Iako novi predsednik Srbije insistira da bude objekat kritika zbog izjava koje daje u sadašnjosti a ne „pre dvadeset godina“, time kritičarima, sve i da žele da ga poslušaju, nije uspeo da zapuši usta. Od 31. maja, od kada je stupio na dužnost, Tomislav Nikolić je u svega nekoliko svojih intervjua uspeo da broj regionalnih zvanica za svoju inauguraciju smanji bar za četiri. U one koje su najavili da ne dolaze u Beograd 11. juna na „svečano uvođenje u zvanje“ predsednika Srbije, upisali su se: predsednik Hrvatske, Ivo Josipović, predsedavajući Predsedništva BiH iz reda bošnjačkog naroda, Bakir Izetbegović, predsednik Slovenije Danilo Tirk i predsednik Makedonije, Đorđe Ivanov. Ako je kod hrvatskog i bosanskog zvaničnika i postojala neka dilema da li da čekiraju svoja službena vozila (ili letelice), neo-radikalske izjave predsednika Srbije o Vukovaru i Srebrenici su ih elegantno otklonile. To se može tumačiti kao prvi znak dobrosusedske saradnje (razumevanje politički nesvesnog svojih suseda), ali i prva primena mera štednje na planu inauguralnog keteringa.
„Vukovar, Vukovar, dođeš mlad odeš star“ (Miloš Živanović)
Što se Vukovara „kao većinskog srpskog grada tiče“, Tomislav Nikolić je demantovao diktafon nemačkog novinara iz FAZ-a, tvrdeći da je taj deo izjave istrgnut iz konteksta. U intervjuu Tanjugu od 8. juna, Nikolić je objasnio sporni fragment podsetivši da je u svojoj kampanji pominjao da su Vukovar i Knin bili „srpski gradovi po strukturi stanovništva“, ali je dodao da je pre šest ili više godina rekao da „Hrvatsku priznajemo u granicama u kojima je članica UN“.
Objašnjenje evokacije nekadašnje etničke strukture dva hrvatska grada, u ratu obeleženih masovnim zločinima i proterivanjem Hrvata, Nikolić je poentirao da smo „upućeni jedni na druge“, te da region „zbog bolje saradnje i razvoja država ne bi smeo da se vraća u prošlost“. Eto, dakle, primera lekcije iz istorije, uz poziv da prošlost ostavimo iza sebe. Selektivna Nikolićeva memorija ignoriše srpsku ratnu invaziju, koja je u krajnjoj instanci uzrokovala promenu sastava stanovništva na štetu Srba i kojoj je doprineo i sam kao nekadašnji doborovoljac, mada ni danas u tome ne vidi ništa sporno ili loše. Njegov pogled na polje saradnje sa susedima je vedar, ali mu je pomalo ukočen vrat od takvog prisilnog gledanja napred ili od „ne okreći se, sine“ filozofije istorije. Uistinu, i Biblija nam daje poučan primer šta se desilo Lotovoj ženi zato što se okrenula da baci poslednji pogled na svoj matični grad koji je božanski bes krenuo da sravnjuje sa zemljom. Nikolić ne bi nikako, tek što se uselio u rezidenciju na Andrićevom vencu, da se pretvori u stub soli, makar mu, kao po rimskim trijumfalnim kolonama, Oliver Antić i Aleksandar Vučić uklesali etničku strukturu vekovečnih srpskih gradova, od Karlobaga do Virovitice, uz epitaf vremenu kada ste nužno „ili bili patriota ili niste postojali“.
Genocid, slepa mrlja rezolucije
Izjavu da u Srebrenici vojska pod komandom generala Radoslava Krstića i Ratka Mladića nije počinila genocid, osudili su svi važni akteri zapadne politike, predstavnici SAD i EU, predstavnici nekih ambasada u Srbiji, kao i glavni haški tužilac, Serž Bramerc. U njihovim reakcijama podseća se na presudu tribunala u Hagu i pravnu kvalifikaciju masovnog zločina u Srebrenici i izražava nedoumica da li je Nikolićeva izjava još jedan gaf, koji je može biti opet istrgnut iz konteksta i pogrešno protumačen. Ipak, hladni objektiv kamere bio je manje pristrasan od radio diktafona, pa je i Nikolić u intervjuu Tanjugu objasnio da je Srebrenica „mesto na kome su pripadnici mog naroda počinili strašan zločin i ja to nikada neću da opravdam“, dodavši: „Ali, neću ni da idem dalje od onoga što je o tom pitanju zaključila Narodna skupština Republike Srbije“. A skupštinska rezolucija, koju Nikolić ima u vidu, uistinu nije eksplicitno pomenula reč genocid, ali ga nije ni negirala, kao što on to čini, svodeći ga na „strašan zločin“. Upravo će Zlatko Lagumdžija, ministar inostranih poslova BiH, izraziti čuđenje da se predsednik Srbije poziva na rezoluciju skupštine Srbije o Srebrenici, koja se opet poziva na presudu Haškog tribunala kojom je zločin u Srebrenici pravno kvalifikovan kao genocid („Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“). U nejaku karijeru predsednika Srbije, koji bi da gleda samo u budućnost, tako se još jednom ušunjala istorija. Ovoga puta on nije podsećao na predratnu etničku strukturu Srebrenice, danas u sastavu Republike Srpske, desetkovanog stanovništva (od predratnih 36 hiljada procenjuje se da sada tu živi oko 6.000) i radikalno izmenjenog etničkog sastava u korist Srba. Ovoga puta Nikolić je samo zastupao svoju školu mišljenja da je teško dokazati genocid, da genocida nema, ali da svejedno osuđuje zločin.
