Već godinama se ispod nebaždarenog radara nacionalnih medija odvija rasprava o tome koji su oblici javnog delovanja sudija opravdani a koji nisu. Preciznije, rasprava se vodi o tome koji su oblici javnog delovanja jednog sudije opravdani a koji nisu. Sasvim precizno, ne vodi se nikakva rasprava već se jedan tačno određeni sudija Apelacionog suda u Beogradu dr Miodrag Majić javno optužuje da je svaki oblik njegovog javnog delovanja neopravdan. Premet „rasprave“, i u onim retkim situacijama kada njeni učesnici pokušavaju da održe utisak načelnosti, lako je indentifikovati. Miodrag Majić je jedan od nekolicine sudija koji je aktivan učesnik razgovora koje se tiču pitanja pravosuđa, sudskog sistema, nezavisnosti pojedinih sudija, ustavnog poretka. On je svakako u javnim istupima najaktivniji, te smo suočeni sa (da citiram) „neobičnom“, skandaloznom, nezamislivom činjenicom da celokupna javnost u Srbiji imenom i prezimenom, likom, a u ograničenom obimu i delom, zna nekog sudiju.
Poznatost sudije u Srbiji se ceni kao ozbiljno nepočinstvo. Majić je zbog svojih javnih nastupa trajno i uporno izložen napadima od strane pripadnika vladajuće većine. Oni ne bi zavređivali komentar da nisu učinjeni od strane javnih funkcionera koji su istupima prekršili član 4 Zakona o sudijama koji nalaže svim organima javne vlasti i javnim funkcionerima dužnost da svojim postupanjem i ponašanjem održavaju poverenje u nezavisnost i nepristrasnost sudija i sudova. Glavni forum za diskreditaciju je ranije bila skupština Srbije. U nedostatku opozicionih poslanika, poslanici vladajuće većine su posvetili skoro pa čitav jedan mandat obračunima sa stvarnim i izmišljenim protivnicima. Protivnici vladajuće većine su, to smo naučili, i protivnici države Srbije, pa je sudija Miodrag Majić u krugovima ljudi koji smatraju da izjave predstavnika vladajuće većine imaju bilo kakvu vrednost, prokazan kao neprijatelj, pseudopolitičar, plaćenik stranih ambasada, čovek koji presudama i spisima radi protiv interesa Srbije i šta sve još ne. Sada skupštinska većina ima stvarne protivnike u sali, pa se i Sauronovo oko šefova najveće poslaničke grupe i medijskih savetnika okrenulo drugde. Konkretno, okrenulo se društvenim mrežama pa se za sudiju koji „neobično“ javno istupa u poluprofesionalno i dramatično produciranom marketinškom video klipu čak tvrdi da ima zgradu. Danas, u nezakonitom postupanju ipak prednjači predsednik Srbije, koji u ovom (kao i u svakom drugom) obračunu insistira na mešavini trivijalnih činjenica, neistina i nasumičnosti povodom postupaka u kojima je sudija Majić učestvovao, njegovog ličnog života i informacija koje bi mogao da ima samo kršeći druge zakonske i ustavne odredbe.
Kao i u brojnim drugim oblastima društvenog života, vladajuća većina je skuvala žabu. Nebrojeno puta ponovljene besmislice, posebno one o presudama u kojima je sudija učestvovao, a koje sudije ne mogu javno da komentarišu, dovele su do toga da je čak i u pravničkim krugovima koji osuđuju ovu vrstu delovanja političkih aktera postalo uobičajeno da se svakih par dana pročita novo ili ponovljeno narušavanje ugleda, dostojanstva, nezavisnosti i nepristrasnosti sudije i sudstva. Od Visokog saveta sudstva, ni starog ni „reformisanog“, niko i ne očekuje bilo koji korak koji bi obezbedio i jemčio nezavisnost sudova, sudija, predsednika sudova i sudija porotnika. Ko se pa seća da je po članu 150 Ustava Republike Srbije upravo to obezbeđenje i jemčenje sudijske nezavisnosti osnovni zadatak Saveta. Nastupi sa ciljem diskreditacije Miodraga Majića su postali toliko česti da su od reagovanja odustali i najuporniji autori saopštenja u profesionalnim udruženjima.
