Dragoljub Mićunović igra se sa mačkom
Foto: Nebojša Mandić

Ono što u novinama zovu izborna groznica zapravo je predizborna košava – a u groznici smo inače već dve decenije, ako ne i više.

Sve je počelo u Feketiću, u snegu do grla, kada je Gospodar Vučić izveo svoj prvi trik – promišljeno i znalački mora se priznati – gazeći sneg i odolevajući udarima košave sa detetom iz Prizrena u naručju. Pakosne novine pišu da je dečak ne Srpče nego neko Šiptarče, što bi rekli ovi iz tvrdog obraza Srbije iz blizine doktora K. Nije samo Vučić, svi su političari zahvaćeni košavom. Svak nešto smisli i u to poveruje. Uvek se setimo onog legendarnog Nasradin hodže koji je deo i muslimanske i hrišćanske tradicije, od Buhare i Uzbekistana do srpskih sela i zaselaka, jednako poštovan od svih vera i nacija na Balkanu. Uman je bio hodža i džematlije, mi bismo rekli parohijani, su ga voleli ali su ga se i pribojavali. U istočnoj Srbiji zovu ga Nastraniodža – zapamtili smo iz detinjstva – ne stoga što je bio pomalo nastran već iz poštovanja. Bio je uman ali nekako i mrzovoljan i zgađen na svet kada duva vetar ili kada letnja omorina pritisne. On onako mrzovoljan smisli nešto i svi poveruju, pa i on sam; recimo, kaže im da na onom kraju sela između crkve i džamije dele besplatnu ovnujsku čorbu. Svi pojure, pa nakon pola sata i on sam pojuri – ne zna se, možda i dele čorbu. Sagradio je efendija kuću i došle su zadivljene komšije, dive se i hvale ali – uvek nešto neko nađe da prigovori, te da je prozor na ovoj strani, vrata da budu levo i tako dalje, a jedan je komšija diveći se rekao da bi gosti voleli da imaju i šerbet u takvoj divoti. Nasradin hodža je onda kuću preuredio na čekrk, pa okreće kako gost traži, a na ćilim je stavio ibrik s vodom i kašičicu i kazao im – evo vam i šerbeta, ako ste doneli šećer, i tako je ugodio svima.

Sve nam ovo nešto liči na Nasradin hodžine ugursuzluke u ovoj predizbornoj košavi koju zovu predizborna groznica – svi lideri nešto smišljaju, još da im poverujemo.

U DS panika, cepa se stranka, neki kažu raspada se i ne zna se ima li DS ili je nema. Napustio je stranku B. Tadić iz koje je vladao Srbijom, mnogi i beže a neki se vraćaju. Haos. U dramatičnim trenucima GO dok je govorio njen prvak D. Đilas, kućna ljubimica stranke mačka – ime joj ne znamo – napustila je prostoriju, otišla je ali se brzo vratila. Ovo znamenje je izazvalo komentare lidera: jedni su videli u tome napuštanje stranke a drugi su to tumačili drugačije. Ima tu nečega, jer ova ljupka stvorenja ne vole nered i neslogu u kući, vole da im bude ugodno i da ih svi maze. Panika se uvećala i tada je stigla vest da agilna i hrabra Aida Ćorović dolazi u stranku i spremna je da se bori. Mačke volimo, a Aidi se godinama divimo, jer ona je u Sandžaku smela da izađe na crtu i efendiji Zukorliću. U ovakvim trenucima takvi znaci nisu mali – Gospodar Vučić jaše na čelu kolone, a u zemlji skoro da i nema opozicije. Kakve smo hude sreće, još će nam doktor K. biti jedina opozicija i s njim ćemo u Evroaziju, onako neutralni. Svi su lideri smislili nešto, ludo od luđeg. Jedan je smislio da će srpska mornarica zaploviti Moravom do Jegejskog mora. Ovu pometnju u DS njen prvak iz Političkog saveta D. Mićunović – njemu se ne može prigovoriti da nema iskustvo i da nije demokrata – ovako je objasnio: „Ne razumem kada ljudi sami odu s vrha značajnih pozicija u stranci, pa onda napadaju stranku iz koje su otišli“. To je o B. Tadiću koji je napustio DS, a još ne zna kako mu se nova partija zove, i stari Mićunović kao „čuvar vatre“ u DS je zbunjen i niko ne zna čemu se nadati na izborima. Pravi se nekakav novi savez ili koalicija, a niko ne zna ko je s kim. Prvak D. Petrović bi uz Tadića, ali o budućnosti i šta će biti 17. marta samo kaže: „Videćemo“. To je sve. U ovoj se panici predizbornoj i na ovoj predizbornoj košavi ne bi snašao ni onaj umni i malo uvrnuti Nasradin hodža. Ovde svi sa svima hoće i istovremeno niko ni s kim neće, neće ni onaj ko je hteo, ni ko nije hteo, ni sa sobom samim. Savezi i koalicije se prave više tajno nego javno, a građani pojma nemaju u kakvoj će Srbiji osvanuti 17. marta i neće li ih Baba-Marta i tada ošinuti udarima košave. Uostalom, građani pojma nemaju i šta će nam ovi izbori, jer i bez izbora je jasno da Gospodar Vučić jaše na čelu kolone i vodi Srblje u nove mećave. Uostalom, građani za to i služe da potvrde one na vlasti, a to je znao još R. Domanović i to potanko opisao u svojoj pripoveci Stradija. Tu je sve, tu je N. Pašić kao Vođa koji vodi slepi narod, i ona „baruština od srpskih suza na Kosovu“, kako Domanović i kaže na početku jedne druge svoje priče o Marku K. koji se vraća na Kosovo. Lično nismo prognozeri, ali Gospodar Vučić će biti među prvima i to pobednicima – on je skupo platio svoj uspon, „rešio“ je pitanje Kosova i svi mu – čak i Evropa – čestitaju. Ko mnogo dâ, red je da mnogo i dobije – a kako će nam biti 17. marta 2014. videćemo, kako to reče onaj Dušan P. koji s Tadićem tikve sadi po danu a po noći kao i drugi ko zna s kim još, i niko živ ne zna šta ćemo još čuti od lidera. Jer rekosmo, ovo nije groznica već košava i mećava predizborna. A kampanja se zahuktava i nema sredstava koji se ne koriste jer svi opravdavaju cilj.

