Zastave
Foto: Predrag Trokicić

Da li se Vučićeva vlast zasniva na „lumpenproletarijatu“, nepismenima i neobrazovanima? To je, naime, teza koja preovlađuje među (posebno najžešćim) kritičarima aktuelnog režima. Da li je to tačno? To je važno ne samo iz „spoznajnih“ razloga, da se zadovolji potreba za utvrđivanjem činjenica, nego i iz praktično-političkih, da bi se na osnovu tih saznanja odredila (nova) politika. To jest, nova (izborna) taktika i strategija opozicije.

U jednom smislu – da slabije obrazovani deo stanovništva daje „masu“, odnosno da iz tog dela „biračkog korpusa“ Vučić dobija najviše glasova – to verovatno jeste tačno. Tako makar sugerišu istraživanja javnog mnjenja.

Međutim, „sivu masu“, ili logistiku, rukovodeću strukturu, stranačku i svaku drugu, Vučićevoj vlasti obezbeđuju visoko obrazovani. Atlagić i Martinović su profesori; Stefanović i Mali jesu možda lažni doktori nauka, ali moglo bi se navesti još više imena iz vrha ili bliskih vrhu Vučićeve vlasti čije doktorate niko ne osporava. Uostalom, zar za samog Aleksandra Vučića dekan Pravnog fakulteta nije rekao da je najbolji student u istoriji ove visokoškolske ustanove. I – ništa mu nije bilo. Mislim Avramoviću.

Ovih dana se mnogo govori o moralu i moralnoj odgovornosti, ali je taj ulizički čin nespojiv sa „likom i delom“ univerzitetskog nastavnika prošao bez ikakve reakcije tog istog univerziteta. Uostalom, na onaj „apel 100“ intelektualaca koji su podržali Sašu Jankovića, režim je odgovorio „apelom 600“ intelektualaca koji su podržali Vučića. Sve sami doktori nauka i profesori fakulteta, imenom i prezimenom, titulom i položajem, stalo je iza, ili bolje reći – ispred, Aleksandra Vučića.

Dakle, onih nekoliko hiljada „sendvičara“ koje Vučić za hiljadu-dve dinara voza s kraja na kraj Srbije da bi aplaudirali, manji su problem. Pravi problem je nekoliko hiljada profesora univerziteta, ne samo beogradskog naravno, nego i novosadskog, niškog, kragujevačkog, ostale da ne pominjemo, koji svakog meseca na blagajni uzimaju desetine, pa i stotine hiljada dinara – da bi ćutali.

A kada „režimski intelektualci“, na čelu sa predsednikom lično, grubo i nadasve primitivno, izvređaju istaknute predstavnika „suprotnog tabora“, ovi drugi se oglase saopštenjem. Ne, ne mislim da treba dizati revoluciju – mada nam je temeljita promena neophodna – ali jedan mali generalni štrajk bio bi nešto sasvim drugo.

Naravno, ne važi ovo samo, niti pre svega, za profesore. Čitava država – u širem smislu reči, dakle ne samo uprava, nego i zdravstvo, prosveta u celini, kultura… – puna je visoko obrazovanih ljudi. Kao opravdanje, ili objašnjenje, za to što su plate u javnom sektoru znatno veće nego u privatnom, najpre se navodi upravo viša stručna sprema zaposlenih.

Sve u svemu, iz ovoga slede dva zaklljučka, odnosno dve vesti. Dobra i loša. Loša vest je da se Vučić na vlasti ne drži, kako se najčešće čuje, zahvaljujući siromašnijem stanovništvu, nego upravo suprotno, zahvaljujući onom bogatijem, za naše prilike dosta debelom sloju.

Loša vest je zapravo i dobra. Prvo, skinuta je „ljaga“, ako tako smem da kažem, sa „poniženih i uvređenih“, da oni održavaju Vučića. Ima, međutim, nešto još važnije. Za glavne protagoniste političke borbe to je zapravo „jeftinija“ varijanta. I u materijalnom i u moralnom smislu. Lakše će im biti da na svoju stranu privuku te siromašn(ij)e, jer su oni manje vezani za Vučićev režim od ovog u suštini privilegovanog, bolje stojećeg segmenta društva.

Jedino što da bi se do onih prvih došlo, mora malo da se izađe iz „kruga dvojke“.

Peščanik.net, 09.07.2011.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)