Komemoracija Latinki Perović

Latinka Perović 1991, retrospektiva Goranke Matić u MSU 2021, foto: Peščanik

Na komemoraciji Latinki Perović (4.10.1933 – 12.12.2022) u CZKD-u 20. decembra 2022. govorili su sledećim redom: Petar Žarković, istoričar sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Olga Manojlović Pintar, istoričarka sa Instituta za noviju istoriju Srbije, Dubravka Stojanović, istoričarka sa Filozofskog fakulteta, Srđan Milošević, istoričar sa Pravnog fakulteta Union, Milan Subotić, filozof, Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Dušan Mijić, preduzetnik, Mijat Lakićević iz Novog magazina, Zoran Vuletić iz Građanskog demokratskog foruma, Žarko Korać, psiholog i političar, Veselin Vukotić, rektor Univerziteta Donja Gorica u Crnoj Gori, pročitana su 3 pisma: Husnije Kamberovića, istoričara sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu, Budimira Lončara, poslednjeg ministra spoljnih poslova SFRJ i Milana Kučana, prvog predsednika Slovenije, a na kraju su govorili Milivoj Bešlin, istoričar sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i Ana Miljanić, antropološkinja, rediteljka i direktorka CZKD-a. Nismo uspeli da dođemo do govora troje učesnika: Ane Miljanić, Žarka Koraća i Veselina Vukotića. Govor Milivoja Bešlina je već objavljen u posebnom postu.

Petar Žarković

Holandski istoričar, Johan Hojzinga, govorio je kako istorija kao nauka predstavlja specifičnu duhovnu formu u kojoj se jedna kultura razračunava sa svojom prošlošću. U ogledavanju srpskog društva kroz turbulentnu prošlost, punih pola veka postavljalo se pitanje ko su bili srpski partijski liberali? Za kritičare različitih ideoloških opredeljenja ocena je bila skoro pa jednodušna i negativna: od izdajnika interesa radničke klase i zastupnika demokratije građanskog tipa, do slike represivnih titoista i pobornika „kolonijalne svesti“. Ipak, takva jednostrana slika često je znala više da govori o lutanjima i nedaćama srpskog društva u savremenosti, nego što je nameravala da uvaži potrebu da se u razumevanju jednog istorijskog perioda učini preko potrebni utisak celine, i to prelomnog perioda u istoriji socijalističke Jugoslavije i delovanja jedne posebne generacije srpske levice. „Plašim se da nas neće razumeti“, bila je opravdana Nikezićeva bojazan početkom 1990-ih.

Latinka je imala 35 godina kada je postala sekretarka CK SK Srbije. Iza nje je tada stajao uspešno okončan fakultet, dva magistrata i već dovoljno primetna javna angažovanost. U pretežno muškom svetu jugoslovenske i srpske politike, bila je prodorna, jasna i energična. Iako dosta mlađa od ratne generacije, niti jednog trenutka se nije povlačila ili povijala, zvali se oni Tito, Kardelj ili Bakarić. „Ne vredi se boriti protiv starih bogova, ako ne ukinemo mogućnosti da se stvaraju novi“, bila je njena čuvena rečenica početkom 1970-ih.

U kontekstu jednog autoritarnog sistema, sovjetske invazije na Čehoslovačku, studentske pobune i začetaka nacionalnih sporova, srpsko reformsko rukovodstvo spremno je izražavalo sva početna nadanja jugoslovenskog demokratskog socijalizma – efikasne i jake institucije, više participacije, prodor stručnih i mladih ljudi, racionalnost u ekonomiji, povezanost sa svetom i nadasve jedan čvrst unutarjugoslovenski dogovor, za neku bolju i sigurniju budućnost. Po prvi put to su bili ljudi koji su umeli i znali šta da kažu, govorio je pisac Slobodan Selenić. Bio je to najbolji model evropskog srbijanstva, kako ga je na kraju ocenio Ivan Đurić. Model koji ipak nije istrpeo ograničenja vremena i sistema u kojem je delovao.

Latinka je često znala da mi kaže: „Žarkoviću, trudili smo sa da budemo pre svega odgovorni ljudi“. Bila je uvek svesna da je u razgovorima sa mnom objekat istorijskog posmatranja, kao i da ne postoji samo jedna interpretacija istorijskih događaja. Lična svedočanstva nisu dovoljna, potreban je mukotrpan rad, kaluđerski posao kako je često naglašavala, precizan naučni jezik i konstantan naučni dijalog. Ako je politika monolitna, ne mora da bude i istoriografija.

Sećanje na nju ne može da izostavi brojne prijateljske savete, dobronamernu kritiku, sadržajne višesatne razgovore, gomilu knjiga za preporuku i možda iznad svega njenu toplu ljudsku reč i razumevanje. Ali sećanje na nju koje ipak dominira jeste ono koje se podjednako stvaralo i pre 50 godina, i do pred sam njen odlazak, a to je visoka profesionalnost i radna etika. Pred partijskom komisijom 1974. Latinka je odbila da izvrši samokritiku i članovima komisije poručila kako kod nje ne postoji gorčina, da ona samo pokušava da razume stvari i procese. „Radije ostajem sa svojim knjigama i pokušavam da uradim ono što se u tim granicama može uraditi“. I kao političarka i kao istoričarka Latinka od sebe i svojih kolega nije očekivala ni više ni manje. Hvala joj na tome.

