Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Teška su vremena, u njima nema mnogo izvesnosti, još manje čvrstog oslonca za one na vlasti. Pa ipak, jedno ostrvo istrajno odoleva stihijama povesti, od VIII sednice CK SKS-a do XI kongresa SPS-a – to je bastion pervertovane verzije socijalističkih ideja, utelovljene najpre u liku i (ne)delu Slobodana Miloševića, a potom i u Socijalističkoj partiji Srbije, koju je nakon njegove smrti nasledio Ivica Dačić. Zapravo, tvrdo jezgro miloševićevaca samo je tražilo nekog ko će uspešno balansirati između teškog nasleđa devedesetih i novih izazova tranzicije, ne bi li sačuvali budžetsku konekciju stranke, koja se u političkom žargonu još zove i „državotvornošću partije“. Budući da je iza Miloševića ostalo breme ratnih zločina, etničkih čišćenja, jednog genocida i sukoba sa NATO, ova partija je nakon njegove smrti nastavila da neguje navedene tekovine bez promene diskursa („Niko ne sme da vas bije“) u beskonačnom procesu normalizacije odnosa između Prištine i Beograda. Sve ovo je potvrđeno i na nedavno održanom XI kongresu SPS-a na kome je, pored „slobodnomislećih“ političara (Aleksandar Vučić, Dragan Marković Palma, Milorad Dodik, Aleksandar Bocan-Harčenko), nastupao i jedan „zarobljeni um“, doduše preko video linka – Aleksis Cipras, bivši premijer Grčke i lider koalicije SIRIZA. Njegov govor je izazvao revolt ruskog ambasadora Bocan-Harčenka.

Šta je tom prilikom poručio Aleksis Cipras? Pre svega, pozdravio je predsednika SPS-a Ivicu Dačića, dodavši i jedan nepodnošljiv deo čestitke: „Danas više nego ikada, rat se rasplamsao u Evropi nezakonitom invazijom Rusije na Ukrajinu i uzrokovao je stotine mrtvih i milione izbeglica. Danas, kada se energetska i ekonomska kriza pogoršava, kada se šire nejednakosti, gde ekstremna desnica vlada Evropom, sve progresivne snage treba da ujedine svoje glasove i povedu zajedničku borbu“. Na kakvu borbu je mislio Cipras? Pre svega na borbu za mir – „da prestane nezakonita ruska invazija i da se svi vratimo diplomatiji. Moramo da se borimo za mirno razrešenje krize svuda na osnovi zajedničko prihvatljivih rešenja poštujući međunarodno pravo, bez jednostranih akcija, bez dvostrukih standarda. Samo kroz diplomatiju, što se naravno odnosi i na temu Kosova. Na ovoj osnovi, moramo da se borimo i za evropsku perspektivu Srbije“. Da li Cipras uopšte ima kredibilitet da govori o diplomatskom rešenju krize? Ima jer je u roku od dve i po godine uspeo da pronađe diplomatsko rešenje za krizu sa susednom Severnom Makedonijom, što je rezultiralo potpisivanjem Prespanskog sporazuma 17. juna 2018. SPS je radila na rešavanju kosovske krize preko 30 godina (samostalno ili u koaliciji sa SRS, DS, DSS ili SNS), isporučivši na koncu tragični bilans svog rada: temeljnu unesrećenost i osiromašenost stanovništva i spremnost za trajno satiranje države.

Ruski ambasador Bocan-Harčenko, koji očigledno nema previše razumevanja za govor diplomatije, demonstrativno je napustio kongres socijalista i oglasio se potom na tviteru: „Bio sam prinuđen da na samom početku napustim kongres SPS-a zbog video-poruke grčkog opozicionara Ciprasa, prikazane učesnicima. Grk je krenuo s potpuno neosnovanim, lažnim optužbama na račun Rusije, počeo je da blati moju Otadžbinu“.

