Kasting
Krajem 2012, znatno više nego posle famoznih sto dana, jasni su kako strateški ciljevi vlasti tako i distribucija političkih rola trojice glavnih igrača u njoj. S jedne strane, to su široka antikorupcijska aktivnost, politički pregovori o Kosovu i rušenje lokalnih samouprava gde su demokrati bili na vlasti. S druge strane, Vučić je preuzeo ulogu racionalnog političara proevropskog kapaciteta, Dačić po svom karamazovskom običaju kombinuje dve protivrečne uloge, populističkog demagoga koji zvecka lisicama i političkog realistu koji podseća da odricanjem od EU gubimo sve, i Kosovo i EU. Tomislav Nikolić je zadržao ulogu nacionalističkog konzervativca, koji posle incidentnih daje vabeći pomirljive izjave ne bi li mu neko od susednih zvaničnika pred kamerama stisnuo ruku.
Uistinu, što zbog kratkog protoka vremena, što zbog stalnih oscilacija u izjavama, nije moguće sa sigurnošću predvideti razvoj nijedne od navedenih tendencija. Pouzdanije deluju kosovski iskorak i nasilno prekrajanje izborne volje građana na lokalu. Dačićeva polemika u rukavicama sa patrijarhom SPC, izjava da je lekcija iz 90-ih naučena, izostanak rusofilske euforije i, ključno, napuštanje autodestruktivne političke mantre: i EU i Kosovo, uz direktne pregovore sa predstavnicima nepriznatih kosovskih institucija, tj. sa Tačijem koga je sam premijer Dačić (pre nego što mu je izmerio značku) video na poternici MUP-a, a ne za pregovaračkim kanabeom, ukazuju da je čudna koalicija na vlasti ipak zauzela stabilan probriselski kurs. Ali, i u ovom slučaju, još više u pogledu antikorupcijskih istražnih radnji, lebdi ozbiljna dilema oko dugotrajnosti njihove nepodeljene političke volje: koliko dugo će nove vlasti ostati na probriselskom kursu, uprkos integrisanom upravljanju i budućem demontiranju paralelnih srpskih institucija, odnosno, hoće li se sa istragom tajkuna ići do kraja, bez obzira na to do čije stranačke kase klupko raspleta može dovesti.
Što se tiče podele javnih imidža unutar SNS-SPS personalnog trijumvirata, tu tek ništa nije sigurno: ni koliko je Vučić samostalan i rešen da ganja krupne zverke, ni koliko tužilaštvo i sudstvo ima realne snage da započete postupke efikasno sprovede do kraja. Dačićeva retorička agresivnost i strategija „toplo-hladno“ deluju kao konstantna izvesnost, ali ono što nije izvesno jeste koliko je premijer Srbije uveren u postizanje konzistentnog dogovora sa kosovskim pregovaračima, a koliko tek pragmatički kombinuje trezvene poglede i čvrstorukaške izjave (poslednja je o uklanjanju spomenika amnestiranim borcima OVPBM u Preševu), ne bi li kupio malo vremena i pacifikovao opozicioni udar s desna. Predsednik Nikolić je, reklo bi se, ponajviše u nebranom grožđu: s jedne strane je simbolički zaštitnik Ustava i budilac nade kod kosovskih Srba da će ih država Srbija ozbiljnije uzeti pod svoje skute, s druge strane je regionalni parija koga susedni zvaničnici javno izbegavaju što ga čini liderom u kućnoj izolaciji.
Igra odlaganja
Značajnije od (virtualnog) sukoba oko nacrta platforme za Kosovo između predsednika i premijera Srbije, jeste ne čak ni njen ograničen domet usmeren ponajviše prema domaćoj javnosti, već krajnji cilj pregovora koje javnost na Kosovu naziva dijalogom. Taj cilj teško da može biti katalonski specijalni status za četiri severne opštine na Kosovu, vatikanski status za SPC, odnosno za raško-prizrensku eparhiju, institucionalno ujedinjenje srpskih zajednica severno i južno od Ibra ili povratak Beograda na velika vrata u politički život Kosova. Ova platformska ofanziva predstavlja pokušaj da se Srbima na Kosovu pokaže da će Srbija i dalje brinuti o njima, i to mnogo bolje i efikasnije nego dok su tu državu vodili Tadićevi demokrati, Evropskoj Uniji da je nova vlast kooperativna i realistična, a kosovske vlasti da podseti da nema ništa od priznanja nezavisnosti. Na dubljem planu, platforma, a može biti i skupštinska rezolucija koja će ići njenim tragom, treba da predstavlja plašt za nastavak dijaloga, koji je ranije nazivan tehničkim a sada je politički, gde realno može doći do političkog iskoraka srpskih vlasti. Eto još jedne dileme vezane za vlasti u Beogradu: postoji li volja za suštinski odmak od dosadašnje političke logike koja se fiksirala na pitanje Kosova kao na teritorijalni i ustavno-pravni problem i koja sistemski obeshrabruje Srbe severno od Ibra da razmišljaju o novom političkom aranžmanu sa Prištinom.