Olga Manojlović Pintar

U vreme korone, kada smo izolovani u svojim domovima preko društvenih mreža i grupa razmenjivali komentare, fotografije, informativne i analitičke tekstove, među istoričarkama i istoričarima je često deljena jedna duhovita poruka. Na njoj su predstavljene četiri identične sličice čoveka zamišljenog nad hrpom papira i okruženog knjigama, ispod kojih je pisalo: istoričar pre korone, istoričar u vreme korone, istoričar posle korone, istoričar. Latinki Perović se taj mim neobično dopao. Često ga je komentarisala: „To je zaista tako. Šta god da se dešava, nauka nas štiti i drži na distanci od euforija i katastrofa, pa bile one i globalnih razmera.“

I zaista, za nju je nauka predstavljala neku vrstu pribežišta i zaklona od kada je 1972. godine podnela ostavku na mesto sekretara Saveza komunista Srbije. Naredne dve godine Latinka Perović je u osami svog doma pisala jednu neobičnu knjigu koja je predstavljala svojevrstan autobiografski tekst, ali i veoma preciznu hroniku vremena u kome je bila jedan od ključnih političkih aktera. Pod nazivom „Zatvaranje kruga“ ta je knjiga po prvi put objavljena u Sarajevu tek 1991. godine. Uporedo sa njom, završavala je rad na doktorskoj tezi, koju je nakon dve godine odbranila na Fakultetu političkih nauka. Doktorat joj je omogućio zaposlenje u Institutu za radnički pokret Srbije koje je tokom decenije koja je usledila značilo usamljenički rad u arhivama i bibliotekama i pisanje tekstova za svoju fijoku. Sama je u razgovoru sa Oliverom Milosavljević ispričala, a koleginice koje su sa njom radile i danas to potvrđuju, da je njen rad tada bio nadziran, kancelarija ozvučena, reversi u biblioteci pregledani, a rukopisi predavani na čitanje van instituta.

Od sredine 80-ih godina situacija se, međutim, postepeno menjala. Dolaskom generacije mladih istoričarki na institut, Latinka Perović je postala deo dinamičnog debatnog kruga koji su pored nje činile Radmila Radić, Gordana Krivokapić, Marija Obradović, Vera Gudac, Branka Prpa, Dubravka Stojanović. Zajedno su otvorile čitav niz pitanja i tragale za složenijim odgovorima od onih koje je tradicionalna nauka tada nudila. U njihovim sećanjima te su godine ostale zapamćene kao vreme velikog prijateljstva i nesebične saradnje koja je izmenila i sam institut. On je tada i formalno preimenovan, uspostavljena je saradnja sa brojnim naučnim institucijama, čemu je ključno doprineo časopis „Tokovi istorije“ koji je uređivala Latinka Perović.

Početak rata, kao u onom mimu pomenutom na početku, nije prekinuo dinamiku rada Latinke Perović. Sa koleginicama je pokrenula višeslojna istraživanja modernizacijskih tokova u Srbiji i nastavila ih i nakon odlaska u penziju. Grupa istraživačica, koja se vremenom sve više širila, nikada nije predstavljala školu unisonog mišljenja, kako su neki kritičari pokušali da ih diskredituju, već forum koji je otvorio prostor za naučni dijalog, kritiku, disput.

Upravo tada, u godinama rata, Latinka Perović je rezultate svojih naučnih istraživanja stečene na principima kritičke istoriografije suprotstavila političkim manipulacijama koje su pokušavale da legitimišu nerealne ratne ciljeve i opravdaju zločine. Kako je sama kasnije konstatovala: „Dugo sam odbijala da se negde angažujem i da rata nije bilo, da nije bilo tih dramatičnih situacija, možda ja i ne bih uzela bilo kakvo učešće u ovoj vrsti javnog života, ali tu su već na probi bile druge stvari, vaš moral, vaše stanovište, neću da delim odgovornost za nešto što mi je duboko tuđe“. Latinka Perović se tada uključila u čitav niz projekata, napisala i uredila brojne tekstove i knjige u saradnji sa hrabrim ženama iz nevladinog sektora. Zajedno su jasno i glasno govorile istinu o ratovima, tragale za njegovim uzrocima i govorile o krivici režima u Beogradu za stradanja ljudi tokom razaranja Vukovara, granatiranja Dubrovnika, četvorogodišnje opsade Sarajeva, genocida u Srebrenici, zločina počinjenih u Oluji, zločina na Kosovu. One su obnavljale pokidane veze i poverenje među ljudima. Tada je nauka za Latinku Perović, da iskoristim naslov jedne knjige Ivana Đurića, od pribežišta postala putokaz. Pomogla joj je da razume korene mržnje i straha, ali i da uvek ističe postojanje hrabrih alternativa. Nauka joj je bila najsnažniji oslonac u beskompromisnoj borbi za istinu.

Dubravka Stojanović

Latinka Perović objavila je 21 monografiju, 20 knjiga istorijskih izvora, ukupno oko 300 bibliografskih jedinica. Ograđena bedemima knjiga u Univerzitetskoj biblioteci ili, kasnije, za svojim prenamenjenim trpezarijskim stolom, prilježno je tragala za dubinskim tumačenjima istorije srpske političke misli.

Znala je Latinka da je istorija nauka o sadašnjosti, da će ulazeći sve dublje u analize srpskih radikala i naprednjaka 19. veka bolje razumeti svoje vreme. Aktuelnu politiku ona nije tumačila iz svog nepogrešivog političkog instinkta, niti je obraćala pažnju na dnevne događaje. Ona čak nije ni gledala televiziju. Savremenost je tumačila iz istorijske dubine, izvršivši kopernikanski preokret u našoj istorijskoj nauci. Njen nalaz je bio da se ključni izvor vladajućih srpskih političkih ideja nije nalazio u Zapadnoj Evropi, već u ruskom narodnjaštvu 19. veka. Kao ključne ideje koje su obeležile gotovo vek i po srpske istorije ona je izdvojila: narodna ili partijska država nasuprot vladavini prava, vojno hijerarhizovana vladajuća partija na čelu sa neprikosnovenim vođom nasuprot fleksibilnih demokratskih stranaka, stvaranje velike države nauštrb unutrašnjeg razvoja. Da bi dokazala svoje zaključke, proučavala je i rusku misao, kao i suprotne, liberalne tradicije u Srbiji, definišući tu dihotomiju kao podelu na dominantnu i neželjenu elitu, kako je i nazvala jednu od svojih najuticajnijih knjiga. Verovala je da kritičko proučavanje istorije može pomoći u otrežnjenju, iako je za to bilo i ima sve manje nade. Zato je nesebično pomagala mlađim kolegama, kritički oštro čitajući naše radove, satima diskutujući, prosvetiteljski verujući u moć znanja i nauke. Kod Latinke smo odlazili kada bi se pojavio bilo kakav problem. Dovoljno je bilo da sve samo onako mirno razloži, pa da rešenje postane tako očigledno i jasno. Od nje smo odlazili ne samo kao pametniji, nego i kao bolji ljudi. Latinka, hvala Vam na svemu.

