Rastislav Dinić

Vučić predviđa zaokret evropske politike još dalje udesno, i na vreme se preporučuje novim gospodarima. Nakon godina vernog služenja aktuelnoj nemačkoj premijerki, on traži nove pokrovitelje.

Pošto je saudijski novinar Džamal Kašogi, kritičar režima u Rijadu, „nestao“ u saudijskoj ambasadi, Tomas Fridmen, apologeta tog režima, uzrujano je tvitnuo da princ Salman odmah oslobodi Kašogija.

Vest da je predsednica skupštine najavila borbu protiv „preletača“ dočekana je sa zasluženim podsmehom, jer je upravo predsednica skupštine jedan od najpoznatijih primera prakse protiv koje je najavila borbu.

Nacionalna avangarda nema uticaja na nelegitimno izabranog predsednika, ali njen manifest nam ipak nešto govori o ovom režimu, jer pokazuje kako njegovi niži ešaloni vide sistem u kojem učestvuju.

Anegdote iz vođine mladosti su neizostavan deo njegovih nastupa. Iako nema sumnje da su odabrane da bi izgradile pozitivnu sliku o njemu, svaka od njih nam otkriva i ono što bi vođa o sebi želeo da sakrije.

Vest o ukidanju leta za Malme sa niškog aerodroma bila je pokrivena posetom Vučića Nišu, gde je otvorio postrojenja austrijske kompanije koja ima „dužu i snažniju istoriju od starog Rima i antičke Grčke“.

Igrajući ulogu časnog i predanog borca za zajedničko dobro čiji se napori uprkos svemu završavaju porazom, on svojim podanicima poručuje – ja sam jedan od vas. I ja, baš kao i vi, ratujem protiv jačih neprijatelja…

Ono što populistički režim vidi kao dobro, populizam u ogledalu će videti kao loše – strašno je to što postoji pravi narod, što on čini „skoro 100% stanovništva“ i što je ova vlast direktan izraz njegovih vrednosti.

U svom autorskom tekstu u Politici aktuelna premijerka se kao na glavnog autoriteta iz oblasti obrazovanja poziva na kolumnistu Njujork tajmsa. Ali nije u pitanju bilo koji kolumnista, već Tomas Fridmen.

Smrt radnika na gradilištu u Kneza Miloša nije posledica nemara – to je logična posledica sistema koji se zasniva na strahu i uceni. Poslodavci imaju korist od toga što su njihovi radnici preplašeni i ucenjeni.

Korekcija granica podrazumeva da postoje i neispravne granice, inače izraz ne bi imao smisla. Šta su za osvedočene ratnohuškače i nacionaliste „ispravne granice“ nije teško zaključiti – to su etničke granice.

Premijerka kaže da je njen deda bio Hrvat, „ne Srbin iz Hrvatske, nego Hrvat“. I eto, ona takva, sa dedom Hrvatom, može biti premijerka Srbije – pa nije li to najbolji dokaz da je Srbija otvorena i tolerantna zemlja?

Zamlaćivanje pričom o kosovskom „razgraničenju“ izguralo je iz javnosti „poklanjanje“ niškog aerodroma i kažnjavanje Južnih vesti – medija koji prati aerodromsku krizu i ostale marifetluke gradskih vlasti.

Inicijator Saveza za Srbiju kaže: „Već 30 godina prihvatamo lažne podele na levičare i desničare, građaniste i nacionaliste, patriote i izdajnike… Zaista verujem da smo svi mi koji živimo u Srbiji njeni građani i patriote“.

Režim ne krije svoje namere, a predsednik ponavlja da je Kosovo izgubljeno i da Srbija tamo ne kontroliše ni metar teritorije. Međutim, javnost ne reaguje.

Fatalistički optimizam prebacuje fokus sa lokalnog na globalni nivo. Ako si izgubila posao ili grcaš u dugovima, građanko, uteši se činjenicom da sa tačke gledišta univerzuma stvari idu nabolje…

Ono što postpetooktobarske vlasti nisu bile spremne da kažu reći će aktuelni predsednik: bivši režim je izgubio Kosovo, mi tamo ne kontrolišemo ni metar zemlje. Naravno, on ne misli na isti bivši režim…

Kako glasi priča o naprednjačkoj Srbiji? Ne ona koju bi kritičari režima o njoj ispričali, već upravo ona koju bi režim ispričao svojim podanicima i samom sebi? Kojom pričom se pravda saradnja sa režimom?

Sve u vezi sa poslednjim zasedanjem skupštine grada Niša je bilo pogrešno. Šef odborničke grupe SNS-a je tako izjavio: „Kome je u interesu da gasi niški aerodrom? Država će uraditi ono što je obećala”.