Izgleda da nam nije suđeno da nam istorija bude niz odlučujućih ideja koje se kroz vreme međusobno smenjuju. Pre će biti da je ona samo „niz etapa“, u kojima se svaka sledeća vlastna (kako danas vole da ih nazivaju) elita, ponekad samo u prenosnom a ponekad i u bukvalnom smislu te reči, naoružava novom autoritarnom leksikom i frazeologijom.

Mnogi jadikuju da je problem sadašnje vlasti pre svega u tome što ne ume da artikuliše bilo kakvu ideologiju.

A u stvari, ideologije nikada nije ni bilo. Samo mi danas živimo u vremenu kada je njeno odsustvo lakše uočljivo.

U svim vremenima se ovom zemljom upravljalo samo pomoću magije i magiji svojstvenih ključnih reči i sintagmi. A kada bi se mantre (danas ih nazivaju „sloganima“) od preterano česte upotrebe sasvim izlizale, zamenjivane su novima, po pravilu poreklom iz filozofije nama dalekih prekomorskih krajeva. Naravno, da bi bile prilagođene uslovima našeg neizmernog bespuća, morale su prethodno biti podvrgnute postupku prostodušno naivnog usavršavanja. S velikim naporom su te reči bivale naduvavane našom (njima nerazumljivom) duhovnošću, koja se njima, tim prekomorskim čudacima, ukazivala kao još jedan primer (nepodnošljive) lakoće našeg postojanja.

Imati cara-baćušku za vladara, bila je i ostala naša postojana unutrašnja potreba. Ona sve vreme živi u nama i samo povremeno odlučno zahteva radikalne terminološke obnove. Carizam nikako nije mogao da se oslobodi „samodržavlja-pravoslavlja-nacije“ i zato je propao. Sve tada izgovarano bilo je tačno, ali oni dole više nisu želeli da slušaju stari jezik, a oni gore nisu umeli da progovore novim. Novim jezikom su progovorili boljševici i dogodila se revolucija. Usledile su silovite i nagle mutacije retorike, koje su narodu dale čak i danas vatreno voljenog Staljina, a on im je, sasvim uspešno, u punoj saglasnosti sa njihovim iskrenim očekivanjima, ispunio ono što su od njega tražili: odigrao je ulogu oca. U ovom slučaju oca svih naroda, a ne nacije. On je bio taj koji je dotakao i probudio sav onaj moćni i večno aktuelni, duboko mračni arhaizam i baš zato što ga je tako često žestoko natapao bukvalnim i naivnim razumevanjem „svetske revolucije“, „svenarodnog bratstva“ i „svetle budućnosti čitavog čovečanstva“, udahnuo mu je novi život. Zato je Staljin bio i ostao, bez bilo kakve ironije i bez navodnika, a saglasno savremenoj terminologiji – efikasni menadžer. Nema sumnje da će u rečniku sinonima savremene ruske političke magije, za izraz „efikasni menadžer“(savr.) kao najbliži sinonim biti predložen „veliki genije svih vremena i naroda“(zast.).

Tokom olujnog dvadesetog veka, magijski tezaurusi su se smenjivali dosta burno. Posle „oca naroda“ pojavili su se u bliskom paru „vlada i partija“, za koje je u mojem okruženju korišćena skraćenica „ViP“. Kada je „ViP“, svakodnevno nas zasipajući svim onim „izgradnjama komunizma“, „programima snabdevanja prehrambenim proizvodima“, „lenjinovskim miroljubivim politikama“ i „razvojima socijalizma“ počeo listom da dovodi do nekontrolisanih napada smeha, uključujući tu i same magove, smenili su ih „ubrzani rast“, „perestrojka“ i ostala „glasnost“. A dalje…? Reči su se, kao da nekuda žure, ne dajući nam ni minuta da ih zapamtimo, a kamoli promislimo, ubrzano smenjivale.

A javnost? Šta je s javnošću? – zapitaće neko. Evo primera. Dovoljno je da neko sa visoko postavljenog televizijskog ekrana samo izgovori reč „modernizacija“, pa da se lako razdražljiva medijsko-analitička javnost odmah baci na raspravu i u prizoru u kojem svi svima upadaju u reč počinje gatanje – biće batina, neće biti batina. Oni manje nervozni pokušaće da pogode sa koje strane ili na koju stranu će ovoga puta (opet mimo njih), biti proneti džakovi sa novcem. A šta ako se iz nekoga od tih džakova, slučajno, nešto malo i po putu prospe – gataju oni najpromućurniji – ne bi bilo loše naći se negde u blizini. Ali treba biti oprezan i ne stajati isuviše blizu. Za svaki slučaj.

I to je sasvim ispravan pristup, jer ni u kome slučaju ne treba razmišljati o značenju izgovorenih reči ili se upuštati u pokušaje razumevanja onoga što je izgovoreno. Dejstvo magije nije skriveno u značenju magičnih reči, niti u vezama tih reči sa ostalim rečima, već u zvuku koji one proizvode, u izrazu lica onoga koji ih izgovara, u intonaciji i ritmu koje sobom nose i u učestalosti njihovog ponavljanja.

Bilo koja magijska praksa zahteva redovno obnavljanje alata. U protivnom ona prestaje da deluje i u najboljem slučaju se pretvara u sirovinsku bazu umetnosti, odnosno kanališe se u kulturu.

To važi za svu magiju, osim za onu najdrevniju, rođenu još u prvom osvitu čovečanstva. Od pamtiveka je ona bila i ostala najaktuelnija i uvek najozbiljnija konkurencija oficijelnoj magiji. Nije slučajno da je ova iskonska, u svim vremenima aktivna, uvek živa i otporna magija, večito bila izlagana ljutim napadima i surovim zabranama od strane svih onih budnih zaštitnika državnosti, bilo da su obučeni u duge crkvene rize, bilo da prete učiteljskim prutevima ili se kočopere pod svetlucavim epoletama.

No ova je magija pobeđivala u svim vremenima i preživljavala sve epohe. Preživeće ona i „modernizaciju“.

Evo reci sam, dragi čitaoče. Reci pošteno. Koje ćeš reči, onako sa strašću i razgovetno izgovoriti u slučaju da se dok prolaziš ulicom, iznenada s nekog visokog krova, tik ispred tvog nosa sruči ledena sveća tvoje veličine? Nije valjda da ćeš reći : „Da, drugovi, još uvek se nazire poneko slabo mesto u razvoju domaćih nanotehnologija“. Ne verujem. Nešto mi govori da ćeš izgovoriti nešto sasvim drugo. I ne moraš mi reći šta. Mislim da znam.

 
Grani.ru, 26.02.2010.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 21.03.2010.