Tunika za Gandija

Predsednik Srbije je bio malo uvređen, a onda je naučio lekciju i krenuo pravim putem. Tako bi, u duhu priče za decu, mogao da se sumira retorički obrt Tomislava Nikolića izveden za svega nekoliko dana. Posetom hrvatskog premijera Milanovića Beogradu, gde ga je dočekao Dačić, Nikolić se osetio izigranim i ignorisanim, pa je sasvim nedomaćinski (dakle suprotno duhu aksiologije koju zastupa), dok je gost još uvek boravio u Beogradu, požurio da sa javnošću podeli svoje sumnje u njegove dobre namere. Naime, veli Nikolić, trebalo je da se prvo sretnu predsednici Srbije i Hrvatske kao nekakvi simbolički očevi država, a ne njihovi prvi ministri. Dodao je i to: da je gost iz Zagreba bio vesnik dobrosusedstva i pomirenja, došao bi sa predlogom o povlačenju hrvatske tužbe protiv Srbije za genocid, a ne ovako, takoreći reda radi. Predsednik Nikolić je oko Nove godine najavio da će 2013. u njegovoj agendi biti godina pomirenja i da će u toj pomiriteljskoj strategiji lično dati nemerljiv doprinos. Istina, nije pomenuo kako. Nije se osvrnuo na pozamašan deo svoje političke karijere u kojoj za pacifizam i aktivnu miroljubivu koegzistenciju nije bilo mnogo mesta, niti je revidirao poučak istorijskog časa o etničkom profilu Vukovara.

Zanimljivo, to je umesto njega učinila Vesna Pešić, najglasnija vanparlamentarna podrška novoj vlasti koja dolazi iz redova građanske izborne konceptuale. Predsednik je, veli gospođa Pešić, mislio ne na celi Vukovar već na njegov deo gde su Srbi bili ili su još uvek većina (dakle, imamo hrvatski Vukovar kao celinu i srpski Vukovar kao urbane mikroceline). No, dodaje Pešić, i hrvatski predsednik snosi deo odgovornosti jer neće pa neće da se sretne s predsednikom Srbije, proturajući netačnu tezu da se Srbija sa novom vlašću (suno)vratila u mrske devedesete.

Posle Milanovića nije bilo zabune; Nikolić je osuo paljbu po tzv. prosrpskoj opoziciji u Crnoj Gori. On je političke predstavnike Srba očinski opomenuo da ne smeju da budu opozicija svojoj državi i da tako nedoraslo beže od vlasti. Nije pomenuo, ali se slobodno mogao pozvati na velikodušnost naprednjaka koji su premijersko mesto žrtvovali kao mamac da bi pokupili šnjur republičke vlasti, vrativši u depo horizontalni partizanov dres namenjen večitom ministru finansija, koji je ovih dana u sebi otkrio respekt za Titovu političku ekonomiju nesvrstanih. I tako je Nikolić ubio dve muve jednim udarcem: lupio je čvrgu srpskim nacionalistima u Crnoj Gori, ali ih je i ponudio kao buduću udavaču Đukanoviću (pa da, ako ne možeš da ih pobediš, postani im koalicioni partner), pokazavši da i on ume da bude regionalno konstruktivan. Pritom, nije morao da se iznova laća istorije i nostalgične etnografije, kao u svom prvom intervjuu na TVCG posle pobede na izborima, kada je izjavio da su za njega Srbi i Crnogorci isti narod, tj. Srbi. Nije baš jasno zašto nije bio spreman, kao čovek pomirenja, takoreći kao Gandi od čoveka, da nešto slično uputi u pravcu Batrovca, Merdara ili Pavlovića ćuprije a pre svečarske novogodišnje vizite Banja Luci. Recimo, da izjavi, kako Srbi u Bosni ne smeju biti opozicija svojoj matičnoj državi, da na Kosovu ne smeju ostati zabarikadirani u čardak paralelnih institucija, a u Hrvatskoj da se drvna građa onomad mogla pametnije iskoristiti kao sredstvo za izvoz ili makar ogrev, a ne za samovlasno regulisanje putnog saobraćaja. Izjave ovakvog tipa, a njihov repertoar je gotovo neograničen, bile bi sasvim sigurno korisna uvertira za Nikolićevu toliko žuđenu regionalnu turneju.


