Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Poslednjih nedelja ponovo su, sticajem raznih okolnosti, učestala izveštavanja medija u vezi sa onim što neki vole da nazivaju „kraljevska porodica Srbije“. Iskopčanost iz realnog, doduše, u okolnostima u kojima ljudi u Srbiji životare opravdava, donekle, takvo mentalno izmeštanje u svet bajki. Bez obzira da li je reč o usiljenom stvaranju nekakvog velevažnog događaja od jedne svadbe koja se odnekud proglašava za „kraljevsko venčanje“, ili pak o novom političkom „čupavcu iz kutije” koji je iskočio u vidu stranke „Pokret obnove Kraljevine Srbije“. U svakom slučaju, to povremeno zazivanje monarhije rezultat je kolopleta različitih motiva, od kojih nijedan nema veze sa bilo čime razumnim i časnim: Srbima je potrebna figura autoritarnog „oca“; Srbi imaju svoju dinastiju, a Hrvati, Albanci, Bugari i ini nemaju (u-ta-ta); Karađorđevići imaju nekakve veze po belom svetu, ali ne mogu da ih iskoriste ako Srbija nije kraljevina (čista ucena!); monarhija privlači turiste (evo, sad je tu muzička fontana, koja je kud i kamo na tom planu korisnija, čak i onako nakazna); u tradiciji je Srbije da bude monarhija, a Srbi su monarhističan narod (notorna besmislica, bez ikakvog utemeljenja u istoriji odnosa naroda i monarhija u Srbiji); Karađorđevići su „narodna dinastija“ (zar nije svaki izabrani predsednik narodniji od najnarodnije dinastije, štagod to u stvarnosti uopšte značilo?!). Naročito su besmisleni argumenti koji počivaju na šarenoj laži da bi Srbija kao monarhija bila razvijena kao Švedska ili Belgija, pri čemu se niko nije potrudio da podrobnije objasni tu u biti i neobjašnjivu (jer nepostojeću) vezu između oblika državnog uređenja i ekonomske uspešnosti zemlje. Ali propagandno praznoslovlje i zavaravanje lakovernih ne košta ništa, a može i doneti ponešto usputnog ćara mršavoj podršci umobolnoj ideji „vaspostavljanja monarhije“ u Srbiji. Pa ako neko nasedne – nasedne.

Ukratko, dakle, sa koje god strane da se pogleda na ideju obnove monarhije u Srbiji (ili bilo gde) nema mnogo prostora za bilo kakav blagonaklon odnos prema toj ideološko-političkoj travestiji. Argumentacija monarhista, u rasponu od zavodljivih šarenih laža o tobožnjem uzornom nasleđu koje Srbija ima da zahvali baš tome što je nekada bila monarhija, preko zaumnih tirada o tome kako bi i u budućnosti, samo da je monarhija, Srbija bila prosperitetna zemlja, pa sve do trivijalno-mističnih opravdanja monarhizma, punih reakcionarne tajanstvene gluposti (vertikala bog-kralj-domaćin, božanska investitura, „narodna dinastija“) predstavljaju oblik skaredne političke burleske u izvođenju opskurne trupe grotesknih lakrdijaša. Sva ta visokoparna trabunjanja, podjednako kao i kafansko-sokački monarho-nacionalizam služe samo tome da pomute razum neotpornih na tu vrstu agresivne propagande zavodljivim lažima i leporekim besmislicama o tobožnjem sjaju i veličini nekadašnje i buduće srpske monarhije.

Pretenciozna preteranost jedna je od glavnih karakteristika savremenog monarhizma u Srbiji. Jedan od paradigmatičnih primera ovakvog preterivanja je i sledeći naslov: „Poseta princa Đorđa Karađorđevića, prinčeve verenice i buduće princeze Felon i majke princa Đorđa princeze Linde Karađorđević pivari Princ“. Upadljivo izbegavanje da se umesto reči princ ili prinčev upotrebi zamenica (na primer „njegova verenica“, „njegova majka“ i slično) ukazuje na primitivnu potrebu da se opsesivno i krajnje arhaično, gde god je sintaksički moguće, iskoristi reč koja asocira taj tobož uzvišeni položaj. Tako upadljivo isticanje reči „princ“ u ovom slučaju jasno reflektuje uvek ridikulozni pokušaj ubeđivanja sebe i drugih, kao kakvom mantrom, da je zaista reč o nekakvom princu.