Srđan Milošević

Latinku Perović upoznao sam još u studentskim danima, na jednoj konferenciji u Dubrovniku. Iz perspektive studenta završne godine Filozofskog fakulteta koji je želeo da se posveti naučnom radu Latinka je delovala kao kriterijum: preciznim iskazom, jezgrovitim formulacijama, dobro nađenim paradigmama koje su sažimale suštinu istorijskih pojava o kojima je govorila davala je ton konferencijskoj atmosferi. Improvizacija nije dolazila u obzir. Zainteresovana za svaku temu, za svaki referat, pažljivo je slušala svako izlaganje, rekao bih – naročito kada je reč o „novim licima“ u akademskom životu. Pošto je uvek rado razgovarala sa studentima i mlađim koleginicama i kolegama postali smo i u narednih petnaestak godina i ostali neumorni sagovornici.

Latinka nikada nije u razgovorima zauzimala stav autoriteta, iako je to nesumnjivo bila. Uvek je ponavljala da komunikaciju sa ljudima vidi kao razmenu. Od nje se moglo naučiti beskrajno puno, kako u domenu načelnih shvatanja, tako i u pojedinostima iz istraživačkog i životnog iskustva. S vremenom bi izbijala efemerna ili fundamentalna razilaženja u razumevanju istorijskih događaja, fenomena, procesa. Nema potrebe za zalaženjem u pojedinosti. Navodim samo neka pitanja oko kojih sam sa Latinkom voleo naširoko da razgovaram, ne uvek uz ugodnu saglasnost: nacije i nacionalni identiteti, uloga crkava i religije, marksizam, karakter Jugoslavije, niz dnevnopolitičkih tema koje su se smenjivale filmskom brzinom… Sva neslaganja su bila intelektualno, rekao bih – uznemirujuća, ali poverenje i dobra volja su suvereno dominirali komunikacijom. Prirodnost i nesputanost sukobljavanja shvatanja remetila je jedino razlika u životnom i istraživačkom iskustvu, što nije malo i neznatno, ali je, istovremeno, veoma daleko od inhibirajuće usiljenosti.

U srpskoj istoriografiji ime Latinke Perović naročito je vezano za istoriju političkih ideja. U tu oblast (istoriju političkih ideja) Latinka je 80-ih godina 20. veka unela novu dinamiku, a to je, pre svega, bio razlaz sa marksističkim shvatanjima. Na stranicama njenih knjiga iz tog perioda Marks je svakako prisutan kao tema – nezaobilazna referentna tačka socijalista o kojima je Latinka pisala – ali ne i kao izvor teorijskog mišljenja. Latinkino istraživanje, zasnovano na tradicionalnom istoriografskom metodu, zapravo je bilo revitalizacija ili svojevrsni novi početak liberalne tradicije srpske istoriografije u toj oblasti. To će s vremenom postati sve vidljivije, insistiranjem na individualizmu kao osobito isticanoj vrednosti, kojoj se suprotstavljaju desni, ali i levi kolektivizam, kako je često naglašavala. Toj liniji razumevanja Latinka je ostala verna u svim svojim radovima i s vremenom ju je samo dodatno razvijala.

Druga važna tema Latinkinih istraživanja, koja se prirodno nadovezuje na prethodnu, jeste tema modernizacije srpskog društva. Kao akter političkih procesa bila je zagovornik koncepta „moderne Srbije“. Dvadesetak godina po okončanju borbe za tu ideju sa pozicije unutar sistema koji je nestao Latinka ju je istraživački tematizovala. Za modernizaciju je naglašavala da „nije izraz potrebe da se liči na druge, već da se sa drugima ravnopravno živi“. Latinka je modernizaciju uvek shvatala kao proces, a ne kao nekakvo stanje modernosti koje se trajno ostvaruje i čijim dosezanjem nastaje nekakvo „zlatno doba“. Modernizacija podrazumeva izraženu društvenu dinamiku, pluralnost, kompeticiju, ali uz stalnost i pouzdanost institucionalnog okvira kao stabilne baze društva, na čemu je uvek insistirala. Drugim rečima – shvatanje koje je sasvim u liberalnoj tradiciji.

Latinka Perović bila je osobena, štaviše izuzetna ličnost akademske i javne scene u Srbiji. Po njenom odlasku ne ostaju „samo“ knjige, zbornici, članci, rasprave, intervjui… Ostaje u punom smislu reči jedno veliko i važno delo, sa svom težinom tog često olako korišćenog pojma. To delo će biti i već jeste nezaobilazna referentna tačka za bavljenje istorijom – pre svega – Srbije u 19. veku. Ali čak i kada je učinak tako znatan i tako osoben da verodostojno i živo reprezentuje svog tvorca, opet je fizički nestanak prevelik gubitak, naročito kada znači odlazak plemenite, drage, iskrene i prijateljski dobronamerne ličnosti.

Milan Subotić

Od kada sam Latinku krajem 80-ih godina upoznao u večno prohladnoj Univerzitetskoj biblioteci gde je ogrnuta velikim šalom i okružena bedemom knjiga sedela nagnuta nad gomilom ispisanog papira, u njoj sam video osobu koju odlikuje duboki, unutrašnji mir. Jer, ma koliko da su bile traumatične okolnosti njenog izgnanstva iz političkog i javnog života, za nju institutski i bibliotečki egzil nije bio tek spolja nametnuti, puki izbor iz nužde – naprotiv, bila je to prilika da stvori prostor u kome će iznova potvrditi lični integritet i intelektualnu nezavisnost.

