Čitaocima sajta Peščanika se izvinjavam što ću svoj tekst početi ponavljanjem informacije koju je Svetlana Lukić elaborirala u najavi emisije za 22. februar. U svojevrsnom poslaničkom bioskopu u multipleksu Kolosej u Tržnom centru Ušće, u četvrtak 21. februara za poslanike Narodne skupštine upriličena je specijalna večernja projekcija novog Spilbergovog filma „Linkoln“. Za razliku od 14. decembra 2010. kada je svega šest srpskih parlamentaraca iskoristilo priliku da pogleda „Šišanje“ Stevana Filipovića, domaći filmski uradak o razvoju naci ekstremizma kod mladih, ovoga puta se bioskopskom zovu (gratis ulaznicama?) odazvao veći broj poslanika. Zanimljivo je kako su Spilbergov blokbaster, nominovan za Oskara u 12 kategorija, videli američki ambasador i urednik nedeljnika Vreme, koji su se pre projekcije obratili VIP gledaocima. Dok je Majkl Kirbi istakao da je Spilbergov film „istorijska drama o najvećem američkom predsedniku Abrahamu Linkolnu i njegovoj borbi za ukidanje ropstva“, Dragoljub Žarković je polemički replicirao da je Linkolnova borba za ukidanje ropstva „bila impresivna“, ali da je suština Linkolnove borbe bila „za očuvanje celine onog što se danas zove najmoćnijom silom sveta – Sjedinjene američke države“. Žarković je podsetio da nije nacionalista i poentirao da smo borbu takve vrste mi izgubili, ali da su u podeli Srbije SAD odigrale ulogu koju Linkoln ne bi prihvatio. Za sam Spilbergov film Žarković je rekao da je „politički zanimljiv“, da ga treba gledati „jako pametno“, ali da je „za nas Srbe kasno da iz tog filma bilo koju pouku izvučemo“.
Još 2007. u svojoj knjizi „Moralistički fragmenti“ Milo Lompar je ustanovio da u našem javnom životu vlada tek „salonski antiamerikanizam“, a u našoj kulturi zloćudni nihilizam američkog uticaja koji ne nailazi na pravi otpor, pa iako smo od Amerike „i kao narod i kao pojedinci izranavljeni do krvi“, kod nas je „gotovo opasno ispoljavati antiamerikanizam“. Na Lomparove uvide podsetio je i Ivan Čolović u knjizi „Vesti iz kulture“ (Peščanik, 2008). Ne znam da li bi profesor Lompar danas u prikazivanju filma „Linkoln“ radoznalim poslanicima, može biti i u značenju Spilbergovog filma, video nešto zloćudno i nihilističko, ali svakako analiza Dragoljuba Žarkovića ne bi ostala omeđena atributom salonskog, na stranu procena rizika kuražnog istupa glodura Vremena. U ovom, za Spilbergov rediteljski senzibiltet suzdržano sladunjavom filmu, fokus priče je na ukidanju ropstva ili, tačnije, na proceduri putem koje je donet ili kroz iglene uši proguran 13. amandman američkog ustava kojim je ropstvo stavljeno van zakona. Dve krucijalne teme, američki građanski rat (1861-65), čiji svršetak dotiče Spilbergov film, i atentat na Linkolna, prisutni su u drugom planu filma; građanski rat kao kontekst političke borbe, a atentat je tek notiran. Iako su dve činjenice jako zanimljive: u ratu Severa i Juga, što u borbama što od bolesti, poginulo je 530.000 Amerikanaca, što je više nego američkih žrtava u oba svetska rata zajedno. Takođe, danas deluje zabavno da su Francuska i Britanija mogle vojno da intervenišu na tlu SAD i zaustave ratne sukobe (tako bismo dobili crvene mundire s plavim šlemovima ili AFOR :).
Spilbergov film nije ni Linkolnova politička biografija niti hronika nekoliko poslednjih godina njegovog života, nego neka vrsta studije slučaja. Ono što film (raz)otkriva jeste (poznata) realnost politike: iza nečeg tako uzvišenog, humanog i istorijski neizbežnog kao što je ukidanje ropstva, pored političkih uverenja pobornika ukidanja stajala je i korupcija, odnosno kupovina podrške oponenata, ali ne novcem već obećanjem političkih položaja za one koji promene stranu. Sam Abraham Linkoln je prikazan kao uzorit real-političar i pragmatik, prinuđen da balansira između različitih interesa, ali vođen nepokolebljivom voljom da okonča građanski rat i ukine zakonsku osnovu ropstva. Uistinu, otvoreno je pitanje koliko je Linkoln bio dosledni protivnik ropstva. Filip Dženkins, autor „Istorije SAD“ (F. Višnjić, 2002) navodi Linkolnovu izjavu iz 1858. godine gde se izjasnio kao protivnik „društvene i političke jednakosti bele i crne rase… crnaca kao glasača ili porotnika… ili njihovih bračnih veza sa belim ljudima“, kao i članak iz 1862, gde Linkoln svoju politiku prema „ropstvu i obojenoj rasi“ stavlja u funkciju očuvanje Unije kao svog primarnog cilja (str. 119/120). Spilbergov film usputno pominje pitanja Linkolnovih predsedničkih ovlašćenja koja je sebi dodelio za vreme trajanja ratnog stanja, ali ni u naznakama ne pominje ekonomske razloge koje su republikance toga doba opredelile protiv ropstva, kao što su tržišna nekonkurentnost besplatne radne snage robova naspram visokih nadnica kojima su kompanije na severu privlačile evropske doseljenike. Takođe, „zbog mogućnosti širenja plantaža, zemlja na zapadu gubila je privlačnost za slobodne farmere“ (ibid, str. 118). Drugim rečima, ropstvo je trebalo ukinuti ne samo kao relikt varvarskog društvenog sistema, već i kao nelojalnog tržišnog konkurenta i kao prepreku daljem privrednom razvoju zemlje. Kod Spilberga, u osnovi, sve je stvar sukoba političkih uverenja koji je praćen parlamentarnim „merkantilizmom“.
