvela u svet nauke. Drugu magistraturu na temu kulturne politike posleratne Jugoslavije odbranila je na Visokoj školi političkih nauka 1964. godine. Uporedo sa školovanjem je obavljala visoke funkcije – najpre u Predsedništvu Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, zatim na mestu predsednika Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije i najzad na poziciji sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Kada je 1972. godine isključena iz političkog života, zbog „liberalističkih skretanja“, vratila se nauci i 1975. odbranila doktorat na Fakultetu političkih nauka. Tri godine nakon „pada sa vlasti“, predsednika komisije za odbranu njene doktorske teze nije bilo moguće naći u Beogradu, pa je komisijom predsedavao profesor Janko Pleterski iz Ljubljane, a njeni članovi su bili Najdan Pašić i Ilija Stanojčić.
Iste 1975. godine Latinka Perović se zaposlila u Institutu za istoriju radničkog pokreta Srbije, koji je kasnije preimenovan u Institut za noviju istoriju Srbije. Često se sećala razgovora sa direktorom Instituta Jovanom Dubovcem i njegove neverice kada je shvatio da je na mestu saradnice Instituta imala veću platu nego na poziciji sekretara CK Srbije. U novoj sredini se okrenula izučavanjima devetnaestovekovnih korena socijalizma. Čitavih osam godina je, međutim, radila bez mogućnosti da objavljuje. Tek 1983. je u izdanju Rada izašla njena monografija o Peri Todoroviću. Već sledeće godine u Zagrebu je objavila Od centralizma do federalizma, KPJ o nacionalnom pitanju, a 1985. i prve dve knjige Srpski socijalisti 19. veka. Njena knjiga Planirana revolucija. Ruski blankizam i jakobinizam je predstavljala jednu od najznačajnijih knjiga objavljenih u Jugoslaviji 1988. Od tada do smrti 12. decembra 2022. objavila je preko 300 radova koji uključuju monografije, knjige izabranih radova, zbornike, knjige istorijskih izvora, članke, rasprave, studije, predgovore, pogovore i recenzije. Plodnu saradnju je tokom decenija ostvarila sa velikim izdavačima kao što su bili BIGZ, Globus, Svjetlost, Službeni glasnik, zatim Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Akademska knjiga, CID, University Press, Fraktura, Dan Graf i Peščanik. Bila je glavna i odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije Instituta za noviju istoriju Srbije.
U formalnom smislu njen rad je karakterisalo objavljivanje istorijskih izvora i njihovo lucidno tumačenje u propratnim analitičkim studijama. U suštinskom smislu, rad Latinke Perović je bio usmeren na istraživanje političkih ideja socijalizma, radikalizma, liberalizma i njihovih nosilaca, kao i na analizu njihove društvene recepcije u Srbiji. Posebnu pažnju je usmerila na istraživanje ruskih uticaja na idejne koncepte i političku praksu od 19. veka do danas.
Ono što je obeležilo njeno bavljenje istorijom je posvećenost istraživanju političkih alternativa, traganje za nasilno potisnutim, ne retko ubijenim i zatim potpuno zaboravljenim ličnostima i idejama koje nikada nisu predstavljale mainstream u političkom životu Srbije, ali su uporedo sa njim sve vreme egzistirale. Političke gubitnike posvećene ideji modernizacije i evropske afirmacije Srbije ona je prepoznavala kao istinske istorijske pobednike, a njihovo delo kao zaostavštinu na kojoj je jedino moguće graditi pravedno demokratsko društvo.
Evropu i Jugoslaviju je videla kao okvire unutar kojih je srpsko društvo nastalo i razvijano, i bez kojih je gubilo orijentaciju i moralno i faktički propadalo. Svoj politički credo – da je dogmatizam proizašao iz imperijalnih tendencija najveća smetnja razvoju Srbije, potvrdila je istoriografskim istraživanjima. Latinka Perović je siromaštvo i nasilje, korupciju i hajdučiju videla kao konstante koje su predstavljale osnov političke autokratije i bile ključne prepreke jačanja institucija pravne države. Istoriju Srbije u najkraćem je opisivala rečima „previše ratova, previše ustava“.
Latinka Perović nikada nije napustila pozicije neumorne istraživačice arhivskih i bibliotečkih fondova i pouzdane koleginice posvećene profesionalizaciji rada Instituta, ali je devedesetih godina ogromnu energiju uložila u borbu za saznanje i širenje istine o ratovima, žrtvama i zločincima i davanje podrške čitavom nizu organizacija civilnog društva koje su se hrabro za tu istinu borile. Smatrala je da je kritički odnos prema ulozi Miloševićevog režima u tragičnom razbijanju Jugoslavije condicio sine qua non budućnosti Srbije, ali je uvek isticala da se istovremeno moraju istražiti i njegovi duboki koreni. Uzroke razbijanja Jugoslavije prepoznavala je na različitim stranama, ali je odgovornost za pokretanje ratova jasno videla u Beogradu. Smatrala je da nema budućnosti bez imenovanja inspiratora ratova i kažnjavanja realizatora zločina. Stoga je za mnoge predstavljala personifikaciju „nacionalnog izdajnika“ i „političkog neprijatelja“. Moralno superiornu, nju te osude nisu pogađale, ali ju je uznemiravalo kada su povređivale njenu porodicu. Dugo je, međutim, razmišljala o razlozima zbog kojih su joj neki drugi odricali pravo na preispitivanje stvarnih postignuća i ograničenja levice u Srbiji. Kako je pred kraj života govorila: sve vreme je pokušavala da razume i objasni ne samo kako se, već pre svega zašto se nešto dogodilo?
Novi magazin, 15.12.2022.
Peščanik.net, 19.12.2022.
Srodni linkovi:
Grupa autora, CZKD – Komemoracija Latinki Perović
Milivoj Bešlin – Čvrsta srpska vertikala
Vesna Pusić – Latinka Perović i princip nade
Staša Zajović i Lino Veljak – Latinka Perović (1933 – 2022)
Novosti – In memoriam Latinka Perović: Gorljiva protivnica ratova
Mijat Lakićević – Latinka Perović, izdajnik
Deutsche Welle – Oproštaj od Latinke Perović
Dubravka Stojanović – O Latinki, onako kako ona ne bi volela
Poslednji tekst za Peščanik – o Krležinim Dnevnicima
Dragan Markovina – Odlazak Latinke Perović
Dejan Ilić – Prosvetiteljski zamah Latinke Perović
Milivoj Bešlin – Latinka Perović, In memoriam
Latinka Perović na sajtu Helsinškog odbora