Njeno obimno i sadržajno delo potvrđuje da je tu priliku u potpunosti iskoristila. To delo je nastajalo ulaganjem ogromnog truda u razumevanje i tumačenje epohe socijalizma u kojoj je i sama u mladosti intelektualno i politički formirana. Ne sporeći postojanje emancipatorskih elementa posleratnog socijalizma, rano se u svojoj političkoj delatnosti suočila sa granicama njegovog radikalnijeg reformisanja i to iskustvo je bilo podsticaj za njegovo kritičko preispitivanje. Tada se Latinka posvetila istoriji kao onoj oblasti istraživanja u kojoj, istina, ne nalazimo gotove odgovore na probleme savremenosti, ali koja nam omogućava da ih potpunije sagledamo iz perspektive njihove geneze i procesa dugog trajanja. Stoga je boljševizmu kao glavnom obeležju kratkog 20. veka u knjizi „Planirana revolucija“ pristupila analizom njegovih dubokih korena u ruskoj varijanti jakobinstva i blankizma, dok je političke ideje i ideologije ruskog narodnjaštva interpretirala u brojnim studijama koje, po poznavanju izvora i analitičkim kvalitetima, nemaju premca i izvan domaće nauke.

Po Latinkinim rečima, njeno interesovanje za rusku intelektualnu i političku tradiciju je bilo posredovano dugogodišnjim istraživanjima nastanka i evolucije socijalističkih ideja u Srbiji 19. veka. Baveći se temom opterećenom interpretativnim klišeima marksističke ortodoksije, Latinka je ove ideje tumačila polazeći od koncepta modernizacije videći u njima rano artikulisano ispoljavanje otpora promenama jednog agrarnog društva čija malobrojna, na strani obrazovana omladina, u kritici građanskog društva usvaja učenje o prednosti zaostalosti, mogućnosti preskakanja faza društvenog razvoja i superiornosti sopstvene patrijarhalne civilizacije. Na osnovu pažljivog čitanja izvora, formulisala je tezu o presudom uticaju različitih frakcija ruskog narodnjaštva na mlade srpske socijaliste i njihove kasnije radikalske nastavljače. Njena poslednja objavljena knjiga „Ruske ideje i srpske replike“ tu tezu ubedljivo dokumentuje i potvrđuje.

„Mislim – zabeležila je u knjizi „Dominantna i neželjena elita“ – da bez poznavanja istorije Srbije u 19. veku, naročito posle sticanja nezavisnosti, kada se i kristališe glavna kontroverza njene moderne istorije, nije moguće osvetliti ni razdoblje jugoslovenske države, ni poluvekovnu dominaciju komunističke ideologije u njoj“. Ovu glavnu kontroverzu videla je u stalnom obnavljanju sporova o izboru pravca razvoja srpskog društva, o odnosu kolektivizma i individualizma, tradicionalizma i modernosti, o primatu unutrašnje slobode nad (veliko)državotvornim projektima. Iako je u njenim novijim radovima posvećenim srpskoj i jugoslovenskoj prošlosti istraživanje ruske intelektualne tradicije bilo u drugom planu, pažljivo je pratila njenu recepciju ili, kako je volela da kaže, njenu „rezonancu“ u srpskom društvu. U njoj je prepoznavala ponavljanje stare dihotomije „Rusije i Evrope“ o kojoj je davno pisala u predgovoru istoimenoj knjizi Nikolaja Danilevskog. Upravo zbog toga, danas vredi podsetiti na Latinkino upozorenja po kome: „Sposobnost društva da svoju nedeljivu prošlost objektivizira, sazreva samo u onoj meri u kojoj društvo tu svoju prošlost prestaje da živi i u kojoj sa razumevanjem prošlosti gubi potrebu da je ponavlja“.

Uverenje da će njeno delo u tom poslu razumevanja, a ne ponavljanja prošlosti biti podsticaj i putokaz budućim generacijama, ne oslobađa nas osećanja da nam ona nedostaje i da će nam nedostajati.

Sonja Biserko

Poštovani članovi porodice,
Dragi prijatelji,
Dame i gospodo,

Pre gotovo 20 godina Latinka Perović napisala je predgovor za knjigu „Marko Nikezić: krhka srpska vertikala“ u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Krhkom srpskom vertikalom označila je istorijsku ulogu i ljudski značaj političkog suborca i prijatelja. Sa izuzetnom jasnoćom i čistoćom misli, lucidno i emotivno, kako je pisala i govorila, unela je nov pojam u naš rečnik.

Latinka, od koje se opraštam u ime Helsinškog odbora i svoje lično ime, predstavlja još jednu „srpsku vertikalu“. Ta je retka i tanka – životno i istorijski – neprocenjivo važna za održanje demokratske supstance svakog društva, naroda, države. Srećom, ta je nit uvek postojala u srbijanskom društvu, bez obzira na to koliko bila svesno potiskivana ili i grubo eliminisana.

Mada smo saradjivali i pre, Latinkin direktni angažman u Helsinškim odboru počeo je posle Petog oktobra. Uredila je 11 naših izdanja sa uvodnim studijama. Učestvovala je u brojnim projektima Helsinškoga odbora, posebno onim koji su se odnosili na edukaciju mladih ljudi. Pisala je članke za naš časopis „Helsinška povelja“ i učestvovala na tribinama i panelima o Haškom tribunalu i njegovom značaju za Srbiju i region. Dala je izuzetan doprinos našem projektu istorije Jugoslavije. Studije o Srbiji, objavljene u okviru toga projekta, deo su njenog testamenta. One dubinski skeniraju istoriju Srbije 20. veka.

