Tema za ovonedeljnu kolumnu bila je hitna evakuacija naših građana, turista, iz Tunisa. Svi dnevnici svih televizija obilato su izveštavali o uspešnom i srećnom završetku avanture, od polazišta do aerodroma Beograd na kome se pojavio i Zdravko Ponoš, što je sigurno, sigurno je.
Ambasadorka Milica Čubrilo Filipović saopštava da za sada nema nameru da napušta svoje radno mesto iako imaju zalihe hrane još za tri dana.
Neredi u Tunisu nastali su i zbog stope nezaposlenosti od šesnaest posto, kod nas je stopa zaposlenosti trideset i šest posto, koliko znam cena jednog dana u Tunisu je devet evra, kolika je i cena jednog dana života ovde. Ili kako reče penzionerka Olga Rodić, po prekidu odmora i povratku u Beograd: “Mnogo gore stvari sam videla u Beogradu i uopšte nisam planirala da se vratim! Ali, iz agencije su mi rekli da ću sama morati da platim povratak ako se nešto iskomplikuje. Bilo mi je super, žao mi je što mi je na ovakav način prekinut odmor.”
Međutim, nisam bila u stanju da nastavim temu “prekomerne upotrebe” staranja o građanima na odmoru u Tunisu, jer sam na “E- novinama” ugledala tekst Vladimira Bebe Popovića “Cenzura u čituljama“, njegovo konačno objavljeno pismo (niko drugi do “E – novine” nije hteo da ga objavi) Miri Glišić Simić, nominalnom šefu oglasnog odeljenja Politike.
Iz pisma Vladimira Popovića saznajemo za skandalozni običaj da se plaćeni oglasi u listu Politika cenzurišu.
Popović navodi svoja dva iskustva. Prvo, prilikom pokušaja da objavi oglas povodom smrti Biljane Kovačević Vučo u kojem stoji, između ostalog, i rečenica …”koliko si uradila na otkrivanju istine o Zoranovom ubistvu”, i drugo, iz oglasa posvećenog Vladanu Batiću, nepodobna rečenica bila je: “Bio je beskompromisni borac protiv jednog zločinačkog režima.”
I u jednom i u drugom slučaju Popović opisuje redosled domunđavanja i način subordinacije između šalterskih službenika i gornjih instanci, odnosno između izvršilaca i naredbodavaca.
“Nama je rečeno da ovakve oglase ne smemo da puštamo bez dozvole”, “Shvatite i nas, ne želimo da dobijemo otkaz”. Na Popovićevo insistiranje da mu se da bilo šta napismeno sledila su objašnjenja da “oni ne smeju ništa da pišu”, “da je to naredba direktora”, “da ne postoji pisani pravilnik za klijente kako bi saznali šta je dozvoljeno, a šta ne” i da je “njima tako naređeno”.
U drugom slučaju (Batić) pojavio se i izvesni Voja, instanca između šalterskih službenica i “nekoga gore” koji je “evropski istreniran”, prva varijanta, ljubazna je bila “Sve je u redu, samo moramo da proverimo sa nadležnima da li ova jedna rečenica može ovako da ide, ali ništa ne brinite, brzo ćemo vam reći”. A onda je sledila izjava “njima je naređeno da ovakve oglase ne puštaju bez dozvole nekoga sa vrha”. I konačno “ne želim da izgubim posao, ne želim da dobijem otkaz”.
Zbog toga što je Biljana Kovačević radila i na otkrivanju istine o ubistvu Zorana Đinđića i što je Vladan Batić bio “beskompromisni borac protiv jednog zločinačkog režima”.
U obraćanju gospođi Glišić, Vladimir Popović je veoma delikatan. On, naime, ne želi da izvlači zaključak da postoje spiskovi nepodobnih osoba koje bi mogle da učine njene poslodavce nezadovoljnim kao što je siguran i da niko iz Kabineta to ne bi tražio, što sve proističe iz činjenice da su Biljana Kovačević Vučo i Vladan Batić bili argumentovani kritičari trenutne vlasti i da nije moguće da ljudi koji rade u mediju poput Politike ne znaju da je Slobodanu Miloševiću, kreatoru jednog režima, bilo suđeno u Hagu za najteža krivična dela. I da o zločinima toga režima, uostalom, govore svi aktivni političari ove zemlje uključujući i same članove Miloševićeve stranke koji su se od politike toga režima upravo zbog zločina i javno distancirali.
Kakva je to gola sila i neograničena vlast koja je u stanju da na ovakav način uređuje među živima i među mrtvima. Kakva je to slugeranjska svest. Kakva je to komandna odgovornost piarova i šefova oglasnih odeljenja koji ovaploćuju moć beskrajno joj služeći. Kakva je to voljna i nevoljna lobotomija mozgova iza tih propisnih frizura i ledenih osmeha. Kakav je to svet koji kreiraju ti podanički i opsluživački mozgovi čije je bezdušje i nemišljenje istovetno. Koja je cena daljeg rata protiv svake zdrave pameti.
Čemu služi ta energija zatiranja svega što je valjano i vredno. Taj ponos koji davi svaku istinu. Ta naparfimisana i firmirana laž. Nova uniforma tamo gde je bila maskirna. Egzekutori “dobronamernih preporuka” i “usmenih naređenja”.
Ah, da. To je svakako nešto što se iz istorije naučilo, to je velika tekovina, nikakvih pismenih dokumenata, nikakvih epistolarnih obraćanja, nikakvih dokaza, naređenja su implicitna, svako zna, sluti šta mu je činiti, eventualno pred istorijom “presretani razgovori” i ništa više.
Danas, 18.01.2011.
Peščanik.net, 19.01.2011.
