Ovo sa novom Vučićevom vladom nije počelo dobro, ali nije ni moglo drugačije. Za prvu političku funkciju u državi podmetnuo je političkog neznanca, ličnost (Vučić je koristio izraze „osoba“ i „lice“) nultog javno-političkog autoriteta, ako po ičemu poznatu široj javnosti, onda je to po nedavnom nemuštom obraćanju Vučićevoj falangi kvazi-studenata u zloglasnom Ćacilendu. To je budućem tobož-premijeru bio prvi i pravi inauguracioni govor. Budući da, kako se čini, nije ni član SNS družine kao i da nikome u Srbiji do pre manje od 24 časa ne bi ni u snove došlo da će Macut biti predsednik vlade, može se reći da je Vučić rešio da učini ono što je uporno govorio da neće učiniti, odnosno da na mesto prvog čoveka vlade dovede „lice“ bez izbora. Ako se za trenutak pretvaramo da Vučićeva mantra o vladi „bez izbora“ išta znači, onda se ne može u većoj meri biti predsednik vlade „bez izbora“ od situacije kada je na njeno čelo instaliran neko ko čak nije ni član vladajuće družine. Lice se, doduše, pridružilo Vučićevom pokretu koji, napomenimo i to, takođe još uvek nije prošao izborno „vatreno krštenje“.
Postavljanje za predsednika vlade osobe koja nije politički relevantna, čak i ako se želi da vlada bude ekspertska, svedoči isključivo o tome da će takav predsednik vlade biti figura bez ikakvog uticaja. Postoje eksperti u svojim oblastima koji istovremeno imaju i političku prepoznatljivost, koji su verodostojni analitičari društvenih i političkih zbivanja, za koje je javnost uverena da imaju jasan uvid u političke probleme i, uopšte, nešto znače u javnom životu, izvan svoje uže oblasti. I dok resorni ministar zaista može biti „lice“ manje poznato javnosti (što nije najsrećnije rešenje, ali nije toliko neprihvatljivo), predsednik vlade naprosto mora biti neko za koga će biti uverljivo da je, primera radi, izbor i sastav vlade načinio prema jasnim uvidima u političke prilike, potrebe društva, kompetencije i sposobnosti kandidata za ministre, makar utoliko što će se u proceni osloniti na širi krug pouzdanih političkih saveznika. U praktičnom smislu, pitanje od najvišeg praktičnog značaja je (primera radi) sledeće: po kom kriterijumu će Macut odrediti ko će u vladi, čiji će nominalno predsednik da bude, dobiti resor unutrašnjih poslova? Šta zna Macut o tom resoru i kome će se za savet obratiti? Kao politički novajlija, obratiće se, najverovatnije, sasvim nepoznatim ljudima iz aktuelne vladajuće družine ili, još pre, jednom drugom licu koje će mu narediti koga da predloži za tu funkciju, kao i za sve ostale ministarske položaje. Tako će biti postavljena ta Vučićeva Macutova vlada.
Osim samog izbora političkog anonimusa za predsednika vlade, dve povezane okolnosti su naročito indikativne kada je reč o stvarnom položaju na koji je Vučić postavio dr Đuru Macuta u političkoj hijerarhiji države (bez obzira na ustavnu strukturu u kojoj je predsednik vlade zapravo najjači politički autoritet). Prvo, ime kandidata za predsednika vlade javnost je saznala u tridesetom (!) minutu Vučićeve konferencije za novinare. To nije obično ponižavanje, to je upadljiv prezir, jasna poruka da je prema Vučićevim shvatanjima predsednik vlade niko i ništa, „lice“ na koje se referiše u tridesetom minutu konferencije za novinare, nakon prethodnih bulažnjenja iz svih mogućih domena sopstvene nenadležnosti. Tek kad je završio sa svojim tiradama Vučić je saopštio i tu efemernu sitnicu, ime „osobe“ koju je smislio da postavi za predsednika vlade. Teško da je moguće pokazati dublji prezir i veće nepoštovanje.
Druga znakovita okolnost je obrazloženje Vučićeve odluke o kandidatu za predsednika vlade. To obrazloženje odluke je manifestovalo, po ko zna koji put, Vučićevo gaženje i uneređivanje institucija ove države. Umesto da u obrazloženju odluke navede opštu motivaciju za konkretan izbor, Vučić je svom kandidatu ocrtao putanju političkog delovanja i, faktički, skicirao teze za ekspoze, kojih će se Macut, nema sumnje, kao poslušni đačić, slepo držati. Jer ko je on u strukturi vlasti da ne posluša šta mu je naređeno „sa najvišeg mesta“, od „šefa“ lično?
Otkako je Srbija republika, Macut će biti drugi lekar na čelu njene vlade. Prvi je bio Blagoje Nešković, predsednik vlade tada Narodne Republike Srbije, posle Drugog svetskog rata, političar čija je karijera naglo i dramatično prekinuta. Ako se, dakle, setimo Neškovićeve turbulentne političke sudbine, možemo ponovo prigodno prizvati Marksa i njegovo aforističko tumačenje „ponavljanja“ istorije: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.
Peščanik.net, 07.04.2025.
Srodni link: Svetlana Slapšak – Prijatelj Zoki
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- The Prime Minister Who Never Was - 09/04/2025
- Mandatar Who Never Was - 07/04/2025
- O tuposti i predrasudama - 10/03/2025