„Mi se“, ocenjuje Latinka, „još uvek nismo pomirili sa novom realnošću“. To nas „održava u stanju inertnosti, u vrlo fluidnom moralnom i političkom stanju i ne dopušta nam da se koncentrišemo na razvoj“ i nađemo demokratsku perspektivu. Kao što je razumela gde leži budućnost Srbije 1970-ih, tako je razumela i kobnu ulogu Srbije u tragediji raspada Jugoslavije i turbulencijama regiona do danas.

Njeno razumevanje Jugoslavije „kao naše prve Evrope“ stavlja je u red – u srpskoj istoriji uvek malobrojnih – političara, naučnika, intelektualaca koji su imali progresivnu, demokratsku viziju Srbije. Za nju su, za razliku od dominantnog narativa o imperativu „srpskog sveta“, imperativ uvek bili demokratizacija i modernizacija srbijanskog društva. Njeno akribično poniranje u našu prošlost i tumačenje prošlosti ključ su za razumevanje ne samo prošlosti, nego i sadašnjosti i budućnosti.

Poslednje dve decenije Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji bio je Latinkina „sigurna kuca“. Delili smo svetonazor, viziju mira i demokracije, posvećenost i entuzijazam. Opraštamo se sada sa njom s poštovanjem i tugom. Opraštamo se sa njom sa verom da njen život i rad ostaju razlog za trajno slavlje njenog „vertikalnog“ uma i duha. Slava joj.

Dušan Mijić

Poštovana porodice, poštovani prijatelji,

Gospođu Latinku Perović sam upoznao neposredno po ulasku u Borbu 1992. godine.

Turbulentno vreme u kome smo stvarali Našu borbu 1995. tražilo je osobu od integriteta sa razumevanjem političkog i društvenog konteksta. Bilo je jasno da je Latinka Perović bila najpogodnija ličnost. Na moju veliku radost Latinka je prihvatila govoreći da ne vidi način kako bi odbila. Sa svojim autoritetom čuvala je orijentaciju Naše borbe.

Na prvom sastanku Izdavačkog saveta, u kome su sedeli Jurij Gustinčić, Vlada Goati, Mirjana Miočinović, Veselin Vukotić, Tibor Varadi i Orhan Nevzati, obratila se članovima sledećom rečenicom:

„Veoma sam uzbuđena, jer posle četvrt veka prvi put javno predsedavam nekim telom“.

Latinka je poštovala formu. Ona nikada nije izlazila van okvira koji su bili u ingerencijama saveta, i nije dozvoljavala drugima da utiču na njegov rad.

Kao predsednik saveta bila je i predsednik žirija pri dodeli nagrade za toleranciju 1996. godine koja je dodeljena Aleksandru Tišmi i 1997. Studentskom protestu.

Nakon dve godine i već uhodanog rada saveta, Latinka se povukla uz obrazloženje da ima i drugih ljudi kojima treba dati mogućnost da doprinesu radu saveta, te su se priključili Ivan Čolović i Ljubomir Madžar, a umesto Latinke na čelo Saveta je došao Veselin Vukotić.

Nakon gašenja Naše Borbe, nastavili smo naše kontakte, a najviše druženjem svakog prvog četvrtka u mesecu, u Novom Sadu, gde se jednom mesečno okuplja izvestan broj zanimljivih ljudi, različitih profesija. U slobodnoj razmeni ideja i traganja za uzrocima stanja u društvu, Latinkino naučno i životno iskustvo davalo je poseban ton razgovorima.

Govorila je: „Priznaću vam, što sam starija, a to za mene znači što više radim na proučavanju novovekovne istorije Srba i Srbije, to sam sve manje u stanju da o pojedinostima te istorije govorim izvan konteksta. Pa tako i na našim okupljanjima.“

Posebno je bilo zanimljivo slušati kako Latinka kao vrsna istoričarka ali i političarka objašnjava kontekst tadašnjih događaja.

Vremenom smo postali i ljudski bliski, ali nikada preko mere koja prijateljstvo pretvara u nekritičko navijanje. Skupa smo slavili datume značajne nama i našim porodicama.

Kada se venčavala moja starija ćerka nije želela da joj govor drži sveštenik, niti da sluša već hiljadama puta ponovljen tekst Duška Radovića. Odabrala je da tog dana čuje govor Latinke Perović, koja je uz matičara bila službeno lice na venčanju. Reči izgovorene tada moja porodica čuva kao testament našeg prijateljstva.

Ukoliko je Latinkina stvaralačka sposobnost rezultat znanja i iskustva, onda je i njena radna disciplina da iskoristi dati resurs vremena maksimalno doprinela da iza sebe ostavi ogromno delo, na čemu joj neizmerno hvala. I Slava joj.

Mijat Lakićević

Latinka Perović i Zoran Đinđić

To je za Latinku Perović bilo ključno – lik i delo Zorana Đinđića neprekidno održavati u životu i imati stalno na umu

Poslednji tekst koji je Latinka Perović za života objavila bio je o Zoranu Đinđiću. U stvari, reč je o svojevrsnom, reći ću to tako, triptihu, odnosno o tri Latinkina izlaganja na predstavljanjima knjige „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“ – prosvetitelj i prosvetlitelj, dakle. Moram reći da to osećam kao veliku ličnu privilegiju. Mada, jasno je i meni, zasluge za to prvenstveno pripadaju mučki ubijenom premijeru Srbije.

Da li će govoriti Latinka? To je bilo pitanje koje sam dobijao svaki put kada sam dogovarao neku promociju. Jer, ako govori Latinka, to je jedna stvar, ako ne govori, onda je to nešto sasvim drugo.

Ljudi žele da vas čuju, odgovarao sam na njeno pitanje: „da ne bude mnogo, Mijate“. Prihvatala je moje molbe snebivajući se, nije želela da se njeno višekratno učešće shvati kao neko nametanje. Ali, za Zorana Đinđića ništa joj nije bilo teško da uradi.