Naravno, film „ima pravo“ da bude selektivan i u izboru teme i u slojevitosti njene narativizacije, drugim rečima, da bude blago površan, sentimentalan i panegirijski poput Spilbergovog filma. E sad ostaje pitanje Žarkovićeve poente: zašto je uopšte istakao Linkolnovu borbu za očuvanje SAD, što je nesporna činjenica ali nebitna za Spilbergov film „Linkoln“? Jasno, stoga da bi poentirao da je Linkoln branio jedinstvo i teritorijalni integritet SAD i onda kada su se SAD više doživljavale kao plural nego singular (takoreći pre kao zajednica nezavisnih država nego kao federalna država), dok su njegovi daleki naslednici na mestu predsednika SAD podržali razbijanje jedinstva države Srbije. Ostaje da visi u vazduhu pitanje kojom alhemijsko-intelektualnom operacijom je glodur Vremena povezao ove dve epohe, sem da je doživeo Linkolnovu borbu za jedinstvo svoje države kao univerzalni imperativ i obavezujuće zaveštanje američkoj politici da čuvaju jedinstvo svake države na svetu i u bilo kom trenutku bez obzira na interne političke procese koji se u toj državi odvijaju. Ili u kontekstu, recimo, NATO-bombardovanja Srbije, Linkoln bi po Žarkoviću, ako bi uopšte bio za intervencionizam, mogao da naredi udare NATO alijanse, ali po položajima OVK kao podršku iz vazduha Miloševićevim vojnim i policijskim snagama koje su, je li, branile jedinstvo zemlje.
Ostaje i pitanje pouke: šta su to poslanici mogli da nauče od Spilberga, ako su po Žarkovićevom naputku, „jako pametno“ pogledali film? Kako se kupuju poslanici? Teško da bi im to bilo nešto strano. Možda su mogli nešto da nauče o političkom pragmatizmu, tj. o postizanju kompromisa sa neistomišljenicima, realnom definisanju političkih ciljeva i odlučnom delovanju u pravo vreme. Eto, Linkoln (a s njim i vođa abolicionista koga glumi Tomi Li Džons) morao je u filmu da se odrekne zalaganja za rasnu jednakost i zadovolji formulacijom o jednakosti pripadnika obe rase pred zakonom. Zanimljivo, u tom trenutku, i protivnici i pristalice ropstva ideju o opštem pravu glasa koja bi obuhvatala oslobođene crne robove i žene ili mogućnost da crnac postane porotnik, državni službenik ili oficir, ismevaju kao apsurdne i nemoguće. Da li je neka vrsta „linkolnovskog“ pragmatizma primenljiva danas, recimo u kontekstu pregovora premijera Srbije i Kosova? Razume se bez žarkovićevskog ne-nacionalističkog lamenta nad izgubljenim jedinstvom Srbije. Pa: tajming je tu, interes evropskih integracija takođe, optimalni ciljevi poznati (zajednica srpskih opština sa određenim nivoom autonomije u okviru kosovskog ustavno-pravnog i političkog sistema), izvođači radova bizarni ali na dobrom putu, odricanje od mitomanije, autoizolacije i ekonomske stagnacije takođe su tu.
Čin bioskopskog skepticizma Dragoljuba Žarkovića bio bi sporedan kuriozum političke hermeneutike da ne korespondira sa istupima obezglavljene demokratske opozicije. Ni Đilas ne prolazi bolje kao Linkoln Demokratske stranke, budući da je jedinstvo poslaničkog kluba demokrata u Narodnoj skupštini krenulo ozbiljno da se kruni delovanjem ex-DS samostalca Dušana Petrovića. Čedomir Jovanović se sa svoje strane nudi za Linkolna novog DOS-a, mada se njegove ideje o demokratskoj sabornosti ne zaustavljaju pred bedemom opozicionih snaga već šalje ljubavne i-mejlove i odabranim članicama vladajuće koalicije. Ni sve usamljeniji Đilas, ni duhom integracije nadahnuti Jovanović nemaju pravi odgovor na Dačićev kosovski „degolizam“. Đilas nepametno reterira na „stiroporske“ pozicije naprednjaka, prozivajući Vladu ni manje ni više nego za „podršku zapadnih zemalja koje se zalažu za nezavisnost Kosova“, dok LDP sa pravedničkom pasivnošću pušta da oni koji su 90-ih ukaljali ruke sada počiste nered. Ne znam koliko je poslanika opozicije otišlo na bioskopski randevu sa Kirbijem, Žarkovićem i Linkolnom, ali ma koliko da ih je bilo, mogu svi zajedno da se podsete istorijske činjenice da su republikanci posle Linkolna obezbedili dominantan položaj u američkoj politici u narednih 50 godina. Ako naprednjaci i socijalisti dobiju datum pregovora, onda najzad i na miru mogu početi da se javno grle pre nego što raspišu izbore.
Peščanik.net, 25.02.2013.