Vesti o „kraljevskom venčanju“ na nekoliko dana su preplavile medije u Srbiji, pri čemu je već sasvim izlišno govoriti o tome da je to isticanje „kraljevskog“ karaktera svega što ima veze sa Karađorđevićima takođe izraz pomenute opsesije da se po svaku cenu legitimiše jedno nelegitimno i normalizuje jedno nenormalno stanje postojanja paralelnog sveta koji su za sebe stvorili ovdašnji aktivni monarhisti. U njihovom narativu ima toliko pominjanja kralja, krune, kraljevskog i prinčevskog, toliko princeza i toliko kraljevine da se stiče utisak o rešenosti da se u fizičkom smislu nadoknadi „gubitak“ od nekoliko decenija, koliko se ti pojmovi u Srbiji nisu koristili, naročito ne kao izvorište malograđanskih fascinacija. Ipak, u vezi sa ovim irelevantnim događajem, jedan utisak vredan je pomena: reč je o tome da su mladence na vratima crkve u kojoj je venčanje obavljeno dočekala deca u narodnim nošnjama. Osim u kontekstu folklornih priredbi, dete obučeno u narodnu nošnju jedna je od tužnijih slika koje se mogu upriličiti. Naročito kada se pomisli na to koliko je napora uloženo da se deca izvuku iz opanaka i čakšira, da bi se sada, zabave radi, u „prigodnim prilikama“ zazivalo neko prošlo vreme, i to ono vreme kada je zemljom vladao i upravljao baš mladoženjin predak i kada je to bila zemlja u kojoj su samo oni sa malo više prirodne snage i nešto sreće uspevali uopšte da dočekaju uzrast da nose čakšire i šajkačicu; zemlja u kojoj je smrtnost dece bila jedna od najvećih u Evropi; zemlja u kojoj su se škole zatvarale, a ne otvarale; zemlja u kojoj je zdravstvena zaštita dece bila na nivou afričkih kolonija… Moglo bi se i dalje nabrajati, a zaključak je uvek i samo jedan: oblačenje dece u narodnu nošnju naročito povodom svadbe i tandrbala jednog Karađorđevića besramna je uvreda i drski istorijski cinizam. A ako im se toliko dopadaju opanci i jeleci, neka ih sami oblače za svoje pirove i…

Kada je reč o novoformiranoj političkoj stranci Pokret za obnovu Kraljevine Srbije, na njenoj osnivačkoj skupštini mogle su se čuti samo već toliko puta ponovljene floskule o monarhiji kao optimalnom rešenju za Srbiju. Osim tih i sličnih dozlaboga dosadnih i zvekanskih tvrdnji, nije bilo moguće čuti nikakav suvisli argument. Vredan pomena je možda jedino poznati monarho-propagandista Matija Bećković koji nas je iznenadio „ingenioznom“ tvrdnjom da u monarhiji „kralj ne vlada nego upravlja“. Ova Bećkovićeva tvrdnja može da ima samo dva značenja, oba na svoj način zabrinjavajuća. Naime, i kao član jedne (doduše, bizarne) družine koja se naziva Krunski savet i kao višedecenijski prvoborac za „vaspostavljanje“ monarhije, Bećković bi morao znati da u savremenim demokratskim monarhijama kralj ne upravlja (Rex regnat, non gubernat; The King reigns, but does not govern). Ako Bećković tu notornu stvar nije naučio, onda je njegovo dosadašnje bavljenje obnovom monarhije puko zamlaćivanje. Ako mu je, pak, to poznato, ali se svesno zalaže za monarhiju u kojoj kralj upravlja, onda bi bilo korisno da znamo da li je on time izrazio i stav tog takozvanog Krunskog saveta, budući da bi to značilo da je reč o družini koja ima dosta opskurnije ideje i planove nego što je „vaspostavljanje“ monarhije po ugledu na neke savremene evropske uzore. Ako je, naime, njihov idealni tip monarhije onaj u kojem kralj upravlja, onda je to daleko od svake demokratizovane i obezubljene monarhije, koja je već sama po sebi jedan nenormalni istorijski mutant, ali je to dakako druga tema.

Od svih sumanutih ideja kojima se zaluđivao narod Srbije ideja o „vaspostavljanju“ monarhije jedna je od najsumanutijih u svojoj ispraznosti. To, nažalost, ne znači i da je bez perspektive, naročito imajući u vidu podršku koju ovoj ideji pruža SPC, koja ne propušta nijednu priliku da pokaže u kolikoj meri je kao ustanova reakcionarna… Iako nema podršku većine građana, to još uvek ne znači da u jednom trenutku monarhija neće biti progurana na neka „mala vrata“. Ipak, najjača prepreka da se takvo nešto dogodi i dalje ostaju – sami Karađorđevići i njihova kamarila.

Peščanik.net, 01.11.2017.