U jednom filmu o Zoranu Đinđiću svim učesnicima je postavljeno isto pitanje: „šta zamerate Zoranu Đinđiću“. Svako je imao neku primedbu. Mislim da je jedino Latinka Perović odgovorila: „Zoranu Đinđiću ne zameram ništa“.

Ne samo zato što nema smisla zamerati bilo šta čoveku koji je bio spreman da položi i svoj život za dobrobit Srbije. Latinka Perović je iz sopstvenog iskustva znala kako može, i mora, biti teško onome ko je naumio da modernizuje i liberalizuje Srbiju. I to temeljito. Znala je da niko ne može da bude u cipelama drugog, pogotovo ne mučki ubijenog premijera Srbije, da na sudbonosne odluke utiču detalji i sitnice koje posmatrač sa strane, makar bio i blizu, ne može da uoči.

Tragična smrt Zorana Đinđića potisnula je njegov život. A Zoran je živeo za ideju. Zato je ideja ove knjige da govori o Đinđićevim idejama. Da se, prvenstveno, predstave njegova shvatanja o društvu, naciji, državi, politici i čoveku, pojedincu, u svemu tome; njegova filozofija, i u najužem i u najširem smislu te reči.

Kao što Zoran Đinđić Srbiju nije objašnjavao Miloševićem nego je Miloševića objašnjavao Srbijom – da se poslužim njenim rečima – tako je i Latinka Perović sudbinu Zorana Đinđića videla kao posledicu karaktera i karakteristika srpskog društva. Zato je smatrala da nije najvažnija politička nego socijalna pozadina tog čina.

Naravno, Latinka Perović nije mislila da Zoran Đinđić nigde i nikad nije pogrešio. To naprosto ne bi bilo ljudski, a za Latinku Perović je Zoran Đinđić pre svega bio čovek.

Zato mi je, tokom razgovora o knjizi, često govorila da od Zorana Đinđića ne treba praviti mit.

Latinka Perović nije želela da Zoran Đinđić postane mit i da se tako zaboravi njegov značaj za život. Ni sam nisam mislio drugačije. Mada, sad nešto mislim – a od koga ćemo da pravimo mit ako od Zorana Đinđića nećemo.

Mit koji nije u funkciji kulture smrti nego apoteoza – da upotrebim Zoranovu omiljenu filozofsku kategoriju – sveta života.

To je za Latinku Perović bilo ključno – lik i delo Zorana Đinđića neprekidno održavati u životu i imati stalno na umu.

Zoran Vuletić

„Ponavljam sam sebi da osim ove Avlije ima i drugog i drugačijeg sveta, da ovo nije sve, i nije zauvek. I trudim se da to ne zaboravim i da ostanem kod te misli“. Ivo Andrić, „Prokleta avlija“

Latinkin politički život je najdosledniji u novijoj srpskoj istoriji. I pod Titom i posle njega bez premišljanja je davala podršku najprogresivnijim politikama, sve svoje snage je ulagala u modernizaciju političke misli i u Jugoslaviji i u Srbiji. Za razliku od samorazvikanih patriota, bila je hrabri borac protiv korumpiranog političkog slepila u Srbiji. Srbija joj to zlopamti umesto da joj bude zahvalna. Nesvesna Srbija seče malobrojne zdrave grane koje su joj preostale, seče i gazi političku pamet, tako retku u Srbiji.

Latinku sam upoznao 2006. u Liberalno demokratskoj partiji. Nikada nije odbila nijedan poziv na razgovor, osećala je bliskost sa ljudima u LDP-u, a posebno sa mladima. Satima su trajali razgovori na kojima je uvek odmereno govorila i strpljivo slušala sagovornike. Plenila je blistavim umom i neodoljivim šarmom. Svi koji su je poznavali su isprva bili zatečeni njenom skromnošću i nenametljivošću. To su osobine koje se nažalost retko sreću kod veoma inteligentnih ljudi. Videla je u LDP-u potencijal koji je mogao i morao da bude politički artikulisan u dužem vremenskom periodu kako bismo kao društvo počeli da razumemo vreme i svet u kome živimo. Izostanak tog razumevanja nas definitivno svrstava u društva bez sposobnosti za razvoj i napredak, kako je i sama govorila. Poslednje tri godine bila je sa nama u Građanskom demokratskom forumu, članica Političkog saveta, žena koja je učinila naš Forum izuzetnim, a sve nas ponosnim. Svi znamo da je Forum još uvek daleko od šire javnosti, ali Latinka je uvek isticala važnost postojanja takve političke misli. „Vreme je značajan faktor u politici, važno je opstati i ne treba uvek žuriti“, govorila je.

Na kraju moram da istaknem da istina uvek dođe na svoje, tako da se nahijska duša Srbije boji istine, a ne Latinke. Oni koji bi da konzerviraju Srbiju u prokletoj avliji i čiji su napadi usmereni na Latinku, znaju jako dobro da je ona govorila surovu istinu i raskrinkavala laži na kojima počiva njihova prokleta avlija.

Sovjetizovana pravoslavna Srbija se nalazi usred Evrope, geografija se ne može korumpirati, na žalost svih korumpiranih u Srbiji. Na nama, ovde prisutnim, je da čuvamo uspomenu na dragu Latinku, a najbolje ćemo to učiniti ako dosledno pratimo njen pravac ka modernoj Srbiji koji će nas uz geografsku poziciju svrstati i u političku – Srbiju na Zapadu.

