70 godina posle rata
Hommage à Danilo Kiš
Evropski prolog
Duga je i složena istorija političkih odnosa između Srbije i Rusije, koje srpski političari često, a ruski samo kada procene da im dominacija na Balkanu izmiče kontroli, zovu još i odnosima dvaju bratskih naroda. Tako je bilo i 2014, naročito u drugoj polovini godine kada su odnosi između Rusije i sveta došli do predhladnoratovskog zida. U takvoj klimi, politička elita u Beogradu, balansirajući između EU integracija i bratskog odnosa sa Rusijom, organizovala je 16. oktobra Vojnu paradu u čast Vladimira Vladimiroviča Putina, a sve pod parolom proslave sedamdeset godina od oslobađanja Beograda, koji je 20. oktobra 1944. oslobođen združenim dejstvom Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije. Ova „greška“ u datumu od četiri dana vredna je pažnje i govori mnogo o tretmanu antifašističkog nasleđa u savremenoj Srbiji, što bi se moglo čitati kao nastavak postjugoslovenske revizije prošlosti, ali i kao odjek širih evropskih tendencija. U trenutku kada se odvijala Vojna parada u Beogradu, stanje u Ukrajini je dosezalo stravičan bilans. Ukrajinska kriza, koja je eskalirala nakon pomeranja NATO-a na istok, do tog trenutka je uzrokovala nezapamćenu humanitarnu katastrofu: poginulo je preko četiri hiljade ljudi u oružanim borbama, ranjeno je preko devet hiljada, dok je raseljeno skoro pola miliona. Takođe, izvršena je aneksija Krima, što je ratifikovano moskovskim dekretom 21. marta iste godine, od kada Putinova Rusija smatra Krim svojom teritorijom. Zvanična Srbija je spram svega toga zauzela politiku dvostrukog koloseka, zalažući se za EU integracije i evropske vrednosti, ističući pritom da ne podržava aneksiju Krima, ali odbijajući da usaglasi svoju spoljnu politiku sa Briselom. Naprotiv, pokušala je da zaradi na izvozu poljoprivrednih artikala u Rusiju, nadajući se velikom profitu od Južnog toka, čije su prve višetonske cevi u Srbiji zavarene u novembru 2013. Tom prilikom je predsednik Tomislav Nikolić, zadivljen ruskom tehnologijom, izjavio da je izgradnja ovog gasovoda „simbol civilizacijskog napretka čoveka na planeti Zemlji“.
Kijevski teatar
Kada je Danilo Kiš 1976. godine objavio Grobnicu za Borisa Davidoviča, Savez komunista Jugoslavije već se temeljno obračunao sa svojim demokratskim strujama, pre svega sa liberalnim kadrovima u Savezu komunista Hrvatske, 1971 (Savka Dabčević Kučar). i Savezu komunista Srbije, 1972 (Latinka Perović, Marko Nikezić). Nakon toga je put Partije u političkom smislu krenuo nizbrdo, dok je u kulturi doveo do podizanja nacionalističke plime, čiji su se predstavnici sve do sredine osamdesetih deklarisali kao legitimni nastavljači Titove politike. Pojava Kišove zbirke priča o revolucionarnom teroru u SSSR-u, u takvoj klimi, dočekana je neprijateljski. Regrutovani su univerzitetski profesori i članovi Udruženja književnika da vode najprljaviju kampanju protiv njega, koja se naizgled ticala estetike i upotrebe metafora, a zapravo se radilo o veoma brutalnoj manifestaciji mutirane nacionalističke ideologije. Priča „Mehanički lavovi“, treća po redu u zbirci, donosila je montažu fikcije i dokumenata o jednoj poseti francuskog političara i gradonačelnika Liona, Eduara Erioa, SSSR-u, tačnije Kijevu, 21. novembra 1934. Misija Eduara Erioa, rečeno modernim rečnikom, bila je zapravo motivisana potrebom da se uveri u stanje ljudskih prava u zemlji boljševika. Pre svega, zanimala ga je pozicija crkve u društvu. Kako bi se izbegla negativna ocena francuskog političara, koji je toliko doprineo priznanju SSSR-a, Rajkom je svom agentu Čeljustnikovu poverio nesvakidašnji zadatak: da u Katedrali Svete Sofije (iz 11. veka), koja je nakon Oktobarske revolucije adaptirana u pivaru Spartak, organizuje liturgiju u kojoj će on sam činodejstvovati. Tog trenutka počelo je pozorište priređeno za jednog radoznalog evropskog zvaničnika sa Zapada.
