Parliament Hill, London, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Parliament Hill, London, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Dobrodošli u 2017, godinu koja će biti ista kao 2016. Možda čak i više nego 2016. To je godina u kojoj će Donald Trump i zvanično ući u Belu kuću, a Theresa May (verovatno) započeti pregovore o izlasku iz EU. To je godina u kojoj će se u Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj održati izbori na kojima će desnica ojačati svoje pozicije, a možda i trijumfovati.

U Holandiji, Geert Wilders i njegova antimuslimanska, antiimigrantska Partija slobode (PVV) vode u anketama i lako bi moglo da se dogodi da uđu u vladu posle izbora u martu. Očekuje se da će na predsedničkim izborima u maju Marine Le Pen iz radikalno desničarskog Nacionalnog fronta stići do drugog kruga, a može se desiti i da pobedi. Angela Merkel u Nemačkoj ima dobre izglede da ostane na mestu kancelarke i posle izbora u septembru, ali gotovo je izvesno da će radikalno desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) osvojiti desetine mesta u Bundestagu.

Strahovi za budućnost liberalne demokratije u 2017. će dostići nove visine. Ali oni su samo delimično opravdani. Liberalizam jeste u krizi, ali demokratija je u sasvim dobrom stanju. Ona ne podrazumeva da će rezultati izbora uvek biti „dobri“. Poenta demokratskog procesa i jeste u njegovoj nepredvidivosti. Demokratija nam je potrebna upravo zato što su mišljenja o tome koje politike su „dobre“ i koji kandidat je „pravi“ često oštro sukobljena. Tačno je da su Donald Trump i Le Pen reakcionarni kandidati i da njihove politike mogu doprineti daljoj razgradnji liberalne tolerancije, ali njihov uspeh ukazuje na problem u sferi politike, a ne u samom demokratskom procesu.

Toliko smo navikli da govorimo o „liberalnoj demokratiji“ da često gubimo iz vida duboko napet odnos između to dvoje: liberalizma i demokratije. U središtu liberalizma je pojedinac. Klasični liberalizam podrazumeva da ograničenja postavljena slobodama pojedinca moraju biti opravdana i minimalna. Liberali zaziru od masa, strahuju od „vladavine rulje“ i „tiranije većine“ kao mogućih pretnji slobodama pojedinca. Uprkos dubokoj odbojnosti prema ograničenjima koje nameće država, sve više liberala se okreće državnim institucijama kao sredstvu kontrole većine, što neizbežno vodi u ambivalentan odnos prema dostignućima demokratije.

Mnogi liberali su očekivali da će posle okončanja Hladnog rata napetost između liberalizma i demokratije biti razrešena. Poverovali su da se liberalne institucije konačno mogu posvetiti upravljanju i sprovođenju „ispravnih“ politika, dok će se široke mase, oslobođene snova o socijalizmu, pretvoriti u poslušno biračko telo koje će na izborima koristiti svoje demokratsko pravo i uživati u blagodatima koje mu obezbeđuju tehnokratski ustrojene vlade. Ali dogodilo se upravo suprotno. Napetost između liberalizma i demokratije se zaoštrila.

Mnogi liberali danas veruju da se liberalne vrednosti mogu zaštititi tako što će se izolovati od demokratskog procesa. S druge strane, mnogi koji osećaju da im novo ustrojstvo sveta uskraćuje pravo glasa veruju da je osporavanje liberalnih vrednosti jedini preostali način potvrde demokratskih prava. Dalja polarizacija liberalizma i demokratije proizvela je burne događaje koji su obeležili 2016. i može proizvesti još burnije događaje po kojima ćemo pamtiti 2017.

Demokratija se ne može svesti na zaokruživanje broja na glasačkom listiću. Njena suština je osporavanje moći. U privatnosti glasačkih kabina glasamo kao pojedinci, naravno, ali da bismo odbranili demokratiju i izrazili svoj politički stav nastupamo kao zajednica. Za to je neophodna razvijena javna sfera i demokratija koja se praktikuje na ulici i na poslu isto koliko i na glasačkom mestu. Opadanje moći radničkih organizacija i društvenih pokreta doprinelo je urušavanju demokratije u najširem smislu. Propadanje tih organizacija doprinelo je premeštanju moći iz demokratskih institucija kao što je parlament, u nepolitičke institucije kao što su međunarodni sudovi i centralne banke.