Husnija Kamberović, pismo

Zašto je Latinka Perović bila toliko cijenjena i uvažavana u svim postjugoslavenskim zemljama? Zato što je jako dobro razumjela šta se dešava ne samo u Srbiji nego je iz dobrog poznavanja historije Jugoslavije i historije Evrope (a to je bio njen okvir za proučavanje historije: Srbija – Jugoslavija – Evropa) dobro razumjela u kom pravcu se razvijaju društva u svim našim zemljama, od Slovenije do Makedonije. To razumijevanje je crpila ne samo iz proučavanja zajedničke historije, nego i iz neposrednih uvida u realnosti naših društava. Posljednje tri decenije svake godine je po nekoliko puta bila u svim postjugoslavenskim zemljama, sudjelovala u okruglim stolovima, tribinama, promocijama knjiga. Izuzetno pedantno, kakva je i inače bila, čitala je našu literaturu koja se bavila našom zajedničkom prošlošću i jedna je od rijetkih historičara koja je gotovo uvijek javno saopćavala svoj stav o idejama i tezama sadržanim u toj literaturi. Hvalila je, ali i kritizirala. Njeni osvrti na historijske knjige koje su nastajale u postjugoslavenskim zemljama bili su izuzetno važni kao orijentir mlađoj generaciji historičara. Zato je njen uticaj na razvoj naših historiografija jako važan. I o njemu će se tek pisati.

Latinka Perović je imala jasan stav ne samo o historiji nego i o savremenim političkim i društvenim procesima u postjugoslavenskim zemljama. Znala je da je Jugoslavija kao država odigrala svoju historijsku ulogu. U jednom je intervju kazala: „Ima ljudi koji sanjaju o obnovi Jugoslavije, a to se više neće dogoditi. Ta se država stvarala dva puta i kroz celu tu istoriju je nosila određene probleme“. Zato se zalagala za prihvatanje realnosti: „Onim što zovemo priznanjem realnosti to su te države koje su nastale na bivšem jugoslovenskom prostoru i koje, priključujući se evropskoj orijentaciji, na neki način prihvataju zajedničku perspektivu“.

Znala je da se Jugoslavija kao država ne može obnoviti, ali je zato podržavala saradnju postjugoslavenskih država. Zato je doživljavana kao prijateljski glas koji dolazi iz Srbije. Njeni antinacionalistički (ne antisrpski) stavovi su bili ohrabrenje za sve antinacionaliste u našim zemljama. Zato je čitav naš prostor bio zapravo – prostor Latinke Perović. Zar treba podsjećati da je arhivska građa o srpskim liberalima pohranjena u Arhivu Slovenije, da se pripremala da svoju prepisku sa Stankom Lasićem pohrani u Hrvatski državni arhiv, da je bila urednica biblioteke „Koreni“, podgoričke izdavačke kuće CID? Da su njene knjige „Zatvaranje kruga“ i „Ruske ideje i srpske replike“ objavljene u Sarajevu?

Zato mi Latinku Perović smatramo i našom. Ljubljana, Zagreb, Podgorica, Sarajevo – sve su to bili gradovi u koje je Latinka rado dolazila i sudjelovala u naučnim debatama. Dolazila je često u Sarajevo, govorila na tribinama. Njeno predavanje u Akademiji nauka i umjetnosti BiH 2010. bilo je izuzetno važno. Poput Nikezićevog „Sarajevskog govora“ 1970! Govorila je nadahnuto, veoma lijepo, pred prepunim amfiteatrom i uz veliku medijsku pažnju. Ljudi u gradu, na semaforima, zaustavljali su je da je pozdrave. Taksisti su odbijali naplatiti vožnju. Studenti su dugo prepričavali to predavanje.

Znamo da je Latinka vjerovala samo činjenicama i da nije voljela nikakvu patetiku. Sada, kada je usidrila svoju životnu lađu, možemo ponoviti činjenice koje je i ona naglašavala: saradnja među historičarima iz postjugoslavenskih zemalja, zahvaljujući i ohrabrivanju Latinke Perović, posljednjih je decenija vrlo intenzivna. Možda i intenzivnija nego kada je Jugoslavija postojala. Nadamo se da će i saradnja među našim država biti bolje. I u tome mi, izvan Srbije, vidimo veliki doprinos Latinke Perović.

Budimir Lončar, pismo

Svaki je oproštaj, a pogotovo onaj definitivni, težak. Pogotovo kada je riječ o nekome poput Latinke Perović.

Ispratiti Latinku samo s riječima gotovo je nemoguć zadatak. Čak i za mene koji sam je znao godinama i koji imam privilegiju da mogu reći da smo bili prijatelji. Bili smo i prijatelji i suputnici i suborci na jednom historijskom putu koji, gledan iz današnje perspektive, možda graniči s utopijom kojoj je nedostajalo samo malo da se pretvori u realnost.

Latinka je bila vodeća ličnost liberalne struje u Savezu komunista Srbije. Imala je ideje i viziju daljeg razvoja i Srbije, ali i Jugoslavije, viziju koja je bila ispred vremena u kojemu je živjela. Suočila se s time kada su srpski liberali odbačeni, gurnuti na marginu, praktično izopćeni. Ja li zbog toga odustala, je li promijenila mišljenje? Naravno da nije. Ostala je uvjereni liberal, ne okrećući leđa svojoj komunističkoj prošlosti, do kraja života.

Latinka je bila i jedan od najupornijih glasova otpora nacionalizmu, onom zlu koje je u osnovi onakvog raspada Jugoslavije, kakvoga smo morali doživjeti. Bila je i ostala nepokolebljivi borac protiv nacionalizma, ne samo srpskog, ali s obzirom na okolnosti – u prvome redu srpskog. Shvaćala je kamo vodi zatvaranje u uske nacionalne torove, upozoravala je, prosvjedovala je. Nisu je htjeli ni čuti, ni poslušati. Je li zbog toga odustala, je li zbog toga zamuknuo njezin glas otpora? Naravno da nije.

