Nije poznato od čega je sastavljena vlada Srbije. Tu su predsednik i ministri, njihovi kabineti, sekretarice, državni sekretari, vozači i čuvari. Sve to je privid izvršne vlasti koja omogućuje efikasnu državu. Ali vlast nije u vladi.
Država, njeni ostaci i bitno oštećeni upravljački um nalaze se na višem mestu. To je okolnost koja nas uvodi u stanje haotične diktature. Frenetična samovolja sumnjivog lica opasnih namera, koje je zavladalo svim oblastima života i smrti, već dovodi do anarhičnog rasula. Rasplet se ne može predvideti.
Svoju surovu tiraniju J.V. Staljin je zasnovao na teoriji i praksi sistema koji je lično gradio. Formula je krajnje jednostavna: kadrovi rešavaju sve. Hazjajin je birao ljude spremne za poniznu odanost. Drugi nivo selekcije je istraga (eliminacija) sledbenika za koje je on sumnjao da su ga izdali ili da nisu dovoljno zadivljeni njegovim božanskim postojanjem.
Malo je verovatno da je ovdašnji samovoljnik proučavao Staljinov život i delo. Njegova znanja su sasvim slaba i površna, ako je bilo šta uzeo iz istorije takve vladavine, u tome mu je pomogao Vulin, donoseći staljinističke restlove i vladarsku paranoju tog i Putinovog doba u Srbiju. Kadrovi, njihov odabir i poniznost su vodeća opsesija ovdašnjeg vladaoca.
Umesto njih, on rešava sve, ali to nije tako jednostavno kako se čini. Valja probrati državne činovnike sa svim poželjnim osobinama. Takvi kakvi su, morali bi da potpuno zavise od fizičkog tela koje ih je uzdiglo iz ništavila. Njihov selektor je takođe nastao ni iz čega i nije bio ni za šta. A ipak, tek se sada vidi dokle je dogurao tako nepotreban. Odatle i zna koga i šta traži.
Suština formiranja srpske vlade je u stalnom manjku ljudskog materijala, što znači da su ministri idealan izbor. Oni su oblikovana supstanca koja rado pristaje na još jednu nastranu potrebu njihovog poremećenog tvorca: da ih neprestano maltretira, nipodaštava i ponižava. Što inače nije nimalo jednostavno: oni su već izabrani kao poniženi.
Na prošlu sednicu vlade, nervozni zlostavljač je upao nepozvan, nenadležan i suvišan. Ali kao takav neizbežan. On je od Vučevića napravio premijera. Izabrao je i odredio sve ministre. Vlada je ustala kad je ušao. Svi su stajali dok im nije odobrio da sednu. Tonom narednika dao je znak za početak. Bila je to jedna strašljiva sednica a na njoj je grupa ljudi, zadužena za važne stvari, pokušala, svaki koliko mu um i kuraž dopuštaju, da kaže nešto što ima smisla. Ali, ništa nije imalo smisla.
Nad njima je stajao strašni sud, više biće koje određuje ili ukida sudbinu.
Jeste li završili? – pitao je glasom koji dolazi iz nepoznatih prostora. Nije sačekao odgovor. A sad ja nešto da kažem. Ono što vi ne znate – ja znam, a što ne smete – smem ja.
Onda je govorio o svojim podvizima i tragičnom ministarskom neznanju, o tome da ga ne prate, ne razumeju i ne podržavaju i da će on, još jednom, svakoga od njih naučiti šta treba da radi.
Vučeviću nije rekao ništa, njega je ostavio za kasnije.
U svakog tzv. ministra je upirao prstom i zamahivao rukom. Bila je to mešavina ljutnje i optužbi, uz grimase i oblizivanje, viku i pretnje. Podsećanje šta bi taj ili svako od njih bio ili bila da nije njega.
Svako od ministara je dobio svoju lekciju od čoveka koji sa poslovima vlade nema nikakve veze i koji je neovlašćeno banuo da prepada te jadnike i nauči ih veštini smernog opstanka.
Svakoga od njih je podučio nadmoćnom, nadmenom, ponižavajućom pridikom.
Postoje ovde makar dve nedoumice. Prva je: šta sve te ljude bez osobina dovodi do pristanka da budu ministri? Morali bi da znaju šta ih čeka i da su svakako lak plen hijene koja ih je izabrala za plen.
Druga: ako se sve to dešava, ako dođe stvor sasvim nepodoban, suvišan, socijalno neusklađen sa bilo kojim ambijentom i sa zapuštenim defektima. Pa te pred svima, kao porodičnog čoveka koji ima prijatelje, komšije, možda odraslu decu, ponižava izvan granice trpljenja. Iživljava se nad tobom i tvojom ništavnošću. Zašto onda neko, bilo ko, ne ustane, sabere u sebi svu smelost koju je možda nekada imao i seti se prigodne sočne psovke specijalno za poslednju priliku: more odjebi mamlaze, sjaši mi s one stvari! Odoh ja.
I tako spase sebe i izađe slobodan iz mučilišta.
Ali to se ne može dogoditi. Taj koji bi probao da sabere dovoljno smelosti i zaustio da kaže to ili nešto mnogo gore, nije u stanju da učini takav podvig. Jer je on nešto što obitava tu negde, ponižen i srećan. Bez osobina koje mu omogućuju da ustane.
Zbog toga je izabran za ministra.
Peščanik.net, 20.12.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Poslednji čin - 17/01/2025
- Čekajući Ješića - 10/01/2025
- Divlja horda - 03/01/2025
