Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

1992. i 1993, tokom rata u Bosni i Hercegovini, današnji predsednik Srbije radio je kao ratni propagandista na Palama. U julu 1995, neposredno nakon pada Srebrenice, kao poslanik u Skupštini Srbije, izgovorio je čuvenu rečenicu: „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana!“. U maju 2007, današnji predsednik Srbije se pridružio desničarskim grupama poput Obraza, u akciji „Bulevar Ratka Mladića“. U julu 2008, on je učestvovao u organizaciji i izvođenju mitinga protiv hapšenja Radovana Karadžića i njegovog izručenja u Hag.

Danas, predsednik ovako priča o svojoj poseti Srebrenici, i napadu koji je tamo preživeo:

„Ja sam stao u jednom trenutku, i to je ono što se ne vidi na snimku, čovek me je gađao plastičnom flašom, a zatim me je gađao kamenom. I ja sam se zaustavio, bio je na tri metra od mene. Ja sam rekao: a zašto me gađaš, šta sam ti nažao učinio?… Ja sam nastavio da ga pitam – čoveče, u čemu je problem? I onda su nastavili sa svih strana i onda su me povukli momci gore, ali ako ste primetili, ja nijednog sekunda tu nisam pognuo svoju glavu… Nisam hteo da se sakrijem… nisam hteo, zato što neću da saginjem glavu tamo gde neko drugi hoće, već tamo gde ja to želim i gde smatram da je to potrebno. I pokazali smo pijetet – ja smatram da odnos Srba i Bošnjaka mora da bude pažljivo vođen i tretiran, zato što mi moramo da živimo zajedno sa Bošnjacima… Ja sam Srbin koji voli Republiku Srpsku, da, ali poštujem Bosnu i Hercegovinu, jer smatram da je to važno zbog naše budućnosti.“

Iskreno, sumnjam da se ovo zaista desilo, ili da se desilo na način na koji predsednik tvrdi da se desilo. Predsednik je, znamo, sklon konfabulacijama, naročito onim u kojima on sam ispada hrabar, vredan, asketski nesebičan i požrtvovan, ili uspravan, dostojanstven, prkosan. Pa ipak, volim da zamišljam ovaj susret, između predsednika i njegovog anonimnog napadača i pokušavam da ga dopunim sopstvenom konfabulacijom. U mojoj priči, napadač je čitao Žana Amerija i njegovo najznačajnije delo, Na rubu pameti i ne ostaje nem na predsednikovo pitanje. Umesto toga, on odgovara ovako:

„Znam da zlopamćenje izopačuje osećaj za vreme osobe koja je njime opsednuta, jer ono zahteva dve nemoguće stvari: povratak u prošlost i poništenje onoga što se desilo. Iz tog razloga, zlopamtilo ne može da se pridruži jednoglasnom mirovnom horu koji ga okružuje, i koji veselo predlaže: ne gledajmo unazad, gledajmo unapred, ka boljoj, zajedničkoj budućnosti! U istoj meri u kojoj je za mene svež i smiren pogled u budućnost previše težak, mojim dojučerašnjim dželatima on izgleda previše lak… Ne želim da postanem saučesnik svojih mučitelja; radije, zahtevam da se oni odreknu sebe i tim odricanjem usklade sa mnom… Šta je bilo, bilo je. Ova rečenica je u istoj meri istinita i suprotstavljena moralu i intelektu. Moralna moć da se odupremo sadrži protest, pobunu protiv stvarnosti, koja je racionalna samo u meri u kojoj je moralna. Moralna osoba zahteva poništenje vremena – u ovom konkretnom slučaju, zakivanjem zločinca za njegovo zlodelo. Jedino tako, kroz moralno vraćanje sata, potonji se može pridružiti svojoj žrtvi kao njoj bližnje ljudsko biće.“

Na predsednikovoj strani je sve – i sila zakona, i međunarodna podrška, i regionalni projekti usmereni ka svetloj zajedničkoj budućnosti. Dovoljno je, naravno, da se pozove samo na ovo prvo – kakav god bio, on je predsednik susedne države u diplomatskoj poseti i niko ga u toj situaciji ne sme napadati. Mogao je predsednik u svojoj priči da stane na tome. Mogao je, ako je već želeo, i sebe da naslika kao žrtvu – u jednom jasnom smislu, on to u ovom slučaju i jeste bio. Mogao je da se pohvali i hrabrošću i nezainteresovanošću za sopstveni život – u krajnoj liniji, to sada niko ne može da proveri. Ali sve to predsedniku nije dovoljno, on mora da doda i pitanje: „Zašto me gađaš, šta sam ti nažao učinio? Čoveče, u čemu je problem?“.

Zastrašujuća moralna tupost koju otkriva ova izjava, najbolja je opomena svima koji od aktuelnog predsednika Srbije očekuju da postane „faktor pomirenja i stabilnosti u regionu“. I tu ne pomaže razmetanje novcem koji je predsednik „poklonio“ gradu Srebrenici. Naprotiv.1 Nema kod predsednika samoodricanja koje jedino može vratiti počinioca u sklad sa žrtvom. Umesto toga, i ovu priliku on koristi za samopotvrđivanje, za nametanje sopstvene samovolje – „ja ću se sagnuti gde ja smatram da treba“ – to je, po predsedniku, pijetet.

Peščanik.net, 06.09.2017.

________________

  1. Žan Ameri piše o nemačkom biznismenu kojeg je sreo u jednom hotelu, 1958: „Nakon što me je učtivo upitao da li sam Izraelićanin, ovaj čovek je pokušao da me ubedi da u njegovoj zemlji više nema nikakve rasne mržnje. Nemački narod ništa ne zamera jevrejskom narodu, rekao je. Kao dokaz naveo je velikodušnu nemačku politiku reparacija, koja je, igrom slučaja, naišla na dobar prijem i u Izraelu. U prisustvu ovog čoveka, čiji je savest bila tako mirna, osetio sam se očajno: Šajlok koji traži svoju funtu mesa.“