Latinka je bila historičar. Povijesti se nikada nije odrekla, a naglašeno joj se posvetila od vremena kada joj je svako političko djelovanje bilo onemogućeno. Ona je jedan od rijetkih ljudi koji su pokazali i volju i sposobnost ne samo da povijest izučavaju, nego i da od nje uče. Učila je i izvlačila prave zaključke. Govorila je, pisala je, upozoravala je. Niti su je slušali, niti su je htjeli čuti – mislim, naravno, na one koji su donosili ključne političke odluke. Da li ju je to obeshrabrilo? Naravno da nije. Svojom je dužnošću i odgovornošću smatrala stavljati svoje znanje i poznavanje povijesti u službu općeg interesa i ona je to do zadnjeg daha radila.

Latinka je bila humanista. U svemu što je radila, u svemu što je promišljala, u svemu što je govorila i pisala, čovjek je bio u središtu. Zbog čovjeka, zbog ljudi, zbog općeg dobra prihvatila je i da bude bačena na marginu kao liberal, i da je nacionalisti etiketiraju kao neprijatelja svojega naroda, i da je falsifikatori povijesti žučljivo napadaju, ili da je potpuno ignoriraju. Da li ju je to obeshrabrilo? Naravno da nije.

Bila je čvrsta, postojana, principijelna, bila je – poštena, a malo je danas onih za koje se to bez ikakve zadrške može reći.

Opraštajući se s mojom dragom i poštovanom prijateljicom, čiju neponovljivu nježnost znaju i pamte samo oni koji su imali privilegiju ubrajati se u krug njezinih prijatelja, opraštajući se s mojim drugom i suborcem, ne mogu a da se ne zapitam, baš kao što sam se zapitao i prilikom oproštaja od Marka Nikeziča: kako bi izgledala naša povijest, kakvi bismo bili danas i gdje bismo bili, da srpski liberali nisu pometeni s političke scene.

S tim pitanjem ispraćam Latinku. Borila se za ono najviše i najuzvišenije. Doživjela je početak ostvarivanja toga sna, ali i njegovo pretvaranje u nešto što nije bilo ni blizu onome čemu je težila. Da bi na kraju doživjela i krvavi raspad Jugoslavije. Smrću Latinke Perović odlazi još jedan gigant srpske, ali i jugoslavenske političke, znanstvene i javne scene. Neponovljiva osoba, skromna, samozatajna, odlučna i hrabra.

Odlazi, odnosno otišao je još jedan, jedan od posljednjih, boraca za svijet kakav je mogao i morao biti. Latinka ga je sanjala sve do kraja.

Milan Kučan, pismo

Najbolji odlaze kada su najpotrebniji. To su bile moje pozdravne reči Latinki Perović na našem prvom susretu posle anateme koja je na nju i Marka Nikezića bačena na već davnoj sednici nekadašnjeg političkog rukovodstva Jugoslavije, u Karađorđevu 1972. godine. Otišla je sa političke pozornice pod optužbom liberalizma i nacionalizma.

Svi naši kasniji razgovori za vreme mog boravka u Beogradu krajem 80-ih godina i pogotovo oni povremeni posle raspada nekadašnje zajedničke države bili su više nego dosledna negacija ovih apsurdnih optužbi.

Za vreme apokaliptičkih događaja tokom umiranje države u koju smo dugi niz godina verovali i tražili izlaske iz kriza koje su se rađale u stegama partijske i autokratske vlasti, Latinka je jasno i argumentovano ukazivala na nacionalizam kao uzročnik političkih sukoba koji su pratili to umiranje. Upozoravala je posebno i na opasnosti od srpskog nacionalizma pretvorenog u državnu ideologiju. Bila je dosledan kritičar režima tadašnjeg srpskog rukovodstva. Imala je hrabrost da kao nekadašnji čovek politike, kao naučnik pa i kao pripadnik srpskog naroda, govori i upozori na destruktivnu politiku koja je vodila u zločine i izolaciju Srbije. Bila je jedna od onih javnih ličnosti koja je zločin u Srebrenici argumentovano nazvala genocidom.

Latinka Perović bila je čovek koji je u razgovorima plenio svojom ljudskom toplinom i jasnom argumentacijom svojih stavova. U njima su se dosledno isprepletali Latinka Perović naučnik i Latinka Perović političar. To je bila u presudnim godinama, koje su suštinski odredile sudbinu Jugoslavije, i nikad kasnije nije krila da je to i ostala svojim raskošnim talentom, znanjem i svojom sposobnošću presuđivanja društvenih zbivanja.

Razgovarati sa Latinkom Perović bila je intelektualna privilegija. Nikada nije govorila o pojedincima, govorila je uvek o stavovima i posledicama njihovih dela. Od nje sam često čuo da ljudima, iako se s njima ne slažeš, ne treba uzeti dostojanstvo. Sama je iskusila takve postupke. Ali nije dozvolila sebi da svoje ljudsko dostojanstvo izgubi. Bila je čovek čvrstih etičkih principa i opredeljenja i dosledna u njihovom sprovođenju.

Druženje sa Latinkom Perović bilo je druženje sa istorijom, ali i promišljanje o sadašnjosti i budućnosti. Bila mi je čast družiti se sa njom i ponosan sam da me je smatrala svojim prijateljem.

Njen odlazak nije gubitak samo za naučni i demokratski politički milje Srbije. On je veliki, nenadoknadiv gubitak i za nas, njene prijatelje.

Sada, na tom tužnom događaju, na opraštanju od poštovane Latinke Perović moram po drugi put ponoviti: najbolji odlaze kada su nam najpotrebniji.

CZKD, 20.12.2022.

Peščanik.net, 04.01.2023.

Srodni linkovi:

Milivoj Bešlin – Čvrsta srpska vertikala

Vesna Pusić – Latinka Perović i princip nade

Staša Zajović i Lino Veljak – Latinka Perović (1933 – 2022)

Olga Manojlović Pintar: Latinka Perović – lična odgovornost i opšte dobro

Novosti – In memoriam Latinka Perović: Gorljiva protivnica ratova

Mijat Lakićević – Latinka Perović, izdajnik

Deutsche Welle – Oproštaj od Latinke Perović