Profesor Ljubiša Rajić, profesor skandinavistike, voleo je biologiju. U našim najlepšim razgovorima i pismima o molekularnoj demografiji, genetici i evoluciji, pretvarao se u radoznalog dečaka otvorenog uma, nesputanog svojim godinama, velikim obrazovanjem, statusom. Pažnjom i komentarima činio je da se osećate vredno i pametno, zapravo blistavo. I uvek je nepogrešivo razumeo i usmeravao svaki zaključak koji bi biologiju mogao povezati sa društvenim pitanjima, sistem prirodnjačkog mišljenja sa „društvenjačkim“. Otvarao je zaboravljene horizonte vremena kada je znanje bilo jedinstveno, neparcelisano.

I to ga je činilo jedinstvenim intelektualcem današnje Srbije. Za razliku od većine onih koji se bave nekim aspektom društvene teorije, od istorije preko sociologije, politike i ekonomije do lingvistike, smatrao je da prirodnjaštvo jeste relevantno za razumevanje društvenih procesa. Govorio je protiv nacionalističke, mizogine i u svakom smislu šovinističke frazeologije određenih društvenih i crkvenih grupa koje se pozivaju na biologiju bez ikakvog poznavanja prirode. Razumeo je da se odbrana ljudskih prava ne mora isključivo zasnivati na ideološkoj osnovi, već da se u okvirima tzv. tvrde nauke nalaze sasvim jasni argumenti za humanističku praksu. Zbog toga je želeo da zna više, zbog toga je nas prirodnjake podsticao da se bavimo društvom i zbog toga sam mu neizmerno zahvalna.

Njegovu ulogu u srpskom društvu opisaću sasvim prirodnjački. Bio je neophodni mutageni agens za našu učmalost. Ubrzo ću objasniti zašto ga tako doživljavam, a sasvim sam sigurna da bi mu se taj opis veoma dopao.

Naime, u svakom društvu postoje mehanizmi inercije – tendencije državnih institucija, uređenja vlasti i društvenih običaja da stvari zauvek ostanu iste. Glomaznost i umreženost svih ovih elemenata nužno zahteva popriličnu meru stabilnosti i usaglašenog funkcionisanja kako bi sistem ostao održiv u bilo kakvim uslovima unutrašnjeg i spoljašnjeg konteksta. Dodatno, svaka politička partija, pa i svaka ličnost, koja se uglavi u poneki šraf ili šrafić ove glomazne mašinerije, neizmerno želi da tu i ostane. Opasnost za ovu učmalu usaglašenost predstavljaju pojedinci, pokreti, organizovane i neorganizovane grupe koje žele da društvo i njegove pojedinačne šrafove menjaju i usaglašavaju sa novim potrebama i novim okolnostima. Ti „devijantni“ elementi ponekad poteknu sa margina samog sistema, ili su sasvim udaljeni od sistemske mašinerije, ali se nameću kao bitni faktori novih tendencija.

U biološkim sistemima pronalazimo sasvim slične mehanizme. Brojni nivoi molekulske regulacije ispoljavanja gena kanališu razviće jedinke kako bi se izbegla opasnost od narušavanja koordinacije delova organizma, ili rizici od stvaranja nefunkcionalne celine. Najdrastičniji primer vrste koja je sebe zaštitila od bilo kakve promene sistema jeste jedna mala gljiva sa naučnim imenom Neurospora crassa. Ona je u stanju da, koristeći različite molekulske mehanizme reparacije i kontrole, neutrališe praktično svaku promenu organizacije i funkcionisanja sopstvenog genoma. Ipak, štiteći se od promena, uništavajući svaku potencijalno korisnu mutaciju ili dodatak, ova gljivica drastično umanjuje svoj evolucioni potencijal. U izmenjenim životnim okolnostima, vijabilnost njenih populacija veoma opada.

Ne treba da nas čudi što ovako drastičnih primera stabilnosti sistema nema previše u živom svetu. Mnogo uspešnija biološka strategija nije evolucija mehanizama eliminacije promena, već „kontrolisana upotreba“ mutagenih elemenata na duže staze. Sve više empirijskih podataka evolucione biologije podvrđuje staru tezu da nesavršenosti mehanizama reparacije genoma jesu same po sebi adaptacije, pružajući mogućnost vrstama za opstanak u novim i stresnim situacijama.

Srpsko društvo je gljivica, ili bar pati od masivne gljivične infekcije. Potencijalni „mutageni“ događaji, kao što su parlamentarni izbori, nemaju ni najmanju mogućnost da društvo menjaju. Građanske skupine i njeni pojedinci proterani su na krajnje margine sistema, smešteni u lizozome gde ih čeka konačno razaranje. Univerzitet, institucija gde bi mutageni agensi i antimikotici trebalo da se proizvode i umnožavaju, odavno je postao učmali deo sistema. Tu se promovišu poslušnici i mediokriteti. Profesor Ljubiša Rajić bio je jedan od retkih izuzetaka. Bespoštedna kritika društva i Univerziteta bila je njegova misija i zbog toga je plaćao veliku cenu. Godine 2012., 4. juna, platio je svojim životom.

Profesora Rajića poznajemo iz mnogih publikacija, akcija i intervjua. Nisam želela o tome da govorim. Opisala sam ga iz pozicija prirodnjačke perspektive koju je toliko voleo. Muk o njegovoj smrti najviše pokazuje značaj njegove zaostavštine. Oni koji su ga voleli, nemi su u tuzi. Gljive su ga se plašile i žele da ga zaborave.

Peščanik.net, 06.06.2012.

LJUBIŠA RAJIĆ NA PEŠČANIKU

The following two tabs change content below.
Biljana Stojković
Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Biljana Stojković (Svi tekstovi)