Politička elita u Srbiji treba da povede računa o onome što je Ilir Deda, politički analitičar iz Prištine još jednom istakao na nedavnoj tribini Betona u CZKD-u. Odlaganje postizanja rešenja, isto kao i ranije prolongiranje zamrznutog konflikta, vodi jačanju onih političkih opcija na Kosovu koje zagovaraju ujedinjenje sa Albanijom i redefiniciji bazičnih društvenih vrednosti. Vlastiti identitet mnogi od pripadnika mlađe generacije, jednako kao u Srbiji besperspektivne, slabo obrazovane i autistične, počinju da doživljavaju kao arhaičan i eksplozivan koktel nacije i vere. Odlaganje političkog dogovora ujedno koči posvećenost kosovskih vlasti borbi protiv vlastite korupcije, vraćanju poverenja u institucije parlamentarne demokratije i vrednosti modernog evropskog društva. U takvoj atmosferi isključivosti i permanentne osujećenosti, poentira Ilir Deda, ma kako naši vojni kapaciteti bili limitirani, rastu nove generacije koje sa predstavnicima Drugog, i u svojoj i u susednim sredinama, mogu da komuniciraju jedino putem sukoba i nasilja.
Poslanica za novo pokoljenje
Kod Đilasovih demokrata za to vreme teku pripreme za nove unutarpartijske čistke i rokade. Zanimljivo, i Đilas je posegao za Tadićevom formulom pravljenja „sanitarnog otklona“ od leproznih, tj. od bivših ministara iz redova DS-a, kojima je naloženo da vrate svoj poslanički mandat. To i ne bi bilo tako loše kada bi novi predsednik demokrata znao šta mu je činiti sa „očišćenom strankom“, sem da figurira kao konstruktivna opozicija. Rejting demokrata je rapidno opao, a Đilasu je mesto gradonačelnika i dalje prva briga na pameti. Razvlašćeni a počasni predsednik DS-a, Boris Tadić ni u novogodišnjoj atmosferi ne može da oprosti izdaju nepoštene inteligencije. Izjavljuje da mu je svako ko je krao ili je zloupotrebio svoj položaj pucao u leđa. Ostaje pitanje kako će proći pasošku kontrolu sa tolikom količinom olova u leđima kada se bude zaputio na neku od međunarodnih funkcija, koja je očito smirila njegovu ambiciju da podeli megdan sa Đilasom oko predsedničke fotelje u stranci. Ni poštena inteligencija ne oprašta izdaju koncepta izvesnosti ljuljuškanja Srbije na dugom putovanju ka EU, koju su predvodili demokrati, a koje se delovanjem istražnih organa iznenada preobrnulo u horor čišćenja Augijevskih štala korupcije.
Iako je malo verovatno da nas u 2013-oj očekuju novi izbori, uprkos nepristrasnim predskazanjima Dragana Đilasa i Čedomira Jovanovića (Nikolić kaže da je miran u prvoj polovini godine a neki analitičari tipuju izbore na jesen), očekuje nas, zapravo, razrešenje nedoumice o prirodi orijentacije i učinkovitosti novih vlasti. Vučić će morati da dokaže da nas nije zamajavao operetskim hapšenjima krupnih tajkuna i propalih političara a Dačić da ima snage da sa IBM-a pređe na još ozbiljnije zajedničke projekte sa Prištinom i Briselom. Nikolić će nastaviti da zabavlja i hipnotiše nacionaliste, tako mu se zalomilo u podeli uloga, ali će morati da se javno priseti nekih srpskih zločina i da ih nedvosmisleno osudi, što bi ga dovelo do zvaničnika u Zagrebu, Sarajevu i Prištini.
Onaj što su mu strepnje vazda živahnije od nade, poslao je poslanicu studentima gde je još jednom apdejtovao svoje tumačenje nedavne prošlosti, dokazujući kako je i ovoga puta bio u pravu, prokleo je ideologiju jugoslovenstva i pozvao omladinu da još jedared širi „istorijsku istinu“ o svom „ozločinjenom narodu“. Bilo bi bolje da je, kad ga autorski svrab ne napušta, poslao jednu disidentsku epistolu vlastima sa porukom da je „čovek proklet jer žali za svim putevima kojima nije išao“, ali da najmanje žali za odustajanjem od stranputice kojom je decenijama išao.
Peščanik.net, 31.12.2012.