Iskustvo nas uči da izjave političara, bez obzira na to što su funkcioneri, u slučaju sumnje valja odbaciti kao neosnovane i besmislene. Stvari postaju ozbiljnije kada „valjda sudije“ (da ne koristim baš epitet „lažne“ koji je vladajuća većina popularizovala u slučaju javnih intelektualaca, profesora, advokata, a u poslednje vreme čak i poljoprivrednika i poštara) i „sigurno sudije“ postavljaju javno pitanje o navodnom političkom delovanju sudije Majića. To daje povoda da zanemarimo lične motive učesnika u raspravama i da se pozabavimo značenjem zabrane političkog delovanja koja je propisana članom 148 Ustava Republike Srbije i da proverimo da li javno iskazane sumnje u to da sudija Majić deluje politički imaju nekog osnova.
Značenje zabrane političkog delovanja sudije najpre treba tražiti u samom Ustavu, pod uslovom da se, sledeći jedno od osnovnih pravila tumačenja prava, Ustav shvati kao sistemski jedinstven pravni akt. Član 33 (sloboda udruživanja) stav 5 Ustava propisuje da sudije Ustavnog suda, sudije, javni tužioci, Zaštitnik građana, pripadnici policije i pripadnici vojske ne mogu biti članovi političkih stranaka. Prvenstveno značenje zabrane političkog delovanja sudija odnosi se dakle na činjenicu da je sloboda udruživanja sudija ograničena na taj način da im je zabranjeno da budu članovi političkih partija.
Naravno, pravni poredak republike Srbije je jedinstven, pa podrobnije obrazloženje zabrane valja potražiti i u Zakonu o sudijama. Zakon o sudijama u članu 31 stavu 1, u pogledu političkog delovanja propisuje da sudija ne može biti na funkciji u drugom organu Republike Srbije, organu autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, gradske opštine ili javnoj službi, javnim preduzećima i drugim pravnim licima čiji je osnivač ili član Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave ili gradska opština, član političke stranke, niti politički delovati na drugi način, baviti se javnim ili privatnim plaćenim poslom, niti pružati pravnu uslugu ili davati pravni savet uz naknadu. I u ovom slučaju ostajemo uskraćeni za precizno određenje političkog delovanja, osim što postaje jasnije da postoji neko političko delovanje koje nije obuhvaćeno članstvom u političkim strankama.
U članu 4, isti Zakon ipak propisuje neke moralne principe delovanja sudija, i upućuje nas da bliža određenja potražimo u Etičkom kodeksu koji donosi Visoki savet sudstva, a kojeg su sudije, po stavu 5 istog člana, dužne da se pridržavaju. Etički kodeks zaista ima šta da kaže o političkom delovanju. To prvenstveno čini precizirajući da nije samo sloboda udruživanja sudije ograničena, već je ograničena i njegova sloboda izražavanja. Kodeks propisuje da sudija neće učestvovati na javnim raspravama političke prirode, osim kada se rasprava odnosi na pitanja koja se tiču rada sudova i nezavisnosti sudstva. Dodatno, Kodeks predviđa da sudija mora da izbegava učešće u političkim aktivnostima, koje mogu da ugroze utisak nepristrasnosti. Tako su Ustavom, Zakonom i Etičkim kodeksom određene obaveze sudije u pogledu zabrane političkog delovanja kao (a) zabrana članstva u političkim partijama i (b) zabrana učešća u javnim raspravama političke prirode. Na pitanje šta tačno podrazumeva politička delatnost pravni sistem Srbije i etičke smernice za delovanje sudija daju odgovor tako što neodređeni pojam političkog delovanja dopunjuju neodređenim pojmom „javnih rasprava političke prirode“.
