Pojam „ustaške kulture danas“ skovao je pre devet godina Boris Buden, pokušavajući da objasni tada aktuelan izbor Zlatka Hasanbegovića, istoričara-revizioniste, ekstremnog desničara i apologete ustaškog režima, na mesto ministra kulture u vladi Tomislava Oreškovića. Pod „ustaškom kulturom“, međutim, Buden ne misli prvenstveno na ono što bi čitateljki možda prvo palo na pamet – poplavu revizionističkog kiča, Tompsonove koncerte i ustaški folklor koji ih prati, mada bi se i to moglo smatrati marginalnim delom fenomena o kojem je reč. Po Budenu, ustaška kultura je:
„Jedna vrsta paroksizma nacionalističkog koncepta kulture. To je nacionalistički koncept kulture u zenitu svoje dekadencije… Ustaška kultura je hrvatska nacionalna kultura, potpuno ispuhana, potpuno prazna, to je kontejner bez sadržaja. Ima jedan sadržaj – a to je politički sadržaj. To je kultura svedena na svoju političku bit… Ustaška kultura je hrvatska nacionalna kultura u momentu svoje konačne dekadencije i raspada u kojem ona nije u stanju artikulirati više ništa drugo osim puke činjenice identitetske esencije smještene u prošlost. Zato imate ustašu-povjesničara na čelu kulture, zato što je to mrtva kultura.“
Za Budena je jedan od tipičnih simptoma povratka ustaške kulture i uništavanje nasleđa jugoslovenskog modernizma i modernističkih spomenika, poput onog podignutog 1968. na padinama planine Papuk, koji je u čast poginulim partizanskim borcima i žrtvama fašističkog terora izvajao akademski vajar Vojin Bakić. Ovaj spomenik je 1992, na vrhuncu šovinističkog ludila koje je u to vreme zahvatilo Hrvatsku, raznesen eksplozivom u diverziji za koju se osnovano sumnja da je organizovana i sprovedena od strane jedinica Hrvatske vojske. Za Budena, međutim, ovo nije bio izraz samo primitivnog antikomunizma i revizionizma, nego i ustaške kulture u prethodno opisanom značenju – obračuna sa modernizmom i kulturom otvorenom prema svetu, prevodljivom i samerljivom sa drugim svetskim kulturama: „Vi ste imali u bivšoj Jugoslaviji priključak na tempo kojim se taj svijet razvijao, vi ste imali modernu, mogli ste s Bakićevim spomenikom izać’ pred svet i reć’ – ajde gledaj, divi se, kako smo moderni… a ovi su ga kao što znate srušili sad.“ Ukratko, bio je to obračun sa hrvatskom kulturom kao kulturom koja je mogla ravnopravno da komunicira i nadmeće se sa najrazvijenijim evropskim kulturama.
Umesto toga, „ustaška kultura“ je razvijala model solipstističke i neprevodive nacionalne kulture, kulture zarobljene u prošlosti i identitetskom kiču. Tuđmanova „Bespuća povjesne zbiljnosti“ bila su, po Budenu, program za sprovođenje ove kulturne politike, a Hasanbegović – taj „povjesničar-ustaša“ na mestu ministra kulture – bio je samo njen krajnji izvod.
Postoji li i u Srbiji ustaška kultura u budenovskom smislu? Da bismo odgovorili na ovo pitanje dovoljno je samo da se osvrnemo na dva događaja iz prošle nedelje. U petak, sedmog novembra, nakon višednevne rasprave, Narodna skupština je izglasala leks specijalis za Generalštab, kojim se otvara put za rušenje ove zgrade koja je zaštićena kao posebno kulturno dobro. Retorika naprednjačkih poslanika bila je usmerena na omalovažavanje vrednosti ovog modernističkog remek-dela (kako ga je nazvala jedna od najpoznatijih evropskih organizacija za zaštitu kulturnog nasleđa, Europa Nostra), kao i njegovog autora, arhitekte Nikole Dobrovića. Generalštab se u njihovim istupima naziva „komunističkim simbolom“ ili, kao u rečima Milenka Jovanova, dovodi u vezu sa SFRJ (kroz upotrebu naziva „Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu“) i omrznutom figurom Tita kao „austrijskog kaplara“ iz revizionističke pamfletistike s početka devedesetih.1 Ali, baš kao i kod Bakićevog spomenika o kojem govori Buden, antikomunizam, antititoizam i antijugoslovenstvo, ovde treba samo da maskiraju činjenicu da se radi o uništavanju vrhunskih modernističkih dometa nacionalne kulture. Činjenica da se u ovom slučaju to čini ne u naletu šovinističkog ludila, nego zarad dodvoravanja privatnom kapitalu i stranom investitoru (najverovatnije Trampu lično, koji i sam u Americi vodi rat protiv modernističkog nasleđa), ne menja puno na stvari.