Na osnovu njegovog iskaza moglo bi se reći da je gotovo sve što je „rekao Grk“ bilo „neosnovano i lažno“. Zaista, nežno uho Bocan-Harčenka nije naviklo na ovakve tonove u Srbiji, i to na kongresu najodanijeg satelita ruske politike u poslednjih 30 godina – SPS-a. Zato je demonstrativno napustio skup i poslao poruku ne Ciprasu, već Dačiću, ne bi li mu skrenuo pažnju na duševni bol koji je pretrpeo u danu kada je bio spreman na sve, samo ne na istinu. Dačić je, naravno, dan kasnije iskoristio ovaj događaj kako bi prikazao sebe i Vučića kao slobodarske lidere, koji „ne žele da cenzurišu“ bilo koga, pa ni Ciprasa. Neka „Grk“ govori šta mu je volja a on, Dačić, teraće svoje, daleko izvan socijalističke agende koju je usput formulisao Cipras u svom obraćanju: borba protiv ekonomske i energetske krize, zalaganje za mir, diplomatska rešenja (Ukrajina, Kosovo), protiv narastajuće nejednakosti i uspona desnice u Evropi. Ništa iz ovog seta nije dotaklo ni Dačića, ni Vučića niti bilo koga od slobodoumnih političara među prisutnima na kongresu, ponajmanje Dragana Markovića Palmu, koji dobro zna da ga njegova SAO Paralija čeka na leto, ma šta o ratu u Ukrajini pričao „Grk“.

Dačić je sa kongresa poručio da je njegova partija „čelični stub jedinstva državnih i nacionalnih interesa“. Ovo bi se moglo prevesti kao spremnost na populizam i stabilokratiju u okviru najvažnijeg projekta ove partije u budućnosti – bezrezervne podrške vladavini Aleksandra Vučića. Kulminaciju kongresa predstavljao je svakako nastup samog Vučića koji je potvrdio da računa na SPS u budućnosti, te da će se njihov zajednički plan razvoja stabilokratije isplatiti svima, svakom glasaču SPS-a, koji ga je podržao već u prvom krugu izbora. Bilo je ovo zaista ohrabrujuće za novog-starog predsednika SPS-a, ali i za njegove visoke funkcionere koji su već istog dana na socijalnim mrežama počeli da hvale celomudrenost državotvornog dvojca Dačić-Vučić.

Ipak, ne bi se moglo reći da je protest ruskog ambasadora Bocan-Harčenka ostavio Dačića ravnodušnim. Naime, on dobro zna da Cipras nije lider koji mu donosi poene na unutrašnjem planu (jer na mesto u Socijalističkoj internacionali nikada neće moći da računa). Suštinski, Miloševićeva partija bila je i ostala tesno povezana sa Kremljom, i to je jedini razlog njenog visokog koalicionog potencijala. SPS je bila neizostavna karika u privatizaciji NIS-a, ulasku Gasprom njefta u Srbiju, zagovornica energetske i političke zavisnosti od Rusije, promoterka ključne uloge Rusije i Vladimira Putina u „očuvanju“ Kosova. Iako je Vučić uspeo da preuzme deo ove agende za sebe i svoju stranku, kao što je ideološki opustošio Demokratsku stranku, a potpuno apsorbovao Ujedinjene regione, LDP i SPO, on nije uspeo da do kraja isprazni rusko duplo dno SPS-a, iz kojeg su Dačić i njegovi saborci uspevali da izvlače pogonsko gorivo za nastavak svog političkog života. Da nije bilo neposrednog kontakta koji je bračni par Milošević-Marković imao sa Kremljom, SPS bi odavno otišla u istoriju, dok bi se njeni kadrovi mogli prepoznati samo na predizbornim listama koalicije Aleksandra Vučića. Funkcioneri poput Dušana Bajatovića zauvek bi se izgubili u gasnom bespuću, kao što je Mlađan Dinkić nestao u projektnim transferima sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Zato bi protest Bocan-Harčenka mogao da bude politički žuti karton za socijaliste, na čijem kongresu ruski ambasador nije bio tek gost, već neposredni koordinator energetske i kosovske politike Socijalističke partije Srbije, za čijeg je poslovođu ponovo postavio Ivicu Dačića.

Peščanik.net, 21.12.2022.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)