Kao i bilo koje pitanje koje je regulisano širokim standardima, neodređenim i spornim principima prava i morala, i ovo pitanje ostavlja prostor za rasprave, nasumičnosti i manipulacije. No to što na pitanje značenja političkog delovanja sudije ne postoji izričit i precizan odgovor ne znači da se najuverljiviji odgovor ne može rekonstruisati uz dovoljno razboritosti i strpljenja. Sve države članice Saveta Evrope garantuju sudijama pravo na slobodu izražavanja. Istovremeno, sloboda izražavanja sudije je u svim tim državama ograničena. Uglavnom se traži uzdržanost prilikom komentarisanja pitanja ako je to neophodno zbog očuvanja sudijske nezavisnosti i nepristranosti i poverenja u sudstvo. Prvenstveni predmet regulacije je pritom uzdržavanje od komentarisanja svojih postupaka i postupaka drugih sudija koji su nerešeni ili su u toku, osim kada je reč o akademskom radu sudija i profesionalnom okruženju. Države se razlikuju u pogledu slobode koju daju sudijama za učešće u javnim raspravama, političkim mandatima ili političkim demonstracijama. Kada su dodatna ograničenja predviđena, ona su precizirana time što se izričito navodi da sudija treba da se uzdrži od mešanja u partijsku politiku ili neprijateljskog prekorevanja drugih državnih organa. No, ta ograničenja su retka jer sve članice navode da sudije retko daju izjave o političkim pitanjima koja nisu u vezi sa pravilnim radom sudstva, sudijskom nezavisnošću i podelom vlasti. Konsenzus o tome šta predstavlja političko delovanje ne postoji dakle ni drugde, ali postoji konsenzus o tome da je zabranjeno ono političko delovanje koje ugrožava nezavisnost, nepristrasnost i dostojanstvo sudija i sudstva.
U nedostatku regulativnog konsenzusa država članica Saveta Evrope, Konsultativno veće evropskih sudija je našlo za shodno da 2022. godine formuliše mišljenje o slobodi izražavanja sudija, koje polazi od slobode izražavanja, a ne od specifičnosti sudijske funkcije. Kada pođemo od toga da je sloboda izražavanja ljudsko prava koje predstavlja temelj demokratskog društva i osnov njegovog napretka, postaje jasnije da se njena ograničenja uvek moraju usko tumačiti i da ta ograničenja moraji biti legitimna i precizno utvrđena. Usko tumačenje ograničenja slobode izražavanja sudija u Srbiji podrazumeva da se ustavno i zakonsko ograničenje shvate prvenstveno kao zabrana sudijama da budu članovi političkih partija. Obuhvatnija ograničenja bi mogla biti opravdana, ali samo u slučaju da zakonodavac izričito predvidi one oblike postupanja koji se nesumnjivo smatraju političkom delatnošću. Srpski zakonodavac to nije uradio, niti je to uradio Visoki savet sudstva u Etičkom kodeksu sudija. Sledstveno, ne može se odgovorno tvrditi da je sudija uključen u političko delovanje izuzev u slučaju kada je sudija član političke partije.
Kada bi srpski zakonodavac ipak odlučio da preciznije ograniči slobodu govora sudija, on bi to morao da učini zbog postizanja nekih legitimnih ciljeva. Legitimni ciljevi ograničenja sudijske slobode izražavanja uključuju očuvanje autoriteta sudstva, očuvanje nepristrasnosti sudstva, zaštitu poverljivosti izvora informacija, i očuvanje prava drugih lica. Bangalorski principi sudijskog delovanja dozvoljavaju ograničenje slobode izražavanja sudije ako bi to izražavanje razumno moglo da ugrozi poverenje u nepristrasnost sudije ili izloži sud političkim napadima ili bi bilo u suprotnosti s dostojanstvom sudijske funkcije. Pritom je neophodno odgovoriti na pitanje da li bi razuman i nezavisan posmatrač u određenom društvenom kontekstu mogao da smatra da je sudija učestvovao u radnji koja bi objektivno mogla da ugrozi njegovu nezavisnost i nepristrasnost. Svako drugo ograničenje se opravdano može smatrati nelegitimnom odmazdom protiv sudije za neželjenu kritiku.
Time se „lopta“ definitivno prebacuje u dvorište zakonodavca i Visokog saveta sudstva. Ako postoji namera da se sloboda izražavanja sudija, a zapravo sloboda izražavanja sudije Apelacionog suda u Beogradu Miodraga Majića, ograniči, ta se namera mora iskazati odgovarajućim aktom i mora postojati zbog postizanja jednog od navedenih legitimnih ciljeva. To istovremeno znači da su postojeći pokušaji ograničenja slobode izražavanja neopravdani, i da se njima krši ljudsko pravo građanina Republike Srbije koji je i sudija.