Šovinističko ludilo, međutim, nije daleko. Ono je na delu u odluci Vlade Srbije, donesenoj svega dan ranije, o osnivanju Fakulteta srpskih nauka. Ovom odlukom se, nimalo slučajno, cepa Filozofski fakultet u Nišu, prvi fakultet u ovom gradu koji je podržao studente u blokadi, i odvajaju se tri njegova departmana (za istoriju, srbistiku i ruski jezik i književnost) kako bi se napravio novi, lojalistički fakultet na čijem će se čelu naći provereni partijski kadrovi. Jedan od njih, inače istoričar i aktuelni državni sekretar u Ministarstvu kulture, ovako objašnjava potrebu za formiranjem novog fakulteta:
„Vidim da je ovih dana levoliberalni svet u našoj zemlji skočio kao oparen na pomen osnivanja Fakulteta srpskih studija u Nišu. Šokirao ih je predlog odluke Vlade Srbije koji je usledio na inicijativu Grada Niša i grupe uglednih i afirmisanih niških univerzitetskih profesora, istoričara, srbista i slavista. Teško prihvataju činjenicu da postoje ljudi koji se usuđuju da pokažu interesovanje i odgovornost za očuvanje temeljnih identitetskih nauka i nacionalnog identiteta. Još teže im pada što se to dešava u eri kada se, pod plaštom ’modernosti’, sistematski urušavaju sve iskonske vrednosti srpskog naroda, a na njihovo mesto nameću anarhizam i državorušilaštvo. Prefiks ’srpski’ za njih je problem. Izbezume se čim čuju da bilo šta u Srbiji nosi svoje nacionalno obeležje. Sve što je srpsko predstavljaju kao retrogradno, zaostalo i nepoželjno, dok s nostalgijom i čežnjom gledaju ka Varaždinu, Zagrebu i zapisuju mudre Severinine misli, uvereni da se upravo tamo u susjedstvu kriju merila evropskog modernizma. Njihovi mediji i novinari utrkuju se da ocrne samu ideju o ’srpskim studijama’, ali zato pažljivo kriju od javnosti da u europskoj Hrvatskoj, na prestižnom državnom Sveučilištu u Zagrebu, tri i po decenije uspešno funkcioniše Fakultet hrvatskih studija. Tamo se, bez ikakvih ideoloških prepreka, izučavaju ’hrvatska povijest’, ’kroatologija’, ’hrvatski latinitet’ i čitav niz sličnih disciplina koje nikome ne smetaju, jer se u Evropskoj uniji podrazumeva da jedna država ima pravo da proučava i neguje sopstveni nacionalni identitet.“
Za državnog sekretara, srpska kultura nije ništa drugo do prazni kontejner za politiku identiteta, ili Budenovim rečima, „ona nije u stanju artikulirati više ništa drugo osim puke činjenice identitetske esencije smještene u prošlost“. Da je iole sposoban za refleksiju, državni sekretar bi možda uvideo ironiju u činjenici da dok svojim fiktivnim „levoliberalnim“ protivnicima pripisuje da čežnjivo gledaju ka Varaždinu i Zagrebu, istovremeno sam preporučuje Fakultet hrvatskih studija kao recept koji treba primeniti i u Nišu. Prava ironija, međutim, krije se u činjenici da je projekat hrvatskih studija bio deo Tuđmanove zamisli ocrtane u „Bespućima povjesne zbiljnosti“: ovaj fakultet osnovan je 1992, slučajno ili ne, iste godine kada je raznesen Bakićev spomenik u Slavoniji. Od Tuđmana, preko „povjesničara-ustaše“ na mestu hrvatskog ministra kulture, pa sve do našeg istoričara-naprednjaka na mestu državnog sekretara. U ime identiteta, protiv najvrednijih dostignuća nacionalne kulture i najvažnijih nacionalnih institucija: ovo je, ukratko, naprednjačka kultura danas.
Peščanik.net, 10.11.2025.
Srodni link: Nastavnici Filozofskog fakulteta – O formiranju Fakulteta srpskih studija
GENERALŠTAB
________________
- „Prema njegovim rečima, zdanje je podignuto na mestu gde su se nekada nalazile zgrade Ministarstva vojnog i Vojne akademije, koje su imale ‘pravu i istinsku arhitektonsku i kulturnu vrednost’, ali koje posleratna vlast nije želela da obnovi. ‘Ima smisla zaključiti da onaj ko je ratovao protiv vojnika obrazovanih u tim zgradama, na Ceru i Kolubari, kao austrijski kaplar, nije hteo da obnavlja mesta na kome su učile i podizale svoje znanje srpske vojvode’, rekao je Jovanov, aludirajući na Josipa Broza Tita.“
