Da ljubav nema granice je opšte mesto, pa to valjda važi i za prijateljstvo – u slučaju Srđe Popovića i mene, pedeset godina razlike u godinama je bila sitnica, samo broj.

Nekrolog mu nikako ne pristaje, floskule takođe. Znam da nijedan tekst ne može da pokaže kako nam je jedan poslepodnevni razgovor i čaj sa njim značio više nego semestar na fakultetu. Da je poštovanje koje je pokazao prema nama mlađim kolegama bilo nešto što nećemo zaboraviti i što nam je značilo više nego što je mogao da pretpostavi.

Posle našeg prvog susreta na hodniku Specijalnog suda, usledili su dani u raznim arhivama, u kojima sam tražila građu za krivične prijave u vezi sa političkim motivima za ubistvo Zorana Đinđića. Dobro je izabrao nas nekoliko koji smo bili spremni da izgorimo na tom zadatku.

Sam je u svom poslednjem intervjuu rekao da je gotovo sve ispričano i da treba da se oglašavamo samo ako imamo da kažemo nešto novo. Tu valjda spadaju i obećanja.

U ime svih onih mladih pravnika kojima je ulivao nadu da je ličnim naporom moguće mnogo toga promeniti, imam potrebu da obećam da ćemo nastaviti tamo gde je on stao – kako u slučaju Đinđić, tako i na svim drugim poljima, javno i privatno, apstraktno i konkretno. Ovo ne kažem jer sam neskromna i jer mislim da je taj zadatak lako ostvariv, već zato što je važno dati takvo obećanje. Pokušaćemo. Ili kako je Srđa voleo da kaže, moramo se praviti da živimo u pravnoj državi, sve dok je jednog dana ne stvorimo. Bolji savet ne verujem da ću ikada dobiti i ako budemo radili drugačije, to će biti samo naš poraz.

U našem poslednjem razgovoru sam ga, ko zna zbog čega, pitala da li je u penziji i dokle planira da toliko naporno radi. On kaže jeste, vučem kao magare, i sam se nekada pitam zašto, ali tako će verovatno biti dokle god mogu, to je valjda smisao. To je bila poslednja lekcija koju mi je održao. Slučajno ili ne, bila je to lekcija iz patriotizma.

Peščanik.net, 31.10.2013.

TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)