Mnogi liberali veruju da je to poželjno i neophodno da bi se obezbedilo dobro upravljanje i da bi se suštinski važne politike zaštitile od hirovitosti demokratskog procesa. Tu promenu pozdravljaju i predstavnici levice koji su odustali od klasne politike starog kova, jer u trans-nacionalnim orgzanizacijama kao što je EU vide ključne pokretače društvene promene. Ipak, mnogi segmenti javnosti imaju utisak da im se tako oduzima glas. Budući da su ostali bez tradicionalnih kanala za davanje oduška svom nezadovoljstvu, u doba kada klasna politika gubi na značaju, glasači iz radničke klase prihvataju jezik politike identiteta, i to ne levu nego desnu politiku nacionalizma i ksenofobije koja je pogonsko gorivo populističkih pokreta.

Kritičari liberalizma su odavno uočili da je najveći propust liberala to što zanemaruju činjenicu da ljudi nikada nisu samo pojedinci. Mi smo pre svega društvena bića. Svoju individualnost i smisao otkrivamo isključivo kroz druge ljude. Zato je politički život važan, i to ne samo pojedinaca već i kolektiva. U političkoj sferi osećaj zajedništva se ispoljava u dva osnovna oblika: kao politika identiteta i kao politika solidarnosti. Prva naglašava vezanost za zajedničke identitete utemeljene na kategorijama kao što su rasa, nacija, rod ili kultura. Politika solidarnosti povezuje ljude u kolektiv, ne na osnovu datog identiteta, već kao sredstvo za ostvarivanja političkih ili društvenih ciljeva.

Dok politika identiteta produbljuje podele, politika solidarnosti uvodi ciljeve koji nadilaze rasne, rodne, kulturne i nacionalne razlike. Ali sa propadanjem levice politika solidarnosti je u posledne dve decenije praktično nestala. Zato politiku utemeljenu na identitetu mnogi prepoznaju kao poslednji preostali oblik kolektivne politike. Otuda uspon populističkih pokreta koji insistiraju na identitetu. U takvim pokretima se reakcionarne politike identiteta često vezuje za ekonomske i socijalne politike koje je nekada zastupala levica: zaštita radnih mesta, podrška socijalnoj državi, protivljenje merama štednje.

Uzmimo kao primer predsedničke izbore u Francuskoj. Dvoje kandidata sa najvećim izgledima da uđu u drugi krug su François Fillon, predstavnik desnog centra, i Marine Le Pen, predstavnica radikalne desnice. Fillon je socijalno konzervativan i ekonomski „liberalan“. On želi da uništi sve što je ostalo od francuskog „socijalnog modela“, da smanji troškove države i ukine radnička prava. Marine Le Pen nastupa kao zaštitnik radničke klase, protivi se budžetskim rezovima i zalaže za socijalnu državu.

Populisti se danas predstavljaju i kao borci za lične slobode. Wilders je proglašen krivim za „podsticanje diskriminacije“ kada je okupljene na jednom skupu pozvao da se izjasne da li žele „više ili manje Marokanaca“ u Holandiji. Umesto da njegov fanatizam ospore političkim sredstvima, liberali se zadovoljavaju primenom zakona, pa Wilders može da se predstavlja kao borac za slobodu govora, uprkos krajnje neliberalnim stavovima, uključujući i zahtev zabrane Kurana. Figure kao što su Le Pen i Wilders izlaze na politički teren i obraćaju se grupama od kojih je levica odustala. Neuspeh levice u odbrani najšire zasnovanog suvereniteta omogućio je radikalnoj desnici da pitanje suvereniteta prevede sa terena politike solidarnosti na teren jezika nacionalizma i fanatizma.

Polarizacija liberalizma i demokratije pokazuje da su ključni aspekti progresivnog pogleda na svet razoreni. Oni koji opravdano negoduju zbog urušavanja društvenih pokreta i zajedništva često problem vide u prekomernoj imigraciji ili u preteranom insistiranju na individualnim slobodama. Oni koji zastupaju liberalne poglede na imigraciju i druga društvena pitanja obično ne vide problem u daljoj atomizaciji društva.

Ako ne pronađemo način da izgradimo novu politiku solidarnosti koja će liberalne ideje o individualnim pravima i slobodama, uključujući i pravo na slobodu kretanja, udružiti sa progresivnim ekonomskim argumentima i verom u društvo, ni 2018. se neće mnogo razlikovati od 2017. Naprotiv.

Autor je 2015. objavio knjigu The quest for a moral compass: A global history of ethics / U potrazi za moralnim kompasom: Globalna istorija etike.

The Guardian, 01.01.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 04.01.2017.