Latinka Perović u CZKD-u 10.10.2015.
Latinka Perović u CZKD-u 10.10.2015.

Reč na komemoraciji dr Latinke Perović, CZKD, 20.12.2022.

Kada su poslednje sedmice oktobra 1972. objavljene ostavke Marka Nikezića, Latinke Perović i Koče Popovića („Srbiji i Jugoslaviji teške kao olovo“, kako je rekao Boro Krivokapić), američki dnevni list The Christian Science Monitor je na naslovnoj strani objavio da je Titova čistka iz jugoslovenskog rukovodstva izbacila „vrhunske Srbe“.

***

Latinka Perović bila je i subjekt i objekt istorije. I njen kreator i pisac i za neke od nas, kao istorijska ličnost, predmet proučavanja. U svim ulogama – političarke, naučnice, angažovane intelektualke, pokazivala je iste karakteristike. Držala je do dostojanstva profesije i ličnog integriteta, manifestujući neponovljivu samodisciplinu i radnu etiku do poslednjeg dana. „Nijedan dan bez linije“, kako je pisao antički slikar Apel, za nju je bio način života. Stroga i prema sebi i prema drugima, očekivala je odgovornost i naučnih i društvenih aktera koju je sama pokazivala.

Srbiju je neponovljivo dešifrovala, poznavala i analizirala. Proučavala je različite idejne aspekte srpske i jugoslovenske istorije u 19. i 20. veku i kao sonda duboko prodirala u društvo. Putovanjima po Srbiji i Jugoslaviji sticala je i neposredne uvide. Sve to joj je pomagalo da spozna dubinu nerazvijenosti i kao svoj temeljni moto formuliše ideju – moderne Srbije. Takva je mogla biti samo ako porine u sebe, posveti se svome razvoju umesto teritorijalnom proširenju.

Latinka Perović je delovala kao autonomni pojedinac u društvu kontinuiteta. A kao ključni srpski kontinuitet i kako je govorila, citirajući Slobodana Jovanovića, jedinu tradiciju, videla je nacionalizam. Teror dogme o nacionalnom jedinstvu držala je pogubnim za razvoj demokratskog i pluralnog društva. Sloboda pojedinca bila je uslovljena slobodnim društvom. A sloboda pojedinca za nju je bila ispred slobode kolektiviteta.

Podsećala je da je Jugoslavija bila „naša prva Evropa“. Ali posle raspada, region je razumevala kao skup dovršenih identiteta i suverenih država. Svaki pokušaj Srbije da nasilno menja odnose i granice u regionu, svaki pokušaj da se nacionalno pitanje rešava ne kao demokratsko nego kao teritorijalno – smatrala je pogubnim. Markirajući nasilje kao problem, za naše najveće tragedije odredila je način na koji se raspala Jugoslavija i ubistvo reformističkog premijera Zorana Đinđića.

Odana kritičkom istoriografskom metodu, tražila je koren srpskog radikalizma i narodnjaštva, ističući da smo u novijoj istoriji imali samo dve političke generacije – radikale i komuniste. Pisala je da se naše društvo kretalo između anarhije i autokratije, nesposobno da izgradi snažne institucije i uspostavi vladavinu prava. Smatrala je da Srbija mora da se posveti svome razvoju, modernizaciji, da napusti velikodržavni program i koncentriše se na razvoj realne države i društva, kao preduslovima izvlačenja iz zaostalosti.

Oslonac na Rusiju, pre toga Sovjetski Savez, smatrala je ključnim limitirajućim faktorom za razvoj jugoslovenskog i srpskog društva. Nije imala dilemu, kako bi rekao Zdenjek Mlinarž, da je na Balkan i Srbiju mraz uvek dolazio iz Kremlja. Zbog toga je Evropu i politički zapad smatrala ključem za rešavanje naše zaostalosti i demokratskih deficita.

Okrenuta dijalogu i nepokolebljiva u naporima da se sporazumom traže rešenja svih spornih pitanja u Jugoslaviji ili unutar Srbije, ostala je dosledna i kao političarka 1960-ih i kao naučnica u narednim decenijama. Dijalogu je bilo namenjeno i najveće okupljanje srpske inteligencije u poslednjih 200 godina – Kongres kulturne akcije 1971. koji je ogranizovala. Nakon postjugoslovenskih ratova, kao istoričarka, učestvovala je u bezmalo svim naučnim i društvenim projektima i inicijativama u cilju pomirenja i uspostavljanja dobrosusedskih odnosa u regionu.

Racionalna, ali i humana, pokazivala je strogost u radu, pomešanu sa neobičnom uviđavnošću u međuljudskim odnosima; asketa koja je živela kaluđerskim životom, a volela da provodi vreme sa prijateljima i kolegama u javnom prostoru; vredna, ali i spremna da se posveti drugima, okrenuta dijalogu u društvu, iako ga je snažno polarizovala. Nije bila bez protivrečnosti. Liberalka u autoritarnom poretku, okrenuta pojedincu u kolektivističkom društvu, naučnica u politici, kasnije je koristila znanja političarke u nauci. Sinhronizovala je demokratsku levicu i liberalizam na ovim prostorima. Ostavila je impozantno delo i neizbrisiv pečat u istoriji.

Ipak, kao što se trudila da razume istoriju, a da joj ne sudi, Latinki Perović je najvažnije bilo da je ljudi razumeju. Nije bila ni istoričarka ni političarka konsenzusa. Najupečatljivija žena srpske istorije u poslednjih pola veka, snažno se borila za svoja uverenja ne pitajući za cenu i živeći u skladu sa njima. Verovala je u blagotvorno dejstvo istine i kada većina nije bila spremna da je čuje. Čvrsta srpska vertikala čija će aktuelnost misli tek da se iskaže. Poranila je kao političarka sa demokratskim refomama i jugoslovenskom glasnošću bar 20 godina. Poranila je i sa verom u modernu i evropsku Srbiju… budućnost će pokazati koliko.

Peščanik.net, 30.12.2022.

Srodni linkovi:

Grupa autora, CZKD – Komemoracija Latinki Perović

Vesna Pusić – Latinka Perović i princip nade

Staša Zajović i Lino Veljak – Latinka Perović (1933 – 2022)

Olga Manojlović Pintar: Latinka Perović – lična odgovornost i opšte dobro

Novosti – In memoriam Latinka Perović: Gorljiva protivnica ratova

Mijat Lakićević – Latinka Perović, izdajnik

Deutsche Welle – Oproštaj od Latinke Perović

Dubravka Stojanović – O Latinki, onako kako ona ne bi volela

Poslednji tekst za Peščanik – o Krležinim Dnevnicima

Dragan Markovina – Odlazak Latinke Perović

Dejan Ilić – Prosvetiteljski zamah Latinke Perović

Milivoj Bešlin – Latinka Perović, In memoriam

Latinka Perović na sajtu Helsinškog odbora

LATINKA PEROVIĆ NA PEŠČANIKU