Stigao je bogati komunistički ujak
U bečkoj kineskoj četvrti, posle posete šefa kineske dražave Hua Đintaoa Austriji, osmesi su još ljubazniji. Nazivi prodavnica ispisani su i na kineskom, kineski trgovci dobro govore i nemački, i engleski. U tom kvartu se i austrijske firme oglašavaju na kineskom. Kina je dobitnik globalizma, kineski građani u dijaspori su fleksibilni, prilagodljivi, ali ujedno su i žilavi i neguju snažnu svest o svom nacionalnom identitetu. Složni su i razumeju jezik modernog vremena. U Austriji postoje kineske novine koje ne finansira austrijska država, nego kineski građani. I naravno, u kineskoj četvrti postoje i kineske knjižare jer Kinezi su uvereni da kultura čuva najefikasnije nacionalni identitet. A ne politika. Kinezi spasavaju Evropu, čitam naslov u jednim austrijskim novinama. Moji bečki poznanici s izvesnom ironijom u glasu govore da je stigao bogati kineski komunistički ujak. S izvesnom ironijom primećuju i to s kakvim se žarom desno orijentisani evropski šefovi država udvaraju komunističkoj Kini. Jedna novinska fotografija mi naročito zaokuplja pažnju. Austrijski šef države je svog kolegu Hua Đintaoa primio u dvorani Marije Terezije. Sa goleme slike na zidu Marija Terezija s tajanstvenim osmehom posmatra ujaka. Kakve li joj se misli motaju u glavi?
Plavi i kao krv crveni Dunav
U bečkom pozorištu Odeon panel-diskusija o Dunavu, o Istočno-srednjoj Evropi. Kad sam dobio reč, kritički sam se osvrnuo na „dunavski optimizam”. Nažalost, evropska kriza u dunavskom regionu generiše umnogostručene napetosti i, bojim se, da će i sada, kad Evropi prete teška iskušenja, ceh da plati periferija. Nisu se ostvarile nade s raskršća milenijuma, i dalje rastu napetosti između nacija i država. Za novi, republikanski savez podunavskih zemalja prvi put se ukazala prilika nakon Prvog svetskog rata, ali velesile su sprečile tu integraciju. Francuska i Engleska htele su uspostavljanje nacionalnih država tamo gde je nemoguće povući pravedne granice među nacijama, pa je zahvaljujući tome na ovim prostorima započeto etničko čišćenje ogormnih razmera. Takav je bio naš 20. vek – na svekoliku žalost. Od tada Dunav nije samo plav, nego i crven od krvi. Uz njega masovne grobnice. Nemačke, srpske, jevrejske i mađarske masovne grobnice.
O idealnom malograđaninu
Šandor Marai je pisao još 1928. godine, da je Beč poslednji bastion evropskog ukusa. Bio je i tada, a to je i danas. Strpljivo i ljubazno brusi grubi Balkan i uzinaćenu, uzjogunjenu Mađarsku. Marai je u pravu i kad tvrdi da u Beču živi idealni malograđanin. Idealan je, jer voli Mocarta, Betovena, Šuberta, Nestroja, Grilparcera i Hofmanstala. I ne dopušta da političari utiču na njega, da ga zaluđuju. Pitomo se smeška govornicima, sedne u neki kafe, ritualno ispija svoju kafu i zadovljno konstatuje da je i ovoga puta on bio u pravu, a ne političari. Ali ni oko toga se ne jedi preterano. Nije ni važno! Zahvaljujući baš ovom umerenom skepticizmu Austrija je nekad bila država „šlamperajem razblaženog apsolutizma”. Srećom, i u austrijskom kapitalizmu je ostalo izvesnog šlamperaja.
Bečki prosjak
Prosjak na uglu u neposrednom susedstvu hotela u kojem sam odseo, nije snishodljiv, ne preklinje, ali te ljubazno pozdravlja i kad mu ne spustiš na dlan niti jedan cent. Subotom i nedeljem ne radi, smatra da i on zaslužuje slobodan vikend.
Šta bi bilo da je Bernhard među nama?
U ulici koja izbija na evangelističku crkvu, ulazim u kafe u kojem je, nekad, Tomas Bernhard bio stalni gost. Tu je, dakle, sedeo Bernhard i psovao Austriju. Teško je na prostorima Istočno-srednje Evrope i zamisliti pisca sličnog habitusa, jer bi takav smesta bio optužen za nacionalnu izdaju. I bio ekskomuniciran. Vlast bi na njega napujdala batinaše. Ovde je dopuštena kritika samo onih koji nemaju nikakvu vlast. Dojadili su mi već govornici koji se, popujući o „evropskom putu”, pozivaju na „kulturnu superiornost”, ali čim osete da su im interesi ugroženi, postaju – Balkanci.
Varijacija na Maraija
Srednjoevropljani imaju dva glavna grada. Jedan je Beč.
Bečki kafei
U bečkim kafeima ne trešti muzika. Nikad neću razumeti zbog čega vlasnici kafea u Budimpešti, Novom Sadu i Beogradu misle da sam došao na koncert, a ne da razgovaram sa prijateljima. Ili da želim neko vreme budem, naprosto, sam sa sobom, na miru.
Erdberg i Balkan
Iz Erdberga polaze autobusi prema Beogradu, Sarajevu, Zagrebu. Erdberg je kvintesencija Balkana. Ljudi tegle pozamašne komade prtljaga, vedri su, dobro raspoloženi, guraju se, podvriskujući pozdravljaju jedni druge. Gastarbajteri ovde zaboravljaju na pravila ponašanja koja im nameće velegrad. Ipak postoji, dakle, jedna tačka u Beču koja ih podseća na njihov dom. Verovatno ovako zamišljaju i svoja rodna sela, i zato je Edberg jedino mesto u belom svetu gde se osećaju kao kod kuće. A njihova rodna sela su, u međuvremenu, opustela.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 11.11.2011.
Peščanik.net, 14.11.2011.
