Svi smo se zbunili jer ovi ne znaju šta rade – i zašto bi pisac zapisa iz tužne nam političke palanke krio da je zbunjen.

Čega sve u novinama nema – i kako god ih čitali izađe mu isto i zabuna je sve veća. Čitali smo od početka, pa između redova i nazad, da nađemo ono čega nema – i ništa. Setili smo se jednog pretka koji je kažu bio delegat na Svetoandrejskoj skupštini. Video je da poslanici čitaju novine i uzeo je i on i čitao naopačke držeći: lako je čitati, govorio je, spreda i redom, ovako ja moram da bih razbrao šta se kuva oko novoga knjaza. Metod mu nije loš, znamo samo da se zvao Janko, a da li je uopšte bio pismen nismo sigurni, jer porodična predanja nisu pouzdana uvek. Davno je to bilo. I danas se mučimo s tim, jer ovde malo ko od državnih zvaničnika i ministara zna šta radi i šta izjavljuje. Slavili su u Banjaluci jubilej RS i svi su bili. I predsednik Tadić i patrijarh Irinej i nezaobilazni ministar za sve I. Dačić. Slovio je Dačić o nekakvom Pijemontu – to mu je danas RS, Karadžićeva i Mladićeva tvorevina u BiH – koji će kao takav okupiti sve nas i sve naše države oko tog legendarnog stožera oko kog je stvorena moderna Italija. Zna li Dačić sve o tome ne znamo – valjda zna – ali odakle mu sada to. U Beogradu je 1911 – 1915. izlazio list Pijemont, koji je lansirao ideje pukovnika D. Apisa i njegovih crnorukaca. Uređivao ga je čuveni Ljuba Čupa – no pustimo istoriju i šta je posle bilo sa tim crnorukcima i sa kraljevskim glavama koje su se kotrljale po kaldrmi. Ideju da je RS autentična država lansirao je svojevremeno Amfilohije kazavši da je ovo u Beogradu „mrtvo more“, a da je ono preko Drine pravo. Svi smo to dobro zapamtili, i evo sada Dačić opet tako, a i čuveni Jovica Stanišić je govorio svojim saradnicima da su crnorukci – i tako dalje. I to znamo. No tu nije kraj priče. Dok su deljene lente i ordeni – puna kolica, što bi rekao Domanović – patrijarh srpski Irinej je trikratno blagoslovio ceremoniju i kazao da je RS „najmlađa srpska država“. Koliko smo ih imali, on nije nabrajao, niti je kazao gde su sada te države. No ni tu nije kraj priče. Ubrzo smo saznali da je u dvoranu Borik uneto toliko razornog eksploziva i oružja – snajperi i to – da je njime moglo biti uništeno pola Banjaluke, pa bogami i oba doma britanskog parlamenta na Temzi, zajedno sa kraljicom. Dan je u Pijemontu bio loš, no hvala bogu sve se nekako izbeglo – čovek je uhapšen i predat pravosuđu BiH pod optužbom za terorizam. Šta se to spremalo u Pijemontu srpskom ne zna se i novine nam ne pomažu, kako god ih čitali. Ne uspevamo da saznamo ni izvore Dačićeve ideje o Pijemontu, ni onom pod Savojskim Alpima ni ovog što je u Banjaluci video. Niko ništa ne zna, ali svi hoće Pijemont, da nas okupi, da svi jedno budemo.

Koliko smo puta imali Pijemont i koliko država, to niko živ ne zna, jer i Kosovo nam je bilo neki Pijemont – i bi što bi.

Zabuna je uistinu opšta – bio Tadić na Kosovu, pa mu sada zabranili navodno – kako to kada je bio u svojoj zemlji – a sada neki veseli kosovski ministar za dijasporu hoće u Preševo i Bujanovac. Može valjda i on, jer je građanin Srbije, kao i Tači i ona njegova punačka dama sa belom bluzom na tufnice – E. Tahiri – s kojom pregovaramo, jer je ona vicepredsednica Vlade u Prištini. Ništa čudno, Srbija odavno pregovara sama sa sobom. Muči se neki činovnik u BiH, V. Incko, da objasni da je RS samo entitet u državi BiH – i niko živ ne shvata ko tu koga sluđuje i zavodi za Goleš planinu. RS je kažu „najmlađa srpska država“, a Kosovo najstarija – i nikako ne ide. Učtivi neki činovnik Vlade u Beogradu – mislim da se zove M. Mihajlović – bukvalno se znoji kada ovo objašnjava. Važno je imati Pijemont. I sve se to zbiva u Banjaluci – na dan RS, odnosno na sv. Arhiđakona Stefana prvomučenika: tom gorljivom mladiću koji je prihvatio učenje Isusovo, apostol Pavle je svojim rukama kamenicama razmrskao glavu na javnom mestu. Ko hoće više detalja o tom groznom ubistvu, neka čita u Bibliji knjigu koja se jednostavno zove – Djela apostolska. Lako se čita, ali je grozno čega sve u njoj ima. Posebno u ovom životopisu apostola Pavla. Sada politički komentatori kažu da je Dačićeva izjava nešto neozbiljno, a ona je nešto ozbiljno ipak. Čovek je poverovao da je Macini ili Garibaldi i tu se ništa ne može – ništa.

Sve u svemu, loš dan u Banjaluci, a šta će sve još biti, videćemo ipak u novinama, kako god ih čitali.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 13.01.2012.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)