Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Prvog decembra 2019. na snagu stupaju izmene Krivičnog zakonika kojima je za najteža krivična dela, alternativno uz kaznu zatvora do 20 godina, propisana kazna doživotnog zatvora, a za učinioce nekih od tih dela je zabranjeno davanje uslovnog otpusta. Premda se veliki deo stručne i akademske javnosti usprotivio ovakvom kažnjavanju,1 koje u našim uslovima vodi kršenju prava zajemčenih Ustavom i potvrđenih međunarodnim ugovorima,2 ostalo je da vidimo kako će se sudovi i javna tužilaštva odrediti prema novelama Krivičnog zakonika.

Tema doživotnog zatvora bez uslovnog otpusta je u poslednjih nekoliko meseci bila u toj meri prisutna u sredstvima javnog informisanja da je svaki prosečan građanin, a kamoli neko ko se bavi krivičnim pravom, mogao makar da sazna da postoje neke presude Evropskog suda za ljudska prava i neki stavovi drugih ugovornih tela (na primer Komiteta za prevenciju mučenja Saveta Evrope) – koji kažu da kazna doživotnog zatvora mora biti podložna preispitivanju sa stanovišta penoloških razloga. Iako tužilaštva i sudovi imaju obavezu da postupaju i donose odluke na osnovu zakona (da ih primenjuju), i jedne i druge u tumačenju ljudskih prava obavezuju i Ustav i potvrđeni međunarodni ugovori, kao i praksa Evropskog suda za ljudska prava. Javno tužilaštvo, osim što treba da goni učinioce kažnjivih dela, treba da preduzima i mere za zaštitu ustavnosti i da svoju funkciju vrši na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona (član 156). Sudske odluke treba da se zasnivaju na Ustavu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i zakonu (član 145, stav 2), a sudije treba da su nezavisne u vršenju sudijske funkcije i potčinjene samo Ustavu i zakonu (član 149, stav 1).

Prema Ustavu, sudovi i javna tužilaštva, kao državni organi, imaju pravo da pokrenu postupak ocene ustavnosti nekog zakona (član 168, stav 1). Zakon o Ustavnom sudu takođe ovlašćuje sudove opšte i posebne nadležnosti da, ako se pred njima postavi pitanje saglasnosti zakona sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima – zastanu sa postupkom i pokrenu postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti tog zakona (član 63).

Ali, hoće li se neki sud ili javno tužilaštvo usuditi da primeni svoja ustavna ovlašćenja, ili će se držati izmenjenih normi Krivičnog zakonika „bez obzira šta o njima misli“? Usudiću se da prognoziram ovo drugo.

Domaće krivično pravosuđe je poslednjih godina imalo nekoliko velikih prilika da pokaže da ne predstavlja inferiornu granu vlasti u odnosu na zakonodavca, već stručnu granu vlasti koja svoj integritet čuva i opiranjem u primeni ma kakvih zakona koji – često u hitnom postupku – izlaze iz parlamenta. Ono to nije činilo, nego se pretvorilo u mašinu za mlevenje (ljudskog) mesa. Tako se uveliko primenjuju odredbe o zabrani ublažavanja kazne za krivična dela pobrojana u Krivičnom zakoniku, iako je belodano da ta zabrana onemogućava sudove da ljudska prava zajemčena Ustavom (na primer pravo na slobodu i bezbednost) ograničavaju u skladu sa nalozima iz člana 20. Ustava – samo u meri u kojoj je to neophodno (isti argument će važiti i za novouvedena pravila three-strikes law u Krivičnom zakoniku). Krivični sudovi i tužilaštva se nisu usprotivili diskriminatornoj zabrani uslovnog otpusta uspostavljenoj u takozvanom Marijinom zakonu, kojom se bez ikakvog kriminalno-političkog opravdanja jednoj grupi osuđenih zabranjuje zakonsko pravo na uslovni otpust (skraćenje kazne na penološkim osnovama). Tužilaštvo se (još) nije usprotivilo ni legalizaciji „sitnog“ podmićivanja lekara, uvedenoj Zakonom o zdravstvenoj zaštiti. I tako dalje.

Najbenignije i već mnogo puta ponuđeno objašnjenje je da većina funkcionera u krivičnom pravosuđu ne želi da se nađe u koži svojih kolega koji su zbog javno izraženih mišljenja završili u žutoj štampi, pa očekuju da neko drugi – koga se sve ove izmene više tiču – osporava ustavnost raznih zakonodavnih projekata pomahnitalog zakonodavca.

Možda bi se moglo tvrditi i da pojedincima iz pravosuđa ove izmene gode, jer ubuduće neće morati da se preterano bave odmeravanjem i individualizacijom kazne, gonjenjem za krivična dela davanja i primanja mita i molbama „monstruma“ za uslovni otpust. Imaće više vremena da servilno i ekspeditivno (pro)gone uzbunjivače, maloletnike koji nose improvizovana vešala na političkom skupu i svakog ko javno pokaže da – osim savesti – ima i kičmu. Ali, sigurno, zvona odavno zvone za svima njima.

Autor je istraživač Beogradskog centra za ljudska prava i zamenik predsednika Upravnog odbora Srbije protiv smrtne kazne, mučenja i drugih nečovečnih i ponižavajućih kazni i postupaka.

Peščanik.net, 16.11.2019.

________________

  1. Videti ovde, pristupljeno 15.11.2019.
  2. Videti ovde, pristupljeno 15.11.2019.