Bye, bye 1244

Zato je premijer-resetnik, IBM programer novog kosovskog puta i pragmatičar s pesmom u srcu, Ivica Dačić, počeo da forsira put kojim se ređe ide, zapravo kojim se nije išlo nikako sve do sporazuma Edite Tahiri i Borka Stefanovića. Lanjskih snegova davno nema, ostali su u amanet Borku Stefanoviću i Borisu Tadiću, akcionom junaku u traženju novog filma; pali su novi snegovi koji su posle nekoliko rundi pregovora/dijaloga na najvišem premijerskom nivou doneli i prve kompromisne sporazume. Prvo su kiosci na putnom proširenju glumili granične prelaze, pa su Srbi sa severa malo kampovali uz barikade, malo kafenisali na Andrićevom vencu, da bi na kraju Dačić i Tači potpisali privremeno rešenje o carinama, čija će naplata ići u poseban fond za razvoj severa. I pre četvrte runde pregovora, tabloidi u Srbiji su preneli plan za trampu sa kojim je navodno Dačić krenuo u Brisel: mi vama stolicu u UN, a vi nama autonomiju na severu. Tome u prilog išla je i tipična Dačićeva igra gluvih telefona sa javnošću glede mogućnosti da Srbija posredno omogući (tako što ne bi tražila od Rusije i Kine da stave veto na takav scenario) da se Kosovo dočepa svoje stolice u Njujorku. U Dačićevoj infantilnoj klackalici („može stolica, ali…“ – „nikad nisam ponudio stolicu“), ponovo je isplivala stara trgovačka sintagma da u procesu pregovora ne može jedan da dobije sve, a drugi da ne dobije ništa. Dačić je zapravo najpre rekao da bi se moglo potencijalno razgovarati i o kosovskoj stolici u UN, ali da on očekuje da čuje šta se zauzvrat nudi, tj. koliko bi Srbija i on kao njen reprezent u toj transakciji bili dobri.

Suzdržane reakcije kosovskih stranaka kao da potvrđuju da iza tabloidnog dima, stolice za sever, može biti i nešto vatre. U tom slučaju, konture velikog političkog dila Beograda i Prištine su okvirno naznačene. Kosovo neće biti podeljeno, sever neće biti entitet, Srbija neće priznati Kosovo, a kosovske vlasti neće nasilno integrisati sever. Odnosno, četiri srpske opštine dobijaju određenu vrstu autonomije i obezbeđen način finansiranja, možda i još kojeg poslanika u kosovskom parlamentu i priznaju centralne vlasti u Prištini. Srbija se odriče paralelnih institucija i prisustva organa bezbednosti na severu, a možda i podrži prijem Kosova u UN, recimo u formi statusa zemlje posmatrača. Politička volja u Srbiji a i na Kosovu za ovakav iskorak bi relativno lako mogla da se iskaže, posebno što je radikalna opozicija u Srbiji van parlamenta (SPC, ektremna desnica), a ne u njemu (DS, LDP).

Nije realno tipovati na vreme za jedan ovakav proces, a zapravo ni na ovakav ishod. Realno je tek proceniti rešenost novih vlasti u Beogradu da se pokrenu sa politički mrtve tačke koju je predstavljala politika zamrznutog konflikta i retorika odbrane Ustava, tj. državne celovitosti i suverene vlasti Srbije. Dokle su, s druge strane, nove vlasti rešene da idu, odnosno da li su spremne da idu do potpunog priznanja realnosti? Realnost je odavno jasna svim akterima na našoj političkoj sceni. Srbija je izgubila svoje ingerencije na Kosovu i neće ih u zamislivo dogledno vreme povratiti ni pod kakvom pretpostavkom svetsko-političkih turbulencija. Stoga je jedina opcija, koja nije beskrajno zamajavanje insistiranjem na primeni UN-ove rezolucije 1244, ostvarivanje optimuma realnih političkih ciljeva: institucionalna zaštita i stabilno finansiranje srpskih opština i zajednica, kulturnog i verskog nasleđa na Kosovu. I to bi bilo, manje-više, sve.


Ražanj identiteta

Ukoliko vlast u Srbiji bez kalkulacija nastavi sa novom kosovskom politikom, zaista nema smetnje da se ona podrži. Ali, za sada su to samo početni koraci, čega je svesna i Vesna Pešić. Naznaku pozitivnog preokreta kod novih vlasti potkopava kontinuitet partokratskog režima i karikaturalna kadrovska politika u kojoj prednjači SNS. S druge strane, jeste ironija sudbine da nas sa susedima mire i uvode u Evropu oni koji su nas od Evrope udaljili a sa susedima zakrvili, ali ima nečeg bizarno prijatnog gledati kako velikodržavni kartografi postaju „evro-slinavci“ (epistolarne reči jednog vladike SPC), a ispravljači istorijskih nepravdi zastupnici interesa budućnosti. Ipak, ostaje nejasno zašto bi ih bilo ko hvalio za zasluge koje tek treba da osvoje. Prljave ruke se najbolje čiste samoinicijativnim korisno-popravnim radom grešnika. Tada će među prvima stati na „mrtvu stražu političke korektnosti“, kako o tzv. Drugoj Srbiji piše Marinko M. Vučinić u knjizi koju mu je ovih dana objavio naprednjački v. d. direktora Službenog glasnika Radoš Ljušić, i prvi kritikovati domaćeg kapel-majstera i vlasnika tviter pečenjare iz Ujedinjenih nacija.

 
Peščanik.net, 21.01.2013.