Čeljustnikov u Beogradu
Datum dolaska Vladimira Vladimiroviča u Beograd označen je crvenim slovom u kalendaru srpskih političara. Premijer Aleksandar Vučić je naložio svom ministru vojnom, Bratislavu Gašiću, da organizuje vojnu paradu u čast ruskog predsednika, koja bi se domaćoj javnosti predstavila kao svečanost povodom sedamdesetogodišnjice oslobođenja Beograda. Kada ga je ministar Gašić upozorio da se datumi ne poklapaju, premijer je lupio šakom o zastakljeni sto i uzviknuo: „Ni Putin ne dolazi svaki dan! Je l’ to jasno?!“ Ministar Gašić, koji je svoje najznačajnije organizaciono iskustvo stekao vodeći ženski odbojkaški klub „Kruševac Santos“ do prve B lige, počešao se po glavi i bez reči otišao na izvršenje zadatka. Od premijera je dobio fasciklu sa uputstvima za pripremu celog događaja. Ministar Gašić je najpre telefonirao ostalim kolegama iz Vlade, a naposletku i gradonačelniku Beograda, Siniši Malom. Od svih je zahtevao samo jedno: bespogovornu saradnju i efikasnost u pripremi programa za koji im je ostalo tek desetak dana. Ono najteže od svega bilo je kako reaktivirati simbole antifašizma, koji su u Srbiji bili omraženi do te mere da ih se sam ministar vojni otvoreno gnušao. Pri pomisli na zastavu s petokrakom, pod kojom su partizanske jedinice umarširale u oslobođeni Beograd, osećao je poigravanje dijafragme. Zato je smislio da na Vojnoj paradi, koja ionako ne pada na dan jubileja, u prvom ešalonu postavi kostimirane vojnike sa uniformama iz Prvog svetskog rata. Ionako je premijer govorio da bi zbog štednje sve te jubileje trebalo obeležiti o istom trošku. Zato je naredio svakodnevni egzercir kamiona, topova i zarđale tehnike, a od gradonačelnika Malog je zatražio hitno preimenovanje bar dve beogradske ulice, jer nakon petnaest godina demokratije i promovisanja novih evropskih vrednosti, nijedna prestonička ulica nije više nosila ime nekog partizanskog heroja; ni jugoslovenskog niti sovjetskog. Umesto njih, četnički kolaboracionistički pokret iz Drugog svetskog rata poglašen je autentičnom antifašističkom tekovinom Srbije. Nešto kasnije, ministar Gašić se dosetio i telefonirao Ristiću, državnom sekretaru za kulturu, koji je pre rada u ministarstvu karijeru pekao polažući vence na vojnička groblja. Ne stigavši ni da se predstavi, naložio mu je da hitno pronađe režisera i pisca koji bi inscenirali neku prigodnu predstavu za Vladimira Vladimiroviča, dostojnu vojnog defilea koji se spremao na ušću Save u Dunav. Ristić je pljucnuo u slušalicu i obećao da će se potruditi.
Kiša i poljupci
Uprkos uvreženom uverenju da ruska tehnologija može upravljati klimom, 16. oktobar je osvanuo oblačan i tmuran. Uskoro je počela da pada kiša. Svi su bili nervozni i ljuti, osim ministra vojnog, koji se radovao činjenici da će većina propalih vojnih skalamerija biti uglavnom prekrivena maskirnim ceradama. Takođe, pao mu je kamen sa srca kada je saznao da će se Vladimir Vladimirovič zadržati svega šest sati u Beogradu. To je značilo da neće biti neprijatnih pitanja, kao poslednji put kada je premijer Vučić morao da objašnjava kako su nestale Ulice generala Ždanova i Maršala Tolbuhina. Ovoga puta je na nekoliko dana pre Parade uspeo da od gradonačelnika i njegove specijalne Komisije za preimenovanje ulica i trgova, izdejstvuje dve nove: Bivša Zagrebačka ulica je ponela ime generala Koče Popovića, a druga, udaljenija od centra, ime generala Peke Dapčevića, koji je zaista komandovao partizanskim jedinicama u Operaciji Beograd. Kada je otpočeo vojni defile, nebo nad Beogradom se otvorilo. Sipalo je kao iz kabla. Iako je stajao nedaleko od premijera Vučića i predsednika Vladimira Vladimiroviča, ministar Gašić nije mogao jasno da ih vidi. Pošto oni nisu vadili svoje kišobrane, nije to učinio ni on, kao ni većina članova Vlade. Pred njima, po kiši, promicale su senke na oklopnim transporterima, dok je okupljeni narod mahao nečim, za šta se kasnije ispostavilo da se radilo o zastavicama Srbije i Rusije. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je u svom govoru, pored laži da Srbija nikada u istoriji nije vodila osvajačke ratove, uspeo da ne pomene nikog od partizanskih lidera koji nisu pripadali srpskom nacionalnom korpusu. Vladimir Vladimirovič je već naučio da prepozna kad njegovi domaćini lažu, zbog čega je postajao sve mrzovoljniji. Čak mu se u jednom trenutku zevalo. Želeo je što pre da napusti to mesto i nastavi put ka Milanu, gde je trebalo da učestvuje na samitu EU i azijskih zemalja. Najviše se pribojavao nekog novog rukovanja sa predsednikom Nikolićem, sa kojim se tog dana devet puta zdravio, pri čemu ga je ovaj svaki put ljubio neumereno, vlažno, po tri puta. Ukupno dvadeset i sedam puta, računao je Vladimir Vladimirovič u sebi.
Korak napred, dva koraka nazad
Na žalost beogradske političke i kulturne elite, na Vojnoj paradi nije bio niko od evropskih zvaničnika, dok na velikoj svečanosti u Centru Sava, tri dana kasnije, nije bio Vladimir Vladimirovič. Reditelj Dragan Bjelogrlić, bivši glumac, koji je sa antifašizmom imao samo jednu dodirnu tačku, dok je kao klinac u filmu o ulozi dece u Drugom svetskom ratu odigrao ulogu dečaka bombaša, režirao je scenski igrokaz koji je dočekan sa ovacijama. Tekst je napisao Vladimir Kecmanović, pisac poreklom iz Sarajeva, koji se proslavio svojim romanom o ratu u Bosni, u kome je demonstrirao svoju privrženost ratnoj poetici ruskog nacionaliste Edičke Limonova, poznatog i po rafalima ispaljenim na Sarajevo. Ovaj umetnički dvojac je ispripovedao scensku priču o tome kako „Srbi ne vole kad im neko lupa čvrge“, te su otuda netrpeljivi prema tuđinu. Kecmanović je svakako želeo da impresionira Vladimira Vladimiroviča, koji ga je zadivio svojim gardom prema Zapadu. Verovao je da s njim, osim imena, deli isti pogled na svet koji bi podrazumevao mržnju prema komunizmu, prezir slabijeg, gnušanje nad LGBT zajednicom, zaziranje od islama, a naročito nemilosrdnost prema opoziciono nastrojenim piscima kao što su Mihail Šiškin ili Sreten Ugričić. Zato ga je strašno zabolelo kada je ruski predsednik u svom govoru na paradi nazvanoj „Korak pobednika“ pomenuo doprinos SSSR-a i Jugoslavije u antifašističkoj borbi, a ne Rusije i Srbije. To mu je jedino zaškripalo u ušima. Sve ostalo je bilo onako kako je sanjao da će biti. Veličanstveno i serjozno.
Post festum
20. oktobra više se niko nije sećao šta se tog dana dogodilo pre sedamdeset godina. Jedino je ministar vojni bio na raportu kod premijera, jer se nije dosetio da bar jednoj beogradskoj ulici vrati ime nekog slavnog crvenoarmejca, zbog čega je Vladimir Vladimirovič na rastanku rekao Vućiću da će još jednom razmisliti o Južnom toku. Ministar Gašić se izvinjavao, ali je na kraju ipak našao kuraži da zatraži dva slobodna dana kako bi otišao u banju i odmorio se. Usledio je šamar, vruć, iz lakta, kakav nije dobio još od detinjstva. Premijer se, hladeći ruku na staklu svog stola, žalio da je okružen nesposobnim idiotima zbog kojih mora da radi i nedeljom i praznikom. I noću. Da bi ispravio grešku, ministar vojni je tog dana zatražio prijem u ruskoj ambasadi u Beogradu. Dočekao ga je ruski ambasador Aleksandar Vasiljevič Čepurin lično. Iako nije mogao da razume baš najbolje razlog Gašićeve posete, ipak ga je poveo do sobe u kojoj su stajale slike Vladimira Vladimiroviča: prizori iz lova, helikoptera, amfibije, sa džudoa, kao i fotografije njegovih ranijih poseta Beogradu. Pre odlaska, ministar Gašić je, uz snishodljiv osmeh, zamolio Aleksandra Vasiljeviča da mu dozvoli da se upiše u knjigu utisaka. Pošto je pronašao prvi prazan list, ministar vojni se malo zamislio, a onda je ćiriličnim čitkim slovima napisao: „Divimo se delu Vladimira Vladimiroviča“. Potpisao se punim imenom i prezimenom, dopisavši na kraju i svoju funkciju. Izašao je iz ambasade potpuno ushićen. Međutim, njegova sreća nije dugo trajala. Mesec dana kasnije, svi svetski mediji su objavili alarmantnu vest da je Vladimir Vladimirovič odustao od Južnog toka.
Iz knjige „Evropa: 70 godina nakon Drugog svetskog rata“, zbornik prevedenih tekstova, izvorno objavljenih na nemačkom kao izdanje Beton Internationala, koji se pojavio kao podlistak Tagescajtunga 10. marta 2015, uoči otvaranja Međunarodnog sajma knjiga u Lajpcigu; knjigu priredili Alida Bremer i Saša Ilić, izdavači Radnička komuna LINKS i MostArt, Beograd 2015. Projekat podržale fondacije Heinrich Böll Stiftung i Allianz Kulturstiftung.
Peščanik.net, 08.01.2016.
Srodni link: Sesil Vajsbrot – Montaža
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
