Rastislav Dinić

Fokusiraćemo se na samo jedan deo izjave direktora javnog servisa, onaj u kojem se on žali da su hodnicima RTS-a „prolazili ljudi sa motornom testerom“. Da li je ova izjava tačna? Jeste, ali samo u tehničkom smislu.

Čačanski publicista Vladimir Dimitrijević misli da su Stonsi đavonadahnuti, da je Džon Lenon bio poklonik Lucifera, član je političkog saveta Dveri i govornik na protestu #1od5 miliona u Beogradu.

Predsednikovo infantilno razmetanje sopstvenom pameću i snagom („Najbolji student pravnog fakulteta!“, „Snažniji od većine specijalaca!“), nije ništa drugo do pokazivanje mišića jednog uplašenog dečaka.

Korupcija, nekompetencija i nepotizam nisu razvalili samo društvo i institucije, već i sposobnost režima da kontroliše posledice svojih postupaka i razdvoji „svoje“ od „tuđih“, „poslušne“ od „neposlušnih“.

Bahati javni nastup vlasti mogli smo da vidimo i u intervjuu premijerke. Ova osoba sumnjive pismenosti utrošila je 95% vremena blateći političke protivnike, bulazneći o čučavcima na Filozofskom fakultetu…

Hoće li direktor Koridora Srbije, čiji je službeni automobil izazvao sudar na naplatnoj rampi kod Doljevca, preuzeti odgovornost za ono što se desilo i podneti ostavku? Odgovor je po svemu sudeći – ne.

Povodom smrti Dušana Makavejeva, u Dnevniku RTS-a je emitovan kratak prilog u čast velikog jugoslovenskog reditelja. Prilog počinje rečima: „Odlazi velikan filmske umetnosti. Bio je zaboravljen 20 godina.“

Ono što režim ne razume jasno je Predragu Voštiniću, koji je sa četvoricom saboraca iz Lokalnog fronta krenuo na 180 kilometara dugo pešačenje od Kraljeva do Beograda povodom godišnjice ubistva Ivanovića.

Kad god odluči da je vreme za nove prevremene izbore, predsednik se priseti legitimiteta: „Imamo legalitet, ali ako neko sumnja u legitimitet nema problema, uvek sam spreman da to proverimo.“

Kada je televizija na kojoj se emisija prikazuje prešla u ruke funkcionera vladajuće stranke, voditelj je izgovorio reči koje će ući u anale medijske etike: „Ne želim da emisija bude privid da su stvari ovde normalne.“

Prve slike i snimci iz Lučana, oni koji su se pojavili na društvenim mrežama već u veče izbora, prikazuju državu u kojoj slobodni i fer izbori više ne postoje. Umesto toga, imamo nasilje režimskih bandi i parapolicija.

Premijerka je izjavila da su ministarstva obrazovanja i kulture i informisanja „nova ministarstva sile“. Time je nesvesno razotkrila mehanizam kojim uzurpatorska vlast proizvodi pristanak potlačenih.

Država nije spremna da ulaže u niški aerodrom, ali ulaže u druge vidove privrede – na primer kablovsku mrežu Kopernikus, koja je kupljena od strane državnog Telekoma za zapanjujućih 190 miliona evra.

Dan nakon što su opozicionom lideru batinaši izbili dva zuba, premijerka je izjavila kako je za nasilje u javnom diskursu kriva upravo opozicija koja „deli građane na pametne i glupe, građansku i krezubu Srbiju“.

Za razliku od Tima Sebastijana koji je premijerku propitao o problematičnim temama poput Kosova, Srebrenice i slobode medija u Srbiji, CNN-ov novinar Farid Zakarija odlučio se za znatno nežniji pristup…

Kako pišu dnevni list Danas i portal Insajder, Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio presudu Višeg suda po kojoj su Vesna Pešić i urednice Peščanika proglašene krivima za povredu časti i ugleda ministra policije.

Šta smo imali? Na karikaturi Hitler i Gebels tetoše dvojicu naprednjaka. Na to je krenula povika: Vučić. Ali Vučić uopšte nije tu. Ne pravi se blesav, složno uzvraća naprednjački hor – svi znamo da je Vučić Hitler.

Vučić predviđa zaokret evropske politike još dalje udesno, i na vreme se preporučuje novim gospodarima. Nakon godina vernog služenja aktuelnoj nemačkoj premijerki, on traži nove pokrovitelje.

Pošto je saudijski novinar Džamal Kašogi, kritičar režima u Rijadu, „nestao“ u saudijskoj ambasadi, Tomas Fridmen, apologeta tog režima, uzrujano je tvitnuo da princ Salman odmah oslobodi Kašogija.

Vest da je predsednica skupštine najavila borbu protiv „preletača“ dočekana je sa zasluženim podsmehom, jer je upravo predsednica skupštine jedan od najpoznatijih primera prakse protiv koje je najavila borbu.

Nacionalna avangarda nema uticaja na nelegitimno izabranog predsednika, ali njen manifest nam ipak nešto govori o ovom režimu, jer pokazuje kako njegovi niži ešaloni vide sistem u kojem učestvuju.

Anegdote iz vođine mladosti su neizostavan deo njegovih nastupa. Iako nema sumnje da su odabrane da bi izgradile pozitivnu sliku o njemu, svaka od njih nam otkriva i ono što bi vođa o sebi želeo da sakrije.

Vest o ukidanju leta za Malme sa niškog aerodroma bila je pokrivena posetom Vučića Nišu, gde je otvorio postrojenja austrijske kompanije koja ima „dužu i snažniju istoriju od starog Rima i antičke Grčke“.

Igrajući ulogu časnog i predanog borca za zajedničko dobro čiji se napori uprkos svemu završavaju porazom, on svojim podanicima poručuje – ja sam jedan od vas. I ja, baš kao i vi, ratujem protiv jačih neprijatelja…

Ono što populistički režim vidi kao dobro, populizam u ogledalu će videti kao loše – strašno je to što postoji pravi narod, što on čini „skoro 100% stanovništva“ i što je ova vlast direktan izraz njegovih vrednosti.

U svom autorskom tekstu u Politici aktuelna premijerka se kao na glavnog autoriteta iz oblasti obrazovanja poziva na kolumnistu Njujork tajmsa. Ali nije u pitanju bilo koji kolumnista, već Tomas Fridmen.

Smrt radnika na gradilištu u Kneza Miloša nije posledica nemara – to je logična posledica sistema koji se zasniva na strahu i uceni. Poslodavci imaju korist od toga što su njihovi radnici preplašeni i ucenjeni.

Korekcija granica podrazumeva da postoje i neispravne granice, inače izraz ne bi imao smisla. Šta su za osvedočene ratnohuškače i nacionaliste „ispravne granice“ nije teško zaključiti – to su etničke granice.

Premijerka kaže da je njen deda bio Hrvat, „ne Srbin iz Hrvatske, nego Hrvat“. I eto, ona takva, sa dedom Hrvatom, može biti premijerka Srbije – pa nije li to najbolji dokaz da je Srbija otvorena i tolerantna zemlja?