Valcer sa Miloradom
I tako, od najviših zvaničnika postjugoslovenskih zemalja, novom predsedniku nazdraviće tek predsednik Crne Gore, Filip Vujanović i, treba li to da predstavlja iznenađenje, separatistički nastrojeni, entitetski predsednik Milorad Dodik uz svojtu predstavnika srpskih stranaka iz Republike Srpske. Teško da ni Vujanoviću nije zasmetao Nikolićev usmeni ogled iz savremene političke etno-antropologije, kada je u intervjuu novinaru RTCG izjavio da smatra da su Srbi i Crnogorci deo istog naroda. Štaviše, dotakao se i pretakajuće srbo-crnogorske geneze: mnogi Srbi, uključujući i njegove pretke, nastali su od Crnogoraca, da bi savremeni Crnogorci postreferendumski nastali od Srba, izdvajanjem u zasebnu nacionalnu grupu, iako su sve vreme tokom istorije bili Srbi. Obrni-okreni, na inauguraciji Nikoliću iz regiona biće sve sami Srbi, barem gledano iz Nikolićeve perspektive. Možda u tom grmu leži slovenačko-makedonski zec nerazjašnjenog nedolaska na inauguraciju: možda predsednici Tirk i Ivanov ne bi želeli da ih novi predsednikov protokol tretira kao Srbe sa govornom manom.
Od svetskih uzvanica svakako treba očekivati rusko izaslanstvo na čelu sa ruskim ambasadorom Konuzinom, u čijem društvu Nikolić rado demontira svoju makabrično-sućutnu fizionomiju lica. Nikolićev intervju ruskom Radiju Eho Moskve podsetio nas je na nekoliko sramotnih a neodustajnih odlika srpskog političkog establišmenta: ničim izazvana niti tražena provincijalna servilnost spram vrhuške u Kremlju, glumatanje većih Rusa od Rusa samih („I ako poštujete međunarodno pravo, jasno je da Abhazija i Južna Osetija mogu da budu nezavisne, a Kosovo i Metohija – ne“), ni na čemu utemeljeno poverenje u kazneno-popravne ustanove istočne braće (glede stanja Julije Timošenko u zatvoru) plus bajke o ruskom novcu koji navodno samo čeka da ga pokupimo.
Što se predstavnika EU tiče, glavni „obračun“ sledi u Briselu 14. juna kada će se obe strane pruipitati za junačko zdravlje: eu-zvaničnici pitaće Nikolića o prirodi njegove pravne ekspertize o ne-genocidu u Srebrenici, ne bi li opipali puls njegove posvećenosti približavanju ka EU, dok će im Nikolić uzvratiti pitanjem da li je priznanje Kosova zaista preduslov za EU integracije Srbije. Ukoliko to zaista bude zvanični stav Evropske unije, novi predsednik Srbije zna redosled, nasleđen od Borisa Tadića: Kosovo pa Evropa, a ako nema Kosova, neće biti ni Evrope. Šta će praktično uraditi u tom slučaju, ni Tomislav Nikolić ni oni koji natežu većinu za novu Vladu Srbije, naravno, nemaju pojma.
Forsiranje ćorsokaka
Kada se podvuče crta, prvi predsednikovi dani nisu obeleženi gafovima već kontuitetom sa politikom koju je vodio kao predstavnik opozicije, za koju je bilo teško reći po čemu se razlikuje od one Borisa Tadića i Demokratske stranke. Sada vidimo da se ipak razlikuje po diplomatskoj nezgrapnosti i iskrenosti koja ogoljuje stvari. Nikolić je Tadić bez šminke, otvoreni nacionalista koji veruje da je retorika negiranja genocida, svojatanja Crnogoraca ili vajkanje za etničkom dominacijom Srba u delovima susednih zemalja prihvatljivija ako je izgovorena tihim glasom i uvijena u evropsku oblandu. Iako njegov izbor deluje kao korak unazad za Srbiju, Nikolić bi mogao da bude nosilac posebne istorijske uloge, uloge naslednika tvrdokornog nacionalizma koji će u sudaru sa realnošću doživeti svoj krah. Bez zapaljenih ambasada i povratka u samoizolaciju. Istina, taj proces može da potraje, a nije da nema rezervnih džokera koji će odlagati i zaklanjati taj ishod, od socijalista do Koštunice i vanparlamentarne desnice. Loptica je u polju demokrata. Ako podlegnu ucenama Ivice Dačića i njegove kvazidržavotvorne i antitržišne demagogije, mutirani nacionalizam iz 90-ih će ostati ne samo živ, već će marširati u dve kohabitacione kolone.
Peščanik.net, 11.06.2012.
