Rastislav Dinić

Ono što populistički režim vidi kao dobro, populizam u ogledalu će videti kao loše – strašno je to što postoji pravi narod, što on čini „skoro 100% stanovništva“ i što je ova vlast direktan izraz njegovih vrednosti.

U svom autorskom tekstu u Politici aktuelna premijerka se kao na glavnog autoriteta iz oblasti obrazovanja poziva na kolumnistu Njujork tajmsa. Ali nije u pitanju bilo koji kolumnista, već Tomas Fridmen.

Smrt radnika na gradilištu u Kneza Miloša nije posledica nemara – to je logična posledica sistema koji se zasniva na strahu i uceni. Poslodavci imaju korist od toga što su njihovi radnici preplašeni i ucenjeni.

Korekcija granica podrazumeva da postoje i neispravne granice, inače izraz ne bi imao smisla. Šta su za osvedočene ratnohuškače i nacionaliste „ispravne granice“ nije teško zaključiti – to su etničke granice.

Premijerka kaže da je njen deda bio Hrvat, „ne Srbin iz Hrvatske, nego Hrvat“. I eto, ona takva, sa dedom Hrvatom, može biti premijerka Srbije – pa nije li to najbolji dokaz da je Srbija otvorena i tolerantna zemlja?

Zamlaćivanje pričom o kosovskom „razgraničenju“ izguralo je iz javnosti „poklanjanje“ niškog aerodroma i kažnjavanje Južnih vesti – medija koji prati aerodromsku krizu i ostale marifetluke gradskih vlasti.

Inicijator Saveza za Srbiju kaže: „Već 30 godina prihvatamo lažne podele na levičare i desničare, građaniste i nacionaliste, patriote i izdajnike… Zaista verujem da smo svi mi koji živimo u Srbiji njeni građani i patriote“.

Režim ne krije svoje namere, a predsednik ponavlja da je Kosovo izgubljeno i da Srbija tamo ne kontroliše ni metar teritorije. Međutim, javnost ne reaguje.

Fatalistički optimizam prebacuje fokus sa lokalnog na globalni nivo. Ako si izgubila posao ili grcaš u dugovima, građanko, uteši se činjenicom da sa tačke gledišta univerzuma stvari idu nabolje…

Ono što postpetooktobarske vlasti nisu bile spremne da kažu reći će aktuelni predsednik: bivši režim je izgubio Kosovo, mi tamo ne kontrolišemo ni metar zemlje. Naravno, on ne misli na isti bivši režim…

Kako glasi priča o naprednjačkoj Srbiji? Ne ona koju bi kritičari režima o njoj ispričali, već upravo ona koju bi režim ispričao svojim podanicima i samom sebi? Kojom pričom se pravda saradnja sa režimom?

Sve u vezi sa poslednjim zasedanjem skupštine grada Niša je bilo pogrešno. Šef odborničke grupe SNS-a je tako izjavio: „Kome je u interesu da gasi niški aerodrom? Država će uraditi ono što je obećala”.

Ako skupština grada Niša ne bude zasedala do subote 23. juna, u ovom gradu će biti uvedena privremena uprava. Tako se vladajuća većina u niškoj skupštini, isključivo svojom krivicom, našla u cajtnotu.

Stefan Cvetković je nađen, uzeta mu je izjava, vodi se istraga. Da je ostalo na tome, sve bi bilo u redu. Ali naravno da nije, jer se u rad institucija direktno umešao ko drugi nego nelegitimno izabrani predsednik.

Ministarka saobraćaja i infrastrukture nedavno je trijumfalno najavila rešenje za sve naše probleme – javno-privatna partnerstva. Navela je primere spalionice u Vinči i koncesije za aerodrom „Nikola Tesla“.

Režim se ne boji autoritarnog imidža, štaviše, on ga aktivno kreira poredeći se sa režimima u Rusiji, Turskoj i Mađarskoj. Ono što on skriva je slabost – činjenica da je samo marioneta u rukama kapitala.

Nelegitimno izabrani predsednik brine o siromašnima. Toliko brine da je odlučio da ne vrati penzije koje je prethodno uzeo (suprotstavljajući se MMF-u), zato što – ne želi da smanji penzije najsiromašnijima.

Jelena Đorđević, odbornica koja se javno suprotstavila „poklanjanju“ niškog aerodroma i progovorila o pritiscima kojima je izložena, dobila je otkaz u gradskom javnom preduzeću Objedinjena naplata.

Jednog ministra za kojeg se osnovano sumnja da je falsifikovao doktorat i da je učestvovao u noćnom rušenju već imamo. Ono što građani vide kao nedostatke režim očigledno vidi kao preporuku.