Tražila sam svoju prazničnu pesmu, i našla sam je pri zavijanju zadnje, sto devetnaeste mrsne sarme. Neka glupa TV reklama ju je još jedanput zloupotrebila za reklamiranje automobila, baš u tome trenutku. Nije nešto direktno protiv mene, ali sam tako razumela, i osetila potrebu da pesmu za sebe spasem. Reč je o motivu koji se pojavljuje često i u mnogim verzijama, i poznat je kao muzički motiv filma Pulp Fiction. Pre toga pojavio se u mnogim filmovima i u mnogim izvođenjima sve do danas, ali njegova prva akustički zabeležena verzija je negde iz dvadesetih godina prošlog veka; sama pesma je verovatno još starija. Naslov pesme je poznat, i obično se navodi – „Misirlou“ (egipatsko devojče, ili, tačnije, Misirče). Na internetu se može naći na desetine izvođenja. Prvo fonografsko „Misirče“ otpevao je Tetos Dimitrijadis za Kolumbiju. Američka industrija gramofonskih ploča masovno je snimala pevače i pevačice u maloazijskim gradovima i zatim ploče prodavala grčkim iseljenicima, ponajviše radnicima na železničkim gradilištima. Tako su nastali prvi snimci narodne muzike na Balkanu, veoma važni za etnomuzikologiju. Snimali su se tadašnji najpopularniji žanrovi urbane muzike, iz „kafe-aman“ lokala, ali i iz tekija, često sa zvukom klokotanja nargila. „Kafe-aman“ je tip lokala u kojem se izvodi muzika u kojoj je „aman-aman“ česti uzvik. Orkestar je smirnejskog tipa, što znači da obavezno ima violine, harmoniku i klavir, sem lutnje, buzukija i baglame. Pevači i pevačice obično znaju da pevaju na turskom, grčkom, arapskom, jermenskom, ladino, a sačuvani su i snimci na romskom. Posle maloazijske katastrofe 1922, skoro milion Grka pobeglo je u Grčku: urbani, rafinirani i nekada dobro stojeći poligloti našli su se u uglavnom ruralnoj sredini, i naselili su se oko dva grada, Atine i Soluna. Bez posla, gladni i socijalno srozani, maloazijski Grci bili su u svakom pogledu subkultura – posebno muzički. Smirnejski orkestar izgubio je violine, reči pesama obuhvatile su novi život: siromaštvo, izbeglištvo, gurbet, droga, zatvor, kriminal, drugačije ljubavi, politička satira, antifašizam. Rebetska muzika i rebetski život bili su u području zabranjenog i proganjanog. Istovremeno je umetnost improvizovanja, osnova ove muzike – kao i džeza, na drugom kraju sveta – hvatala i upijala sve i negovala svoje kulturne uspomene. Tu su arapske i uopšte orijentalne fantazme, španska muzika, docnije latino muzika, valceri, balkanska muzika, za vreme drugog svetskog rata i za komuniste ruska muzika, sve je dobrodošlo; pravu revoluciju izazvali su indijski filmovi od pedesetih godina prošlog veka pa nadalje. Balkanski turbo-folk je bastard iz tog područja koji se prilagodio novcu i time izgubio sve muzičko.
Vratimo se „Misirčetu“. Nekada deo žanrovske sheme
svakog smirnejskog orkestra, arapska muzička fantazma, proizvod
samoorijentalizacije (kao uostalom i sevdalinka) pesma odlazi raznim putevima:
pojavljuje se u bogatoj egipatskoj filmskoj industriji, u turskim filmskim
melodramama, sve to od tridesetih godina prošlog veka pa nadalje. „Misirče“ je tu steklo popularnost, kao
slađa i kraća varijanta od onih koje su se izvodile u urbanom svetu zabave.
Pesma je na kraju završila kao uobičajena muzička pratnja za tačke sa trbušnim
plesom u noćnim lokalima i raširila se po celome svetu. Danas je možete čuti u
raznim etno-verzijama, klezmi, flamenku, sa tamburicama…
Ne manje bogatstvo stvorilo se sa druge strane Atlantika, u drugoj, trećoj i još kasnijim generacijama potomaka grčkih iseljenika. Smatra se da je za to najzaslužniji roker Dik Dejli, koji je osnovnu melodiju 1962. povezao sa… surfanjem. Tako je „Misirče“, standardna pratnja za trbušni ples, postala i standardna pratnja za surfanje. U tom obliku su je, naravno, izvodili Bič Bojz, ali sem njih i Čabi Čeker i mnogi drugi rokeri i džezisti, da bi konačno ostala na špici jednog od najodvratnijih filmova koje znam. Siroto „Misirče“! U svakom slučaju, važna je za etno-muziku tri kontinenta.
Svako za sebe može izabrati svoje „Misirče“, svoj mali orijentalni ili surferski san za zimu. Jer, kako kaže grčka rebetska verzija, ne mogu više da izdržim, moram da je ukradem iz Arabije. Meni najviše odgovara verzija snimljena u Libanu 1948, odgovarajuće zaslađena, polagana, sa klavirom i harmonikom i posebno tananim tenorom. Pesma se evidentno izvodi ležeći i sa velikom lenjošću a uz ratluk i kafu. Za razliku od pesama koje svi prisvajaju i proglašavaju svojima – setimo se sjajnog dokumentarca Adele Peeve Čija je ova pesma – „Misirče“ pripada svakome ko je uzme. Takve su nam danas potrebne.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.