Piscu ovih zapisa palanačkih na glavu se penju iz zemlje i inostranstva s pitanjem zašto SPC ćuti – objašnjavamo ali ne ide: uvek se oglašavala.

Ovo kako Amfilohije oslikava crkve nije neko crnogorsko pitanje već i naše srpsko, jer Crna Gora ne može bez Srbije i Srblja bez Crne Gore, a obe nezavisne države ne mogu bez crkve kao političkog faktora. Na Amfilohijevim freskama su ktitori-darodavci i to je u redu, to je slikarski kanon, ali darodavac je i država Crna Gora sa milionima za hram u Podgorici. I sada, na freskama su u raju oni koji su dali para, a oni što su manje dali su u paklu. U paklu je predsednik Narodne skupštine Crne Gore uz Marksa i Engelsa, sa Titom i ateistima-komunistima. Nije toga bilo u crkvama ni pod Titom da ga slikaju u paklu, nigde u svetu. Ne, SPC je bila slobodna i to je bilo zagarantovano Ustavom i zakonima. Sada dolazi na red najteže pitanje za našu struku i za nas lično. Je li to u redu – pitaju nas iz Frankfurta i negde iz Londona – da ateisti budu u paklu jer su bili komunisti i bezbožnici – ne, nije u redu jer svi komunisti nisu bili ateisti. Bili smo dečaci i nismo se rastajali od romana Ignacija Silonea koji je bio član Kominterne i sedeo s Lenjinom, a istovremeno je bio i ostao hrišćanin vernik i još član Direkcije Komunističke partije Italije i sedeo s P. Toljatijem i borio se. Borio se protiv Musolinija s puškom u ruci – nema se kome to ovde objašnjavati. Ovo što Amfilohije radi, to je povratak sistema indulgencija koji se sastojao u tome da koliko platiš toliko ćeš biti u raju i gresi su ti oprošteni. Ovo što Amfilohije radi je biznis s indulgencijama – na kasicama koje su nosili popovi u ono vreme pisalo je na latinskom i nemačkom: „Kada ovaj novčić zazveči u kasici, tvoji će gresi biti oprošteni“. Godine 1487. objavljen je cenovnik za oprost grehova s podužim naslovom koji ćemo navesti u celini, jer se radi o istorijskom dokumentu: Praxis et taxe officianae poenitentiae papalis. Pravi pravcati cenovnik. To su indulgencije ili oproštajnice, kako u našem jeziku se to kaže.

To je ta sinergija svih lidera i svih crkava koji se ovih dana koprcaju u snegu u predizbornoj kampanji, ali videćemo šta će biti tek 17. marta, a Baba-Marta je ćudljiva paganska boginja.

Zapisi iz Palanke

Peščanik.net, 08.02.2014.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)