Fotografije čitateljki, Ivana Karić, Zabranjeno hraniti životinje

Fotografije čitateljki, Ivana Karić, Zabranjeno hraniti životinje

Sinoć, nešto posle pola osam, iz Brisela se direktno u Drugi dnevnik Televizije Srbije uključio novinar Dušan Gajić da izvesti o nastavku razgovora između predstavnika Srbije i Kosova koji su se juče ponovo sreli u središtu Evropske unije. Njegov sagovornik bio je jedan od članova srpske pregovaračke delegacije, nekadašnji savetnik predsednika republike, a današnji direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić. Malo je falilo pa da nas Đurić ne iznenadi. Od njega smo očekivali militantnu retoriku i to smo i dobili. Atmosferu razgovora on je opisao kao „usijanu“, a raspoloženje u „našem timu“ kao „dobro i borbeno“. Na sve to došlo je i očekivanih nekoliko zrna patetike: Đurić je rekao da će „ovo biti duga noć ozbiljnih razgovora“, te „da će predsednik vlade i ostali članovi raditi koliko god treba“.

Sve u svemu: „oko svake reči i zapete vodi [se] žestoka borba“. Tako Đurić izveštava o još jednoj rundi pregovora kao da su predstavnici Srbije u Brisel otputovali da u znoju lica svog obnove linije fronta te poprave i dodatno utvrde svoje diplomatske fortifikacije. To liči na Đurića, kao i na njegovog bivšeg i ovog sadašnjeg šefa. Ta retorika uvrežila se u domaćem javnom prostoru i na nju smo oguglali. Ona je, naravno, prazna. Njen jedini cilj je podizanje tenzije kod kuće i pripremanje odstupnice za novi niz neuspeha. Oba cilja su, dakle, besmislena. Drugim rečima, ovo obraćanje brzo bismo zaboravili da srpski pregovarač nije u njega utkao i jednu jarku, izuzetno živopisnu folklornu nit i njome obogatio ustaljeni mučeničko-militantni imaginarij u retorici ovdašnjih zvaničnika.

Đurić se požalio da je „beogradska delegacija izložena velikim pritiscima međunarodnih činilaca“ koji pokušavaju da nametnu, to jest „izdiktiraju tekst dogovora“. Sateran u diplomatski ćošak, iza odbrambenih džakova napunjenih rečima i bodljikave žice od zapeta, naš predstavnik je okrepu i smirenje pronašao u jednoj – „ruskoj narodnoj poslovici“. Ovako Đurić, na vrhuncu diplomatske neizvesnosti: „Lav je jači od vuka; i slon je jači od vuka; i medved je jači od vuka; ali – svi oni igraju u cirkusu, a vuk ne!“ Ima razloga da posumnjamo da ovde nije reč o narodnoj umotvorini, makar i ruskoj, kako bi u to da nas uveri direktor Kancelarije. Cirkuski lavovi i slonovi nisu baš deo slovenskog folklornog repertoara, barem onog tradicionalnog i uobičajenog. Pre će biti da je reč o nekoj savremenoj dosetki.

Ali, nećemo se ovde baviti folkloristikom, ni tradicionalnom ni putinovskom.[1] Pitanje koje nas zanima je banalno jednostavno: šta je Đurić hteo da kaže? U sklopu njegove izjave, ono što on naziva poslovicom, postaje u stvari parabola koja mora da se protumači. Dakle, kakvo nam je to naravoučenije iz Brisela otposlao srpski zvaničnik, a pod krinkom baš ruske narodne poslovice? Iako po mnogo čemu u kontekstu savremene diplomatije Đurićeva retorika deluje zaumno (kad smo već kod ruske tradicije), hajde da ipak pokušamo da ga razumemo. Za Đurića, Srbi su po svemu sudeći – vukovi. Poređenje sa vukovima, međutim, vuče sa sobom razne, ne nužno pozitivne konotacije. Da li je Đurić imao na umu i drugu poslovicu – o vuku i njegovoj ćudi, ostaje da nagađamo.

A možda je Đurić zaista mislio samo na snagu. Kao i vukovi, Srbi nisu slabi, ali za nevolju i od njih ima jačih životinja – lavova, slonova i medveda, na primer. Ako iz konteksta Đurićeve izjave zaključimo da su Srbi vukovi, onda su lavovi, slonovi i medvedi međunarodni činioci koji vrše pritisak na naše pregovarače. Pošto je reč o „činiocima“ iz Evropske unije, lavovi i slonovi ne deluju kao uverljiva zoološka simbolika. Ali dobro, neka je reč o retorskoj slobodi. Poenta je u snazi i naglasku na to da su lav, slon i medved jači od vuka. Iz čega bi moglo da sledi da naš direktor sluti da će njegov tim pokleknuti pred nadmoćnijim međunarodnim neprijateljem. Ali, ako se to i desi, ostaje nam uteha da, za razliku od domaćih vukova, taj neprijatelj nastupa u cirkusu, što svaka autentično divlja životinja mora doživeti kao poniženje.

Te lavove, slonove i medvede neko je pripitomio i naterao ih da se na fijuk krotiteljskog biča pred publikom propinju na zadnje noge. Stoga to i nisu prave zveri, pre će biti da su to neki lavovi, slonovi i medvedi od papira. Krotitelj, u očima Đurića očito najjači akter u cirkuskoj paraboli, mogu biti samo Sjedinjene Države, koje u areni svetske politike ponižavaju svoje poslušne evropske partnere. Naravno, ne možemo biti sigurni u to šta se zaista krilo u Đurićevoj glavi dok je izgovarao „rusku poslovicu“. Moguće je da tu i nije bilo nekih zadnjih misli. Moguće je da Đurić ništa nije ni mislio. Ali, šta god da je bilo u glavi, ono što je izrečeno može se protumačiti samo na ovaj jedan način. I to je onda poruka člana naše delegacije sa pregovora u Briselu, od kojih presudno zavisi ulazak Srbije u Evropsku uniju. A koliko je samom Đuriću stalo do ulaska u taj „cirkus“ rečito govori njegova „vučja“ diplomatija.

Gajić i Đurić uključili su se u Dnevnik nešto malo posle pola osam. Dva sata kasnije, u pola deset, u vestima koje se mogu pročitati na domaćim informativnim sajtovima, Đurićeva izjava data je bez „ruske poslovice“. Pohranimo je zato ovde, šteta bi bilo da se zaboravi.

Peščanik.net, 10.02.2015.

———–    

  1. „Ruska poslovica“ je u stvari dosetka ruskog dvorskog reditelja Nikite Mihalkova, i u originalu glasi: „Видите, у Русији не постоје само медведи већ и вукови. Лав је јачи од вука, од њега је јачи и слон, чак и медвед. Али запамтите, вук никада није заиграо у циркусу! Такви смо ми!” Izvor ove mudrosti je intervju koji je reditelj dao Novostima 26.1.2015. Poglede na evropsku i svetsku politiku iz tog intervjua sa ruskim rediteljem očigledno deli i srpski pregovarač. Tako ispada da ruski reditelj svojim plitkim dosetkama oblikuje srpski pregovarački program.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)