Pozivanje na široke standarde i principe delovanja koji su navodno prekršeni od strane učesnika u javnim debatama, može biti dobar povod da kratko razmotrimo i druga pravila koja ustanovljavaju neke obaveze povodom javnog istupanja sudija. Etički kodeks sudija tako predviđa moralnu dužnost sudije da brani nezavisnost suda od političkih pritisaka, intervencija i uticaja u svakoj prilici. U Previti protiv Italije Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da sudija ima slobodu da učestvuje u raspravama od javnog interesa jer to zahtevaju principi demokratije, podele vlasti i pluralizma. Sudije, smatra se, zbog svoje stručnosti i odgovornosti imaju jedinstven položaj da doprinesu unapređenju zakona, odbrani osnovnih prava, pravnog sistema i sprovođenju pravde. Konačno, Bangalorski principi podrazumevaju ne samo da se sudijama dozvoli, već i da se podstiču da učestvuju u raspravama o zakonu i da iznose stavove o slabostima u primeni zakona i pravnog sistema u celini.
Ovu kratku analizu je relativno jednostavno sumirati pozivanjem na principe koje je u pomenutom mišljenju ustanovilo Konsultativno veće Evropskih sudija. Pre svega (1) sudija ima pravo na slobodu izražavanja kao i svaki drugi građanin uključujući i slobodu učešća u raspravama od javnog interesa. Ta sloboda postoji posebno u vezi sa pitanjima koja se tiču sudstva ali se ne može isključiti niti ograničiti ni u ostalim pitanjima osim ako je po sredi uverljivo pokazan legitimni interes. Dalje, (2) sudija ima dužnost da govori u odbranu nezavisnosti sudstva, ustavnog poretka i obnove demokratije. Sudija ima dužnost da govori o pitanjima koja su politički osetljiva ako se ta pitanja tiču nezavisnosti pojedinačnih sudija i sudstva u celini. Široka diskreciona sloboda treba da postoji za sudije koje istupaju u ime strukovnih udruženja. Dodatno, (3) sudije imaju dužnost da javnosti objasne sudski sistem, funkcionisanje sudstva i vrednosti sudstva. To je etička dužnost koja promoviše i čuva poverenje javnosti u pravosuđe. Konačno, (4) sudije imaju dužnost da se uzdrže od izjava koje bi u očima razumnog posmatrača mogle da ugroze nezavisnost i nepristrasnost, dostojanstvo sudijske funkcije i autoritet sudstva. Sudije su dužne da se uzdrže od komentara o predmetima kojima se bave. Sudije su dužne da čuvaju poverljivost postupka.
Sve to ostavlja prostor da kategorijama „valjda sudija“ i „sigurno sudija“ pridružimo i kategorije „neobičnih sudija“. Ova poslednja kategorija se po mom uverenju može podeliti na (a) neobične sudije koje koriste svoje pravo na slobodu izražavanja da bi ispunili svoju dužnost da govore u odbranu nezavisnosti sudstva, ustavnog poretka, vladavine prava i demokratije (ovu kategoriju javnost na društvenim mrežama poznaje i kao „sudije koje imaju zgradu“), (b) neobične sudije koje u potpunosti zanemaruju dužnost da govore u odbranu temeljnih vrednosti pravosuđa i (c) neobične sudije koje svoje pravo na slobodu izražavanja katkad koriste da bi osporili pravo na slobodu izražavanja prve kategorije neobičnih sudija. Ako ne grešim dramatično u prethodnoj analizi, sloboda je svakog neobičnog sudije da odabere svoju kategoriju neobičnosti. U međuvremenu, dok se ostali ne opredele, zdušno podržavam izbor koji je napravio Miodrag Majić.
Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS), 21.11.2023.
Peščanik.net, 22.11.2023.
Srodni link: Sofija Mandić – Duga ruka razrešenja
REFORMA PRAVOSUĐA