Kada su u ponedeljak 16. aprila prvi članovi Gradskog odbora Demokratske stranke ušli u svoje prostorije u ulici Maksima Gorkog u Novom Sadu, zatekli su razbijeno prozorsko staklo i oštećen kancelarijski nameštaj. Potom su u zidu pronašli metak, pozvali svoje koalicione drugove iz policije i izdali saopštenje za javnost, u kome su između ostalog istakli:
„Ako je metak zalutao, to je metak koji luta još iz bezakonja devedesetih godina. Ako je počinilac pucao s namerom, očigledno je pretio da se u Srbiju vraćaju devedesete godine.“
Dok pišem ove redove, dakle 24 sata nakon što je otkriveno da je pronađeni metak ispaljen iz pravca Sportskog i poslovnog centra Vojvodina (SPENS), počinilac krivičnog dela nije pronađen. Zna se samo da žrtava nije bilo, što je naravno jedina dobra vest.
Ono što zabrinjava, možda u istoj meri kao i sam događaj, jesu navedene rečenice iz saopštenja Demokratske stranke. Te rečenice su samo uslovno „uslovne“ i samo naivni i glupi „balističari“, ako takvi uopšte postoje, ne bi uspeli da zaključe preko kog političkog nišana i u koju metu je trebalo da budu „ispaljene“. Na nesreću po autore, promašile su cilj. Rikošet je bio veoma nezgodan, pa ih i bez detaljnog uviđaja pronalazimo u istoj onoj kancelariji u koju je „zalutalo“ olovno zrno.
Hajde, ipak, da u ime demokratije izigravamo naivne i glupe birače, pa da pod pretpostavkom slučajnog incidenta javno postavimo nekoliko pitanja: ko je devedesetih godina ispalio prvi metak na političke neistomišljenike? Zašto taj metak toliko dugo luta Srbijom, odnosno, zašto i posle toliko godina u Srbiji vlada bezakonje? Šta su funkcioneri te iste Demokratske stranke, koji na čelu sa Borisom Tadićem već osam godina kao manjinski ili većinski partneri vrše vlast u ovoj zemlji, učinili da to „lutanje“ spreče?
Iz poslednjeg saopštenja Gradskog odbora DS stiče se utisak da se oni tog metka sete samo u izbornim kampanjama i kada „zaluta“ u njihove salone. U međuvremenu ih ne zanima to što prvi metak (u političke neistomišljenike) nije „ispalio“ ni Tomislav Nikolić ni Aleksandar Vučić, nego Slobodan Milošević i njegova Služba državne bezbednosti. I to u Beogradu, nekoliko meseci pre rata koji je sa zadovoljstvom poveo najpre u Sloveniji, a zatim gde god je mogao i stigao. Ne zanima ih ni to što je Ivica Dačić, koji je „politički“ odgajan na otrovnom požarevačkom „mleku“, bio najglasniji glasnogovornik „politike“ zla. Pavličić i drugovi zaboravljaju (ili se prave blesavi) da je Milošević iz zagrebačkog Remetineca izbavio i na ratno-političku scenu vratio Željka Ražnjatovića Arkana, Palminog komandanta i mafijaškog brata. Ti žutokljunci se prave da ne znaju ko je Palma i sa kim je poslednje četiri godine u koaliciji. Takođe zaboravljaju (ili neće da se sete) da je metak koji spominju, između ostalih, pogodio i Zorana Đinđića. Njih ne interesuju porodice Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije niti mnogih drugih koji su masakrirani i ubijeni suprotstavljajući se Socijalističkoj partiji i njenoj monstruoznoj politici. Nema sumnje da su i Nikolić i Vučić imali svoje zapažene uloge u krvavom ratnom vihoru i političkom teroru iz devedesetih, ali svi koji ne žele da se prave blesavi dobro znaju i pamte ko je bio reditelj (a ko glasnogovornik) tog stravičnog poglavlja srpske istorije i neprikosnoveni vlasnik naših života.
U strahu od izbornog neuspeha, Demokratska stranka se služi opasnim zamagljivanjem istorije. Zašto je Dačić manje odgovoran za našu nesreću od, recimo, Tomislava Nikolića? Samo zato što je koalicioni partner?
Ako Demokratska stranka nastavi da sprovodi svoju politiku negovanja zaborava i prodavanja magle, rehabilitovani Ivica Dačić će se još dugo cinično podsmevati svim žrtvama terora u kome je učestvovao, i nastaviće da se zalaže za otvaranje dosijea, jer za njegovog glavnog koalicionog partnera to očigledno nije politički cilj prvog reda. Valjda su se još 1991, u prisustvu zaštićenih svedoka-studenata, tako dogovorili Milošević i Mićunović.
Šestog maja će po prvi put na birališta izaći generacija koja je rođena kada je Miloševićev i Dačićev metak sejao smrt u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i po gradovima Srbije. Ako ta i generacije koje dolaze ne saznaju pravu istinu o poslednjoj deceniji 20. veka, ako za Demokratsku stranku pobeda na izborima i vlast po svaku cenu i dalje budu isključivi prioriteti, plašim se da će metak koji luta iz bezakonja devedesetih još dugo lutati ovim prostorima. Onaj ko se korenito ne suoči sa prošlošću (naročito ako je bila krvava) i ne kazni njene političke aktere, uvek će biti zaglavljen u toj prošlosti. U tom smislu, rečenica iz pomenutog saopštenja obavezujuća je pre svega za pripadnike Demokratske stranke. Pucati neistinama i lažnim predizbornim parolama u glave birača, znači vraćati u modu devedesete, a to je vreme kada onaj metak nije bio samo lutalica, nego svakodnevica.
Peščanik.